СРЕЋКО ХОРВАТ: Три лекције Југославије које су важне за данашњи свијет

Амерички председник Доналд Трамп охрабрио је стварање новог савеза широм планете, савеза фашиста, ауторитарних лидера, диктатора.

BUKA portal / 31. јул 2019

 

Амерички председник Доналд Трамп охрабрио је стварање новог савеза широм планете, савеза фашиста, ауторитарних лидера, диктатора. Као контраст овој глобалној коалицији силеджија треба се сетити покрета који се формирао у рушевинама Другог светског рата. Био је то Покрет несврстаних, који су заједнички основали маршал Јосип Броз Тито (Југославија), премијер Нехру (Индија) и Насер (Египат). Они су окупили нације које нису желеле да се ставе под идеологију или контролу двеју империја тога доба.

Тито је био централна фигура, човек који се супротставио и Стаљину, и Черчилу, и Сједињеним Државама. Његова Југославија била је невероватан експеримент у алтернативним начинима организовања друштва. Југославија је истицала национално јединство, али и поштовање за различитост људи и географије.

Та Југославија срушена је деведесетих, у бруталном грађанском рату када су екстремни националисти приступили историјској ревизији и промоцији етноцентричних сфера моћи. Српски лидер Слободан Милошевић и Хрват Фрањо Туђман извели су бројне кампање етничког чишћења. Већина злочина догодила се у мултиетничкој републици Босни и Херцеговини, где је живело највише муслимана.

Постоји много тога што можемо да научимо од борбе партизана, друштва које су желели да направе и страшног краја приче о Југославији. Ове лекције посебно су значајне у садашњем тренутку.

О свему томе сам разговарао са филозофом Срећком Хорватом, који је са Јанисом Варуфакисом један од оснивача Покрета за демократију у Европи.

У Америци имамо Доналда Трампа, у Европи поновно уздизање тврде деснице или неофашистичких покрета?

Не само да су на цени десничари, фашистички покрети, него су неки популистички лидери већ на власти, као што су Матео Салвини и Виктор Орбан. Европа се не креће удесно идеолошки, већ у реалности. А сви они су слични Доналду Трампу. Умберто Еко, велики италијански писац, али и политички мислилац и семиотичар, написао је веома кратак текст под насловом „Ур-фашизам” у којем наводи карактеристике фашизма. Једна од њих је страх од странаца. Друга је мизогинија, уз још неке које припадају оригиналном фашизму. Ако узмете ове особине и примените их на Трампа, Салвинија, Болсонара, видећете да ситуација данас личи на овај „ур-фашизам”.

Док је Трамп боравио у Уједињеном Краљевству, Ангела Меркел је држала предавање на Харварду. Либерални медији о томе су писали као о европском лидеру који ће најзад научити Трампа да прекине са причом о зидовима. Али знате ли где је Меркелова била свега неколико недеља пре тога? Посетила је Хрватску, уочи избора за Европски парламент. И држала је говор о одбацивању национализма на митингу Хрватске демократске заједнице, која се бави ревизијом историје, која не жели избеглице и слично. Она је тако заправо подржала национализам.

Оно што је она урадила и што је политички центар у Европи урадио последњих година је стварање чудовишта. Они су направили плодно тло за Салвинија, Орбана, Себастијана Курца. Како? Између осталог, наметањем мера штедње периферији Европске уније. Сетимо се грчког референдума 2015. и њиховог „оxи”. Ни Доналд Трамп није пао са неба.

Хајде да причамо о Хрватској. Путовао сам доста по бившој Југославији и приметио да се у Хрватској руше антифашистички споменици и да се уместо њих дижу споменици жртвама комунизма.

Знам да си путовао доста по Југославији чак и током рата. Људи углавном не разумеју историју Југославије и њен социјалистички пут. Чак је и Джереми Хант, шеф британске дипломатије, својевремено у посети Љубљани рекао да је Словенија била совјетска вазалска држава. А Доналд Трамп говори да је Југославија на Балтику, не на Балкану.

Више од хиљаду споменика уништено је у Хрватској. То је било с намером да се избрише историја партизанске борбе и модернизацијски пројекат у Југославији. Овај тренд није само у Хрватској. У Пољској, у Мађарској, јачају конзервативне хришћанске снаге. Зашто баш у посткомунистичким земљама? Зато што такозвана транзиција није успела. Ако погледате све те земље – Хрватску, Србију, да не говоримо о Босни или о Косову – видећете да је то полузависна периферија Европске уније, у практично колонијалном положају. Колики суверенитет оне имају? Видели смо са Грчком о чему се ради. И онда, када немате прави суверенитет, решење је често у историјском ревизионизму који диже идентитет „Америка на првом месту”, „Хрватска на првом месту” и тако даље.

Био сам недавно у Београду, и председник је Александар Вучић, који је био министар информисања код Милошевића крајем деведесетих. Србија као да још није одлучила где ће се оријентисати, ту је сада Русија, али и новац са Блиског истока. Хрватска је неолиберални израстак Европске уније. Босна је у страшној економској ситуацији.

Балкан и бивша Југославија постају геополитички занимљиви. Али за људе који ту живе, ситуација је забрињавајућа. Посебно је интересантна Србија. Тамо проводим доста времена, и у Србији се јасно види крах Европске уније. Крах у смислу да Европска унија више није толико атрактивна овим државама као што је била пре десет година. Једноставно више нема ентузијазма. Уместо тога је ту руски утицај.

Путин је недавно посетио Београд. Дочекало га је 100.000 људи, у представи коју је режирао Вучић, који је практично платио људима да се слију у Београд у толиком броју. Али Путин је дошао због „Северног тока”, и да прошири руски утицај. А с друге стране, Београд се као град потпуно мења. Постаје нови Дубаи. Имате нове небодере. Имате Арапе који граде ружне пројекте свуда по Београду. А онда је ту и Кина.

Европска некомпетентност у спољној политици отворила је бојно поље на Балкану различитим геополитичким интересима. Кинези већ контролишу луку у Пиреју, граде пругу која ће преко Македоније и Србије ићи до Будимпеште.

Европа више није уједињена. Она предаје своју инфраструктуру другима уместо да улаже у њу. Европа само још обичним Американцима изгледа лепо, као Париз и Рим у филмовима. Али оно што се догађа у Европи имаће дубоке последице на Америку и на остатак света. Овде су почела два светска рата, овде се догодио крвави распад Југославије.

Наравно, од Гаврила Принципа, па до улоге Југославије у Другом светском рату. У новој књизи „Поезија из будућности” причате о значају партизанске борбе и њихове идеје да се шест република удружи у Југославију.

Југословенски експеримент пружа нам много лекција данас. За почетак, морам рећи да нисам неко ко је носталгичан. Заправо сам велики критичар југословенског искуства из бројних разлога. Али историјске лекције из Другог светског рата су важне.

Партизани су били једини који су у рату и тоталној окупацији земље извели друштвену револуцију. То није било оно Лампедузино „све мора да се промени да би све остало исто”. Ово је било рушење либералног система и покушај да се радикално преуреди друштво.

Прва лекција југословенског искуства је антифашизам и успешна партизанска борба. Наравно, важно је рећи да је Тито имао подршку, преко Фицроја Маклина, Енглеза и Черчила. Черчил је схватио да је једини начин да се добије рат савез са онима које је највише презирао, комунистима.

Ту лежи одговорност данашњих елита. Такозвани политички центар је преплашен од савезништва са левицом. Уместо да се приближе левици, они је ниподаштавају на сваки начин.

Друга лекција је самоуправљање. То није добро функционисало, али је идеја била добра. То је требало да буде економска демократија. Није успело из многобројних разлога, али је данас веома важна идеја у доба када менаджер у компанији може да има 400 или 1.000 пута већу плату од радника.

Мени је фасцинантно што су људи у Југославији на послу добијали станове.

