Славој Жижек о Игри пријестола: Страх од револуције и јаких жена у политици

Посљедња сезона Игре пријестола изазвала је бијес јавности који је кулминирао петицијом (коју је потписало готово милион љутитих гледалаца) како би одбацили читаву сезону и снимили нову. Жестина дебате је сама по себи доказ да су идеолошки улози високи

BUKA portal / 23. мај 2019

Незадовољство је изазвало неколико ствари: лош сценарио (због притиска да се серија брзо заврши, прича је поједностављена), лоша психологија (Денерис постаје луда краљица, што није оправдано развојем њеног лика), итд.

Један од интелигентних гласова у дебати био је онај писца Стивена Кинга, који је примијетио да незадовољство не долази усљед лошег завршетка серије већ због саме чињенице да се она завршила. У нашој епохи серија које би у принципу могли ићи у недоглед, помисао на завршетак приче постаје неподношљива.

Истина је да, на убрзаном крају серије, наступа чудна логика, логика која нарушава не толико увјерљиву психологију колико наративне претпоставке ТВ серије. У посљедњој сезони, припрема за битку, туговање и деструкција након битке, и самог ратника у свој његовој бесмислености – много је реалистичнији од уобичајених готичких мелодраматичних заплета.

Осма сезона приказује три узастопне борбе. Прва је између човјечанства и његовог нељудског “Другог” (Ноћне страже са сјевера коју предводи Краљ ноћи); између двије главне групе људи (зли Ланистерови и коалиција против њих коју предводе Денерис и Старкови); и унутрашњи сукоб између Денерис и породице Старк.

Због тога битке у осмој сезони прате логични пут од вањског сукоба до унутрашњег раскола: пораз нељудске ноћне страже, пораз Ланистерових и уништење Краљеве луке;  посљедња борба између Старкових и Денерис – на крају између традиционално “добре” аристократије (Старкови) одане заштити својих поданика од лоших тирана, и Денерис као нове врсте јаког вође, неке врсте прогресивног бонапартисте који наступа у име обесправљених.

Улози у посљедњем сукобу су сљедећи: треба ли револт против тираније бити само борба за повратак старе љубазније верзије истог хијерархијског поретка, или треба да се развије у потрагу за новим поретком који је потребан?

Завршница комбинује одбијање радикалне промјене уз стари антифеминистички мотивом који је на дјелу код Wагнера. За Wагнера, нема ништа одвратније од жене која интервенише у политички живот, вођена жељом за влашћу. За разлику од мушке амбиције, жена жели власт како би промовисала уске породичне интересе или, још горе, свој лични каприц, неспособна да перципира универзалну димензију државне политике.

Иста женственост која, унутар уског круга породичног живота, има моћ заштитничке љубави, претвара се у непримјерено лудило када се демонстрира на нивоу јавних и државних послова. Присјетите се најниже тачке дијалога у Игри пријестола када Денерис говори Джону да ако је не може вољети као краљицу онда треба да влада страх – срамотни, вулгарни мотив сексуално незадовољене жене која експлодира у разарајућем бијесу.

Али хајде да загриземо сада своју киселу јабуку – шта је са убилачким испадима Денерис? Може ли брутално убијање хиљада обичних људи у  Кинг’с Ландинг заиста бити оправдано као неопходан корак ка универзалној слободи? У овом тренутку, треба да се сјетимо да су сценарио написала два мушкарца.
Денерис као луда краљица је строго мушка фантазија, тако да су критичари били у праву када су указали на то да њено лудило није психолошки оправдано. Сцена у којој Денерис са бијесним, лудачким изразом на лицу лети на змају и пали куће и људе изражава патријархалну идеологију са њеним страхом од јаке жене у политици.

Коначна судбина главних жена у Игри пријестола уклапа се у ове координате. Чак и када добра Денерис побјеђује и уништава лошу Серсеи, власт је квари. Арја (која их је све спасила тако што је сама својим рукама убила Ноћног краља) такође нестаје, отпловивши на Запад Запада (као да иде колонизирати Америку).

Она која остаје (као краљица аутономног краљевства Сјевера) је Санса, тип жене коју воли данашњи капитализам: она комбинује женску мекоћу и разумијевање са добром дозом интриге, и тако се потпуно уклапа у нове односе моћи. Ова маргинализација жена је кључни моменат опште либерално-конзервативне лекције завршнице: револуције морају поћи по злу, оне доносе нову тиранију, или како је Джон рекао Денерис:
“Људи који те слиједе знају да си постигла немогуће. Можда због тога вјерују да можеш остварити и друге немогуће ствари: изградити свијет који је другачији од овог усраног који познају. Али ако користиш змајеве да спалиш дворце и градове, онда ниси нимало другачија.”

Посљедично, Джон убија из љубави (сачувавши проклету жену од ње саме, као што налаже стара мушка шовинистичка формула), једини друштвени агенс у серији који се заиста борио за нешто ново, за нови свијет који ће ставити тачку на старе неправде.

Тако да је Правда побиједила – али каква Правда? Нови краљ је Бран: обогаљен, свезнајући – евоцирајући бљутаву мудрост да су најбољи владари они који не желе власт.  Презриви смијех који услиједи када један од припадника нове елите предложи демократскији избор краља све говори.
Тешко је не примијетити да су они који до краја остају одани Денерис више диверсификовани – командант њене војске је црнац – док су нови владари чисто бијели Нордијци. Радикална краљица која је жељела више слободе за свакога без обзира на њихов социјални статус и расу је елиминисана, ствари су се вратиле у нормалу.

 

Извор: Тхе Индепендент, превод БУКА


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.