СРЂАН ВАЉАРЕВИЋ ЗА БУКУ: Слобода мишљења, писања и причања мора се зарадити!

“Живимо у времену у којем нема ничега изненађујућег. Такво је време, ово је све тако очекивано”.

Maja Isović Dobrijević / 08. октобар 2019

Foto: Borislav Brezo

 

Срђан Ваљаревић један је од најцјењенијих писаца са наших простора. Рођен је 19. јула 1967. године у Београду. Објавио је романе „Лист на корици хлеба“ (1992), „Људи за столом“ (1994) и „Комо“ (2007), књигу пјесама „Джо Фрејзер и "49 песама“ (1992), записе „Зимски дневник“ (1995) и „Дневник друге зиме“ (2007), као и допуњено издање „Джо Фрејзер и 49 + 24 песме“ (1997). Књиге су му превођене на француски и шведски. По његовој прози снимљен је филм „Нормални људи“, а пише сценарио за „Гојка и Добрилу“, популарне ликове кратких новинских прича.

Роман “Комо” стекао је култни статус, не само на нашим просторима, него и у земљама гдје је књига преведена. У јавности се није појављивао 12 година, живио је повученим животом, много је писао и шетао. Сада са његовим појављивањем у јавности иду и најаве за два нова романа, а први ће изаћи на прољеће сљедеће године.

Са Ваљаревићем смо разговарали након промоције у Бањалуци која је одржана у Банском двору у организацији Удружења за промоцију и популаризацију књижевности "Императив". Ваљаревић за БУКУ говори о писању, слободи, медијима, свијету у којем живимо и другим темама.

Срђане, након 12 година поново сте у јавности, а са Вашим повратком у јавност иду и најаве за двије нове књиге. Можете ли нам рећи шта сте радили протеклу деценију?

Ништа посебно, осим што ме није занимало да објављујем. Писао сам, а било је и доста турбуленција у животу. Све то утиче и на писање. Кад се све то завршило, одједном имам и о чему да пишем, а  дошло је време и да објављујем. Читаћете о томе. Све сам писао.

Повукли сте се из свијета, из јавности, али да ли се свијет повукао из Вас, имајући у виду да је протекла деценија била веома бурна? Да ли су та дешавања утицала на Вас? Да ли сте се могли и из тог свијета повући?

Нисам. Мислим да је то и тешко изводљиво, а са друге стране имам бољи увид када се извучем и нисам ни на који начин активан, када ништа не радим, нити у томе учествујем, већ само пратим шта се дешава и сабирам у глави. Сабирам све, оно споља и оно што се лично дешава другима. Искрено, та ми позиција највише и одговара.

И какав је према Вама свијет данас, колико се он разликује од Ваших најпродуктивнијих година, када је писање у питању? Свијет је данас другачији него икад.

Све се мења, човеку то заиста тако изгледа, али неко време, иако делује јако бурно, у суштини је јако досадно и неважно. Можда ће се за неко време видети да неке године за које мислимо да су узбудљиве суштински то и нису, да се у њима ништа важно није догодило, већ да се важне ствари догађају у годинама које делују као неко затишје.

Значи, мислите да живимо у досадном времену?

Нажалост, мислим да живимо у времену у којем нема ничега изненађујућег. Такво је време, ово је све тако очекивано.

Роман Комо је многима омиљена књига. На промоцији у Бањалуци упознали смо момка који је дао име бенду Комо, према Вашем роману, причали сте о човјеку који Вам је рекао да је ова књига битно утицала на његов живот. Колико је та Ваша улога писца одговорна, јер својим романима заиста утичете на људе?

Па, јесте. То доведе до осећаја одговорности, али ја другачије не бих ни могао радити. Просто морам увек стајати иза свега што урадим, за сада нисам урадио ништа иза чега не бих могао да станем, све сам урадио онако како сам желео и могу да одговарам за све после. Ово једноставно дође као нека потврда тога да мораш бити одговоран за оно што радиш.

Рекли сте да нисте носталгични према осамдесетим годинама, то су године који многи идеализују. То је период Ваше младости, период који је многим људима најљепши у животу. Шта је оно што је Вама највише сметало у тим годинама?

Сигурно је да је она држава била пуна озбиљних мана, али је у сваком случају боља од свега овога што је настало после. Опет, те мане нису биле неважне. Ја сам тада био млад, али већ тада сам се први пут сусретао са неким стварима о којима сам читао раније. Тешки национализми су се појављивали и то су били шокови. Сусрео сам се са информацијама колико је људи било у затвору, а временом сам почео и да упознајем те људе. Не мислим само на уметнике. На пример, у времену када сам радио у једној машинбраварској радионици, сарађивали смо са другом радионицом коју је водио чика Лазо. Његова радионица је правила најбоље лимене каце у којима се млело тесто за бурек и само због тога је њему био намештен, а то је после и доказано, прекршај због којег је добио три године затвора. Ништа друго није било у питању, није било политичких разлога. То су све ствари са којима сам се ја сусретао тада, у том периоду, у осамдесетим. Не могу да прихватим тек тако да су то дивне године.

