”Potreba ljudi bez duha, ili s malo duha, jeste da svakom nalepe neku etiketu. Ko pročita Dučića u celosti shvatiće da niko nije voleo toliko žene koliko ih je voleo Dučić. Otuda i onako lepa ljubavna poezija”, izjavio je Pavlović za Buka magazin.
Srpski pisac Slaviša Pavlović, iako je mlad književnik, iza sebe ima ozbiljan spisateljski opus. Autor je romana ”Zavet” (2010), ”Nema šanse da ne uspem” (2012), ”Zavet heroja” (2014), ”Apisov apostol“ (2016), “Himerina krv: roman o Dučiću“ (2020), a napisao je i istorijsko-dokumentarnu knjigu ”Ratnici Crne ruke“ (2017). Zainteresovan je za istoriju balkanskih naroda, zbog čega se u svojim romanima i bavi ličnostima koje su imali veliki uticaj na naše istorijske tokove. Pavlović se bavi i pisanjem scenarija za serije. Međutim, pisanje nije jedina Pavlovićeva strast - on je i aktivni sportista, a bio je i fudbalski sudija.
Ovaj beogradski pisac gostovaće u Banjaluci 21. januara, kada će publici u ”Domu omladine” predstaviti svoj najnoviji roman ”Himerina krv“, koji je ujedno i prvi napisani roman o Jovanu Dučiću. Promocija romana počinje u 19 časova, moderator događaja je Ernest Bučinski, banjalučki novinar i spisatelj, a organizator projekta je banjalučka agencija ”Venturo”, koja se bavi afirmacijom umjetnosti i kulture.
Šta Vas je privuklo velikom pjesniku Dučiću, osim, pretpostavljam, njegove ogromne literarne ostavštine?
Pavlović: Najpre me privukla njegova poezija, a potom sam poželeo i da upoznam stvaraoca. Najbolji način za to jeste da se zaviri u njegov život, od prvih dana, pa do smrti.
Da li otkrivate neke stvari u romanu koje govore o pjesniku, a koje su do sada bile nepoznanica?
Pavlović: Mnogo toga. Upravo mi je to bio cilj, da ga otrgnem od onog što je opšte poznato, osim ako posebno ne zavređuje opis lika i prikažem i druge momente iz života ovog velikog čoveka. Ni sam nisam očekivao da ću pronaći toliko zanimljivih, edukativnih, duhovitih detalja koji, ne samo da približavaju lik Dučića, već zahvaljujući tome i sami postanete malo Dučić, ili bar 'dučićevac'.“
Da li je u romanu sve faktografija, ili postoji i malo fikcije?
Pavlović: Čim je nešto podvedeno pod roman, to znači da je fikcija utisnuta u njega. Naravno, trudio sam se da fikciju svedem na minimum, gde nije potrebna, ili da je iskoristim da bih što bolje predstavio lik pesnika.
Gdje ste pronalazili građu za roman?
Pavlović: Biblioteke su izvorište znanja, takođe i arhivi. Dučić je bio poznat i popularan, tako da je iza njega ostalo mnogo pisama, svedočenja, opisa i drugih podataka. Posao prikupljanja građe je obiman, iziskuje godine rada, međutim, najteže mi je bilo da odaberem šta od toga da stavim u knjigu, jer njegov bogati život može se pratiti kroz hiljade već napisanih strana.
Koliko su Vas Trebinje i bajkovita Hercegovina privukli Dučiću?
Pavlović: Pre bih rekao da me Dučić privukao Hercegovini i Trebinju. To, ujedno, i govori koliko je on svoje ime založio zarad promocije Hercegovine i Trebinja, a da je bio u pravu, imao sam priliku da se uverim. Trebinje je, za mene, naš najlepši grad.
Mislite li da je Dučić bio ženomrzac, kao što se o njemu ”teoretiše”, ili je to obična lagarija?
Pavlović: Potreba ljudi bez duha, ili s malo duha, jeste da svakom nalepe neku etiketu. Ko pročita Dučića u celosti shvatiće da je upravo suprotno – niko nije voleo toliko žene koliko ih je voleo Dučić. Otuda i onako lepa ljubavna poezija.
Pisali ste i o Apisu. Šta Vas je privuklo tom istorijskom liku?
Pavlović: Privukla me je mistika njegovog lika. Fama oko njega zanimljiva je za triler priču koju sam pisao. U romanu „Apisov apostol“ pukovnik Apis se pojavljuje samo u izveštajima, dok sam u knjizi „Ratnici Crne ruke“ opisao živote njegovih najbližih saradnika, u želji da prikažem epohu. Apis je toliko kompleksan lik da zavređuje ozbiljniju analizu od nekoliko rečenica.
Da li Apisa vidite kao pozitivca ili negativca, s obzirom da je učestvovao u brutalnom obaranju dinastije Obrenovića koja je po mnogima za Srbe bila mnogo bolja opