Срђан Шушница: Ја сам поносни унук партизана

Моји бака и деда Шушнице били су поносни Крајишници, Босанци са Грмеча и подгрмечког краја, из села Дабар и Подлуг... Обоје су са 16 година ступили у НОБ.

Srđan Šušnica / 28. јул 2015

Деда Ђуро заједно са четворо своје браће у Шесту крајишку партизанску, а бака Мира у Другу пролетерску бригаду. Бака је била рањавана на Сутјесци у неколико узастопних битака са четницима и Ес-ес-овцима а преходала је тифус у повлачењу са преживјелим Далматинцима. Крајем рата су се упознали и вјенчали.

 

Деда је прихватио гарнизонску службу прво на бугарској граници, па се мој стари родио у Пироту, а онда и на албанској граници, па су стари и стриц одрастали у Тетову. Кад су дошли у Бања Луку 1960, причали су македонски а једва разумијели српско-хрватски. Били су и до краја остали истински партизани и комунисти (а не комуњаре) који су пазили свој комшилук, пријатеље и уживали у заједничком животу са свим људима и народима у Босни. Што би код нас рекли - нису се дали вагнути у страну ни за јоту кад су дошла ова невјерна времена. Нису никада били вјерници, нити се код њих могао осјетити тај националистички конструкт српства. Сад са овом памећу знам да су као и сви Крајишници сматрали себе Србима, православцима, али нису томе придавали политички значај или животну битност. Нјихова етнографија, култура и економија живљења током 20. вијека је била далеко од монолитног и уједињавајућег политичког конструкта светосавског српства који је допирао из Београда и Војводине двадесетих, тридесетих и поново осамдесетих и деведесетих година - већ је била истински босанска, или још прецизније, аутохтоно босанско-крајишка.

***

Сјећам се бакиног коментара на слике четника и српских добровољаца на барикадама у Хрватској 1991. - Сине, рекла ми је, ево опет ових брадоња четника и попова, а мислила сам да смо ми то побиједили једном за свагда... Они ће нам свима главе доћи...

***

И деда Остоја, мајчин отац, са шеснаест је отишао у партизане, са доктором Младеном на Козару гдје је учествовао у подизању устанка. Преживио је прву нацистичку, усташку и четничку офанзиву на ту планину. Када се вратио у село Бистрицу подно Просаре, почела је одмазда ... Убијања или одвођења заробљеника, антифашиста и сељана, у Стару Градишку и Јасеновац. Мушкарце су одвозили у радне логоре у Аустрији и Нјемачкој. Тако и мог деду, но он је из тог логора побјегао након четири мјесеца и вратио се у партизане. Прво у штајерске а онда поново на Козару и даље по Босни.

***

Кад се сјетим свог дјетињства, неке своје личне прошлости, увијек се сјетим доживљаја, слика и раје из два бањалучка насеља у којима сам одрастао - Росуља и Борика. Најљепша и најносталгичнија сјећања и слике су ипак из радничког насеља и раје у Борику, јер сам ту проживљавао оне слатке пријератне тинејџерске и гимназијске године. Врбас, кајак, раја из клуба... Муфта, Мухамед, Сина, Смаилага, Албин, Боро, Пота... Такмичења у кајаку на ријекама широм бивше Југе... Зезанције са рајом из зграде… Джими, Смаја, Роске, Дарма… Прва заљубљивања и симпатије. Сјећам се дјевојке са именом Елизабета Сотело, звали смо је Бети Буп. Само њено име је било довољно да ми уши отпадну. Бања Лука и Борик мог дјетињства у односу на ово сада, биле су шаролике, измјешане и стопљене оазе различитих људи, имена, породичних прича, обичаја и историја, различитих вјера и наратива, различитих темперамената.

***

Сјећам се да је пред сами рат у Бањалуци свако покретао неки свој мали бизнис. Лјуди су правили и извозили постељину, кожну галантерију и ко зна шта већ... Кафићи и сластичарне су радили ко луди, нарочито они борички од кафића К4 преко Венеције, Монета и Кајака до Тилта, Джоја и Москве... Било је свега, све док нам нису почели обећавати да ћемо сви јести златним кашикама. Тада је из комшилука испарило више од половине мојих другара...

***

У гимназију сам кренуо у јесен 1991. и прве шокове рата сам доживио у тим данима. Сјећам се како су моји другари из разреда нестајали један по један... А онда пар дана или седмица послије неко донесе хабер у разред да се Селма, или Валентин, или Марио више неће појављивати у школи и да су изашли из Бањалуке. То су за мене биле трауме.

***

У гимназији су моју рају први пут пописивали по националности. Негдје у мају 1992. професор Миле Сумрак, замјеник директора и члан СДС, улеће у разред код нас и каже: - Ајмо, дјецо, напишите овдје своје име и презиме и националност. И даде да по разреду кружи тај образац. Дође и до мене и тада сам први пут видио да дјеца нису само дјеца већ и Срби, Муслимани и Хрвати. Био сам шокиран, нисам се могао помјерити . Сад са овом памећу схватам да је пописивање по националности први корак у дехуманизацији човјека. Ја нисам знао којој категорији припадам и крај свог имена пишем - Југословен. То чини и Бојан, друг до мене у клупи. Оде Сумрак са списком, али се након неког времена врати... Прозва мене и Бојана и каже нам да националност Југословен не постоји, да та држава више не постоји и да се изјаснимо другачије...

Кажем му да ја не знам шта друго да напишем и да морам питати мајку.

... Збуњено је излетио из разреда... И сада размишљам како је симболично да је сав тај јад и чемер српског национализма и рата у наш разред донио човјек који се презива Сумрак. Те 92. нестало је пола мог разреда... а тих година и пола моје Бањалуке... Сумрак рата је почистио улице, насеља, села, сјећања... И сада нам српски националисти покушавају продати причу да та времена, ти људи, та дјеца, тај живот... никада нису ни постојали. И да је овако боље.

***

Почетак рата за мене представља спознаја да је мој буразер од стрица Борис, дијете из мјешовитог брака, из касарне ЈНА наједном завршио на Вуковару са својих 18 година. Био је тенкиста, преживио је и када се вратио крајем ’91. имао је приче због којих ми се све то срање згадило одмах на почетку. Причао ми је: - Улазимо ми тенковима у Вуковар на самом почетку... Не знам ни за шта, ни због чега, али ту сам. По тенку почеше звонит меци, а моја нога одмах паде са гаса. Тенк стаде а мени почеше сузе ићи низ лице... Јеботе, гдје ме ово гурају! ... Цијела се колона заустави, а Шљиванчанин урла на нас ко на робове...

***

Још те зиме, мој стари је успио покупити са фронта на Стругу код Окучана, Андреју, Београђанина, довео га кући и мени рекао: Спреми га, он данас иде кући да не би погинуо. Буквално га је скинуо са оклопњака и у униформи довео у Бањалуку. Момак је био црн ко угарак, имао је блата по коси и у ушима, очи су му биле ко филџани... и сав се тресао. Навуко је своју цивилку коју је држао код нас, ставио минђушу у ухо и правац Београд... Мислим да сада живи у Италији. Нјегова су војничка писма још увијек код мене у кући.

***

Регрутовани Бањалучани свих нација 1992. све чешће су се враћали из Хрватске у ковчезима. Сјећам се како се дрвореди код парка Петар Кочић, на мом путу ка гимназији, све више пуне смртовницама.

***

Марта 1992. стари и ја смо ишли на пецање, на Пливу, са татиним колегом Зоком из СУП-а. На по пута, Зока избаци касету Мериме Нјегомир и убаци другу са неким четничким пјесмама... Од Тополе, од Тополе... Ој, војводо Синђелићу итд... Пита га стари: Матере ти, Зока, од кад то ти слушаш те пјесме? А Зока му одговори да је он њих одувијек слушао. Ја се на задњем седишту Југа 45 у трену насмијем: Аха, баш си их слушао раније, ал’ на вокмен! Ухватио сам љутит татин поглед у ретровизору... Док сам трепнуо добио сам по носу. Ћутао сам док се нисмо вратили кући... Стари ме ставио пред себе и реко да морам пазити шта пред ким причам... Тај његов савјет никад нисам послушао.

***

Већина Срба је просто легла са петокраком а пробудила се са кокардом и не схватајући шта им се дешава. Кад су схватили, било је касно и за њих и за њихове фамилије. Све остале шпрехе су биле само тражење оправдања зашто су од партизана и комуниста постали четници и националисти.

***

У априлу 1992. моја породица је осјетила сву жестину српског национализма. Мог старог, Миодрага Шушницу убиле су паравојне формације СДС, тзв. СОС-овци, по налогу Стојана Жупљанина и врха СДС, а онда су за то убиство у бањалучким дневним новинама Гласу окривили бањалучке Муслимане и Хрвате. Нама су у неколико наврата послије убиства претресали стан, износили татине ствари и пратили стару... Татине колеге и истински пријатељи су успијели полицијски ријешити то убиство, али тај случај никада није процесуиран на суду. Извршиоци, организатори и налогодавци живе са мном у истом граду. Да апсурд буде већи, тај новински чланак који је за убиство мог оца инкриминирао и дехуманизирао све Муслимане и Хрвате оптужујући за то породице Бегановић и Клиндић, написао је наш породични пријатељ - новинар Боро Марић. Кад га је стара питала - Зашто Боро, болан, лажете и измишљате? Он је одговорио: Морало се! Након тога нисмо имали више контакта са њим.

***

Тог априла 1992. почело је организовано тероризирање, застрашивање и протјеривање несрба из Бањалуке. Ја сам губио пријатеље из комшилука, из кајакашког клуба, из гимназије... До краја рата у Бањалуци је убијено око 220 цивила, а протјерано је око 75.000 људи! Само зато што су били Муслимани или Хрвати. А у Бањалуци није било ни дана рата. Срби су се одрекли својих комшија и пријатеља за имагинарно љотићевско и велимиревићевско српство.

***

Био сам свједок како групе националиста ходају градом и тјерају момке да се прекрсте а ако ови то не би знали или би то урадили на „погрешан“ начин - тукли су их. Сјећам се да су скидали гаће момцима да виде да ли су осунећени или нису, па ако јесу - тукли су их. Гледао сам како људе избацују из станова, упадају им у куће, како их туку кундацима на цести, како их одводе ко зна гдје...

***

Сјећам се и дана када је срушена Ферхадија заједно са још неколико џамија тог дана. Био је мај 1993. и сва стакла на околним зградама и робној кући Боска су попуцала. Осим стакала на СУП-у, они су знали да ће џамије бити рушене па су поотварали све прозоре... Ја нисам могао вјеровати, нисам желио вјеровати да се то десило... Неки су славили, неки плакали.

***

Сјећам се дана када су наше комшије Калкани и мој друг Самир изашли из Бањалуке. То јутро је било тихо. Недуго послије њих изашли су и Джонлићи. Самиров буразер се крио од војске и практично није излазио напоље осим да промјени мјесто скривања. Крио се и код нас у кући. Био је флотер – особа која живи по крајевима града у којем га неће препознати да је Муслиман или Хрват... О да, странци су именовали и ову категорију људи.

***

Данашња Бања Лука не личи на ону стару. Нове српске власти су још за вријеме рата обрисале све муслиманске, хрватске и недовољно српске идентификације из назива улица, назива мјесних заједница и школа. Порушили су све џамије у Бањалуци и фрањевачки самостан на Петричевцу. На простору бањалучке бискупије убијено је 8 католичких свештеника, а неколико их је било затварано и премлаћивано! Српски националисти су у септембру 92. насред улице изрешетали имама џамије на Хисетама! У годинама послије рата порушили су или пустили да пропадне доста споменика културе, скулптура академских БХ умјетника, средњовјековних утврђења и старих босанских кућа... Скоро све што је оставштина османске, муслиманске, католичке, аустроугарске и наше босанске нарације. Под ударом заборава су били и споменици из НОБ-а, али су пар година након рата вратили дио биста народних хероја у Бањалуци, што није случај у другим срединама. Све што има босанско-херцеговачко насљеђе или говори о некадашњем интеретничком и заједничком животу је непожељно и под ударом је организоване амнезије и игнорисања...

***

Палили су архиве и службене евиденције полиције, судова и општине – испрва за новац и по жељи, а послије рата систематски и масовно. Количина тога што се жели заборавити у Бањалуци је толика да празнину која том приликом настаје ништа не може испунити. Па ни силни нови поп-митолошки и националистички наративи и споменици. Бања Лука је добила споменик Стефану Немањи (?), бану Милосављевићу, добила је и десетине нових православних цркава, неке на мјестима на којима никада није било цркве. Српске и државне заставе Србије се могу видјети свугдје а заставе БиХ само на институцијама БиХ у граду.

***

Моје истраживање показује да су српске власти у Бањалуци промјенили назив 50 одсто улица, њих око 240, бришући све несрпске наративе а намећући само српске и православне. Лјуде, старе Бањалучане, можда највише погађају ове посљедице урбицида и културоцида видљиве у Бањалуци у називу скоро сваке улице и на сваком кутку. Ни мени се не мили живјети у улици која носи назив четника из Другог светског рата, а камоли неком човјеку којег су српске снаге протјерале или му побиле најмилије.

***

У задњих шест, седам година Додикове владавине јавни и медијски простори, политичка арена и умови младих људи су до даске затровани српским клеро-национализмом и етно-фашизмом. Упоредо са тим Додик и његова клика бјесомучно пљачкају јавни новац и ресурсе маскирајући свој криминал националистичким популизмом... Додик и његова братија тајкуна годинама извлаче новац и вриједности у Србију, Русију и Швицарску...

****

Има у Бањалуци доста раје која не прихвата ова националистичка срања и међу њима сам стекао пријатеље... Покушавамо да маркирамо догађаје и мјеста и тако скренемо пажњу јавности на злочине истребљења и геноцида над несрбима у Бањалуци, Приједору, Сребреници и другим општинама ове РС. Заједно са нашим комшијама, Бошњацима и Хрватима, обиљежавамо стратишта свих народа у БиХ, али ја сам се фокусирао на злочине над несрбима почињене од стране српских снага а у име српства. Зашто? Зато што ће нам се покољења стидјети за оно што смо учинили на прагу 21. вијека. Српске власти и снаге деведесетих, освајајући и чистећи општину по општину у Хрватској и Босни у халуциногеном пиру одбране тзв. српске земље - обезвриједиле су српске жртве Јасеновца, Јадовног и других стратишта... Гинтер Грас је лијепо говорио Нијемцима: Тек када осјетите истински срам за оно што је почињено у ваше име и доживите истинску катарзу, тек тада имате право на властите сузе! Има ли ичег таквога у Бањалуци, у РС, у Србији? Нема! Јер да има - не би Бања Лука била дио РС, и не би било РС јер би је се одрекли као најсрамнијег периода у српској историји... И не би тај град био центар порицања геноцида и систематских злочина које су српске снаге починиле... Не би био град заборава и амнезије свега што је несрпско...

***

Можемо се сви ми позивати и на чојство и на петокраку, и на Тита и на партизане, али наши ратни лидери су били оберчетници, обернационалисти и лудаци, а ова садашња владајућа политичка елита у том мом граду Бањалуци, а богами и у Србији, не разликује се идеолошки ни за јоту од тих ратних злочинаца... Само су им методе и маске донекле префињеније... Бојим се нових сукоба у Босни.

 

 

О саговорнику

 

 

Срђан Шушница, културолог, рођен је у Бањалуци 1976. Завршио је бањалучку гимназију а потом дипломирао на Полицијској академији у Београду, а након тога и на Правном факултету у Бањалуци. Магистрирао је на Факултету за друштвене науке Универзитета у Лјубљани на програму Културолгије. Бави се културолошким истраживањима босанских и балканских тема, писањем и друштвеним активизмом окренутим против културе заборава, историјског ревизионизма, национализма и фашизма. Живи и ради у Бањалуци.


Преузето са Данас.рс

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.