И да је све било идеално…

Па, да. То су озбиљне ствари. Тога није било мало. Ја сада причам о својим искуствима, али можемо само замислити колико је било таквих прича. Било је ту и уметника који су због безазлених ствари били по затворима и који су били прогањани. Не могу никако осамдесете прихватити као неко идеално време… Лаза Антић је био сјајан мајстор који је пуно младих људи обучио да раде тај посао, и ја уопште нисам знао да је он био у затвору све док ми један други власник радионице није то рекао. Онда сам свог деду питао о томе, јер су се сви ти мајстори познавали, и деда ми је све испричао. Било ми је невероватно да један тако фин и добар човек заврши у затвору. Не могу се ја тек тако сложити са тим да су осамдесете биле дивне, да је била дивна уметност, братство и јединство. Океј, било је то, али било је и ово.

Након осамдесетих, дошле су деведесете које су оставиле траг на свакој особи са ових простора. Које је Ваше мишљење о пошасти национализма који се родио осамдесетих, експлодирао у деведесетима и траје до данас?

Онако како сам ја то запамтио, све је то полако узимало маха и заиста је отишло у један озбиљан друштвени поремећај. На овим просторима не видим да постоји јака жеља да се то реши. Не видим то у Србији, Босни, ни у Хрватској. Наравно, има људи који пуно раде, али озбиљна воља да се тај проблем реши не постоји. И то је због тога што превише људи тако осећају ствари, имају интерес да тако осећају ствари… То је озбиљан проблем, ја не могу да проричем колико ће то трајати, али у овом тренутку не видим да постоји озбиљна снага да се то реши.

Прије неколико дана читала сам текст на Деутсцхе Wелле о томе како трауме наших родитеља постају дио нашег генетског кода. Ријеч је о страшним ратним посљедицама, попут силовања или других траума. Да се све то “архивира” у нашем ДНК коду. Можемо ли се ми излијечити од тих траума, имајући у виду да константно сваких неколико десетина година живимо трауматски?

Верујем да може то да се реши. Ово што радим и ово што пишем ја радим због себе и у то верујем. Може неко да прича да је све то узалудно и да је илузија да се нешто може променити, али мислим да се ствари могу решити. Само треба времена и причати о томе. Верујем да је решиво, а кад не знам…

 

Фото: Борислав Брезо

 

Пратите ли медије, колико им вјерујете? Ја радим у новинарству десет година, и могу рећи да су медији данас много другачији у односу на период прије десет година. Пажња људи је поремећена, наслови су потпуно другачији, све је у крајностима. Како Ви гледате на данашње медије?

Ух, не знам. Стварно, кад се ствари погледају, стање је апокалиптично. Али, ипак постоји довољно медија да се може читати нешто добро и информисати се на прави начин. Све је мање званичних медија, новина и штампаних издања, али има довољно портала на овом језику који се могу пратити. Увек су одговорни новинари били у озбиљном проблему. Увек. За праве и озбиљне новинаре никад нису ни постојала добра времена. Могуће је да из ове перспективе неко друго време изгледа боље, али увек је за одговорне новинаре било проблематично. Овакво је време, ти си новинарка и мораш да радиш. Не само новинарима, увек је одговорним људима било тешко.

На промоцији у Бањалуци причали сте да је период који сте провели на Кому, али и оно што је услиједило након тога, на неки начин била бајка. Чини ми се да је услов за остварење те бајке била Ваша слобода, слобода да радите шта желите и да након тога пишете о томе. Колико Вам је важно да будете слободни, да можете неспутано да пишете? Шта је Вама слобода у том контексту?

Мени је важно да могу слободно да мислим, то ми је најважније, да бих касније могао да пишем и да из тога настане неко писање. То није било увек једноставно да се стекне, али може се стећи. Због тога сам веома рано почео да радим, само да не бих зависио, на почетку од родитеља, а после од разних ствари. Јесте да звучи грубо, али је тако, некако се мора зарадити та позиција да можеш слободно мислити, писати, причати и радити. То ми пуно значи, тешко да бих могао да живим без тог осећаја да сам слободан.

Ту долази она марксистичка теза, прво база, па надградња. Прије свега морамо бити материјално осигурани да бисмо могли да радимо оно што желимо. У том контексту да Вас питам да ли Ви данас живите само од књижевности? Разговарајући са многим писцима, знам да је јако тешко стећи ту позицију. Морате ли још нешто да радите?

Не морам. Знам људе који морају, али ја не морам. Нисам богат, немам ја нешто много новца. Може да се живи. Наравно, увек ти фали мало новца, свима фали. Ја немам ни један кредит, нити сам наследио неке паре. Просто, онолико колико имаш, тако живиш. Јесте да је то клише, али је тако. Онолико колико имам, толико могу. Довољно ми је то.

Након Кома, долази и период дуге зиме. Колико је било тешко изборити се са свим тим са чим сте се Ви борили, оставити алкохол и вратити се здравом начину живота? Сад већ 14 година живите здраво. Како сад гледате на тај период?