Да, и то је важна тема данас. Вратио сам се недавно из Берлина где траје огромна стамбена криза. Компаније су купиле много станова у граду, а кирије расту; с друге стране је ту Аирбнб. У Југославији је постојало друштвено становање, а радници су ишли на летовања преко синдиката свог предузећа. То је било важно и за неговање различитости и размене унутар Југославије. То је још једна лекција. Замислите да британски поштар може да оде у Хрватску и да тамо ради или да хрватски поштар оде на неко време да ради у Лондону. Мислим да би десничарски популизам одмах почео да опада, јер је један од највећих проблема што људи не путују.

Наравно, са климатским променама и кризом, питање је да ли људи треба да путују толико. Велики проблем земаља на периферији Европске уније је управо туризам. Хрватска је привреда, рецимо, потпуно зависна од туризма. А то значи да је зависна од климе, временских прилика, или геополитичких промена. Сетите се шта се десило са Тунисом. Замислите да се деси нешто попут терористичког напада и да нестане тих 18 одсто БДП-а, колико је у Хрватској, у земљи која више нема своју индустрију.

У Југославији обала није припадала никоме, већ свима. И било је корупције и постојала су приватна острва, али је приморје било заједничко добро. А сада су ту приватне плаже хотелских конгломерата.

У Хрватској се виде сви проблеми глобалног капитализма. Недавно смо, ето, постали и сет за холивудске филмове. У Дубровнику има толико кинеских и америчких туриста. Дубровник је фасцинантан град са невероватном историјом.

Није то историја, то је само Краљева Лука.

Да, „Игра престола”. С једне стране, можете помислити да то Хрватску чини још популарнијом и да ће локално становништво добро зарађивати. Али људи који гледају те филмове и серије долазе ту мислећи да је то Краљева Лука. А Дубровник је, конкретно, много важнији и има много чудеснију прошлост од „Гаме оф Тхронес”.

Све то је лоше за локалну културу. Локална наречја се губе, цена некретнина скаче у небо, а у тим градовима више нико не живи.

Да ме не схватите погрешно, нисам против путовања. Мислим да људи треба да путују више него досад, да је то најважнија ствар на свету. Али морамо да промишљамо о глобалном туризму и како да постане одржив. Како да инвестирамо у возове и друге видове транспорта који не загађују.

Вратимо се на трећу лекцију Југославије.

То је она о Покрету несврстаних. Нехру, Тито и Насер су имали свест да државе глобалног југа морају да сарађују. Наравно, било је то за време Хладног рата. Ништа слично сада није могуће, али је могуће размишљати о трећој опцији. То је оно што нам је неопходно.

Недавно се појавила вест да је Малезија кренула да враћа ђубре које западне земље шаљу у Малезију. То је добра ствар, о томе су почели да говоре и политичари у Америци. Поштујем, рецимо, Александрију Окасио-Кортез, иако мислим да би требало чешће да говори о Челси Менинг и Джулијану Асанжу. Но, то је друга тема. Важно је што прича о „Зеленом њу дилу”. Важно је да када говоримо о заштити животне средине, тај „њу дил” мора да буде глобалан. Не може Немачка да се чисти тако што ће извозити дизел-кршеве у Мађарску, земљу другу у свету по прераним смртима због загађеног ваздуха.

На десетине држава на крају се прикључило Покрету несврстаних, о њему је говорио чак и Малколм Икс. Те државе су, макар тада, схватиле да ни Совјетски Савез ни Сједињене Државе неће решити светске проблеме, већ да нешто морају да ураде саме.

Проблем је што се све променило. Не постоји више свет са два пола.

Јеси ли сигуран? Јеси ли гледао телевизију у Америци скорије? Све о чему се прича је нови хладни рат и како бољшевици долазе да нам покраду изборе.

Не само бољшевици него и Кинези… Добро, свет је другачији, али пропаганда и идеологија су сличне онима у Хладном рату. Технологија и интернет су омогућили да на власт дођу они који умеју да се обраћају гласачима са врло кратким распоном пажње. Видите како је успешан био Болсонаро у Бразилу. Сетите се и скандала са компанијом Цамбридге Аналyтица и Фејсбуком.