Сада могу лако то да сагледам, јер сам се изборио са тим стварима, са својим манама и слабостима. Али је и пре тога стајала одлука да се то коначно реши, да ја тако не морам да живим. Понекад је ужасно тешко човеку да се избори са самим собом и са својим егом. Још кад нешто пређе у болест… Човек на крају буде свестан да је много тога нашег болест, а прекинути са свим тим није лагано, некоме је лакше, некоме је теже, али вреди. Сад са педесет година осећам се много боље него што сам се осећао са тридесет. То није фраза, ја се заиста боље осећам.

Нашли сте задовољство у ходању, сваки дан ходате. Колико ходате?

Сад имам апликацију на телефону, па ми је то занимљиво да пратим. Нађем неку своју манију, па гледам колико сам корака и километара прешао. Сваки дан пређем десетак километара. Сад више то не морам да радим, али радим, јер ми је прешло у навику и начин живота. Десет километара није пуно, то је два сата. Често некоме кажемо да ће решити неки проблем “у ходу”, а ја сам кренуо ходати и буквално сам многе проблеме решио ходајући. Не могу рећи да немам проблема, али оне најтеже сам решио шетајући. То ми је остала навика без које не могу, нити бих волео да икад са тим престанем.

Нисте на друштвеним мрежама, а друштвене мреже су данас постале свеприсутне. Многи умјетници путем њих долазе до публике. Ви немате намјеру да се појавите на друштвеним мрежама. Које је Ваше мишљење о њима?

Мислим да су друштвене мреже добра ствар, драго ми је кад чујем да људи знају да сам у Бањалуци, да знају шта се дешава. Мени је то лепо. Кад сам био на Корчули, видим да људи знају шта се дешава. Мислим да је то бољи начин да пратиш оно што се дешава него читајући новине и гледајући државне телевизије. Ја немам намеру да будем на друштвеним мрежама, јер се мени живот не мења, мени се не мења више живот уопште у том смислу. Скоро сам читао Бекетова писма где он свом пријатељу који га пита како си одговара: “пишем, ходам, читам, шетам и све је уреду”. То су те четири ствари које и ја највише волим да радим.

Дванаест година нисте ништа објављивали, али већ сте рекли да сте у том периоду писали. Колико је Вама током тог периода писање било терапија?

Писање ми је постало једна од најважнијих ствари и начин живота. Када бих престао са писањем, не бих се опоравио ни од једне ствари у животу. То је нешто што радим и без намере да објављујем, али напуне се и компјутер и свеске, па сад ја то сређујем. Не бих ја могао без писања догурати до 52 године, то је сигурно.

Остаје отворено питање да ли ће се Ваш нови роман звати “Дом здравља”. Занимљиво је да сте тај назив ставили, јер кроз прозор видите Дом здравља. Због чега сте пустили у јавност ту информацију?

Радни назив романа заиста и јесте  “Дом здравља”. Та информација је тачна. Кад сам први пут рекао да се роман зове “Дом здравља” била је лепа реакција. И ти се насмејала на “Дом здравља”, тако да ми се почео и свиђати тај назив.

Говорили сте и о томе да је за писање важно животно искуство, али и искуство читања. Шта Вама више помаже у писању, животно искуство, имајући у виду да су Ваше књиге битно аутобиографске, или то искуство у читању?

Подједнако. Оно о чему пишем увек дође из мене и углавном буде везано за живот. Могу да пишем једино о ономе што добро знам. Најчешће пишем о ономе што узмем из живота, али прејак је и утицај књига које сам читао. Не могу да издвајам поједине писце или поједине књиге. Ја волим да читам, исто као што волим да живим. Толико има сјајних ствари написаних, и данас се пише, кад читате, стално се то меша у човеку. Међутим, кад дођете до тога да пишете, једини начин да то радите јесте да заборавите све што сте прочитали, да бисте писали што спонтаније. Али све то заједно дубоко се умеша у човека. И књиге и живот.

Многи не знају да Вам је мајка Бањалучанка, али не долазите често у Бањалуку. Који Вам је утисак из Бањалуке, јесте да сте кратко ту, али можда сте успјели прошетати, да нешто видите, попричате да људима?

Срео сам се са фамилијом и то ми је најузбудљивије. Њих сам последњи пут видео као дете. А оно што сам видео, ако бих занемарио оно што знам о граду, мислим на политичке и економске ствари, Бањалука би била нешто као Базел, град од 200. 000 становника, идеалан за живот, по мери човека. Али, нажалост, ми нисмо овде довољно паметни да будемо као Базел. Градови од 200 до 300 хиљада становника су иначе идеална места за живот, градови који имају универзитет, позоришта и књижаре.

И за крај овог разговора да Вас питам, планирате ли се враћати на Комо?

Комо је прескуп. Кад сам био тамо имао сам од Рокфелера джепарац који није мали, али бих волео, наравно, ако буде прилике.

 


Бука препорука

Интервју

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.