Покрет несврстаних номинално још постоји, али нико о њему не прича и он нема никакав утицај.

Зашто је то тако? Јер се он састојао од држава-нација из 20. века. А то више није могуће. Концепт суверенитета мора да се промени. Неопходно нам је више глобалне кооперације. Недавно се на Нетфлиxу појавио један сјајан кинески научнофантастични филм. У њему се Сунце претвара у црвеног джина, па цела планета мора да се уједини, и ствара се нека врста светске владе, по идеји Имануела Канта, практично.

Трендови су јасни, и у наредних неколико деценија на десетине милиона избеглица долазиће у Америку и Европу. Потребна нам је глобална кооперација какву никада нисмо имали у историји човечанства. Војске ће нам требати не за вођење ратова, него да помажу људима. Важно је да устанемо против експлоатације природних ресурса, против комодификације људи, њихових осећања и слободне воље – а то се догађа с технологијом – и да створимо глобални покрет и глобално друштво. Ако се то не деси, до 2050. ћемо имати свет који ће, у најгорем смислу, наличити кинеској научној фантастици.

На крају бих те питао где да тражимо наду. Написао си: „Данас нам је, више него икада, потребна нада без оптимизма. То је једини пут од отпора до ослобођења.” Објасни ми ову мисао.

Оптимизам је опасан концепт, једнако колико и песимизам. Ако сте песимиста, не морате ни да се пробудите и да учествујете у друштву. А оптимизам може да нуди лажне наде. Зато нам је потребна нада, без оптимизма. Нада је најважнији концепт 21. века. Нада да мислећи људи широм света неће само критиковати капитализам, пораст популизма, ауторитаризам и слично, већ да ће понудити визију друштва која је досад била незамислива.

Ево, даћу вам пример једне тотално откачене идеје која би могла да се спроведе у дело сутра, ако би постојала глобална влада. Замислите да због пораста угљен-диоксида створимо систем редистрибуције међународних летова на глобалном нивоу. И да ограничимо те летове на два пута годишње, примера ради. Замислите да путујемо више возовима него аутомобилима. Сваки пут када дођем у Америку, добијем депресију чим изађем с аеродрома, због толико аутомобила у којима је само један или два човека.

Као што знамо, Джулијан Асанж, један од оснивача Викиликса, сада је у затвору у Енглеској, и његово здравље је све лошије. Суочава се са 17 тачака оптужнице за шпијунажу у САД, и Америка захтева његово изручење. И Челси Менинг је поново у затвору. Ви и Ај Вејвеј и други интелектуалци протестовали сте против третмана Джулијана Асанжа. Зашто се борите за њега?

Јер се он борио за нас. Борио се за могућност да имамо информације. Да знамо шта најмоћније владе или тајне организације раде широм света, од рата у Авганистану до рата у Ираку. Викиликс је, први пут у модерној историји, створио систем заштите храбрих звиждача као што су Едвард Сноуден, Челси Менинг и други. У свету лажних вести, у којем истина више не значи много, што је још важније.

Нема демократије без слободе говора. Нема демократије без Првог амандмана у Америци. Нема демократије без слободе штампе. И нема демократије ако немате могућност да проверите информацију, да имате информацију, да знате шта се догађа свакодневно, не у страним земљама, не у Ирану, Ираку или Авганистану, него у вашој земљи.

Ако дође до екстрадиције Джулијана Асанжа, биће немогуће говорити о демократији. Многи други људи, укључујући и новинаре, можда ће завршити у затвору. А ово се не догађа у Кини или Русији, већ у средишту европске цивилизације, у Лондону. То је највећи скандал 21. века.

Разговарао Джереми Скејхил за Тхе Интерцепт. Уз дозволу аутора, приредио и превео Марко Прелевић

Извор: Недељник.рс


Бука препорука

Интервју

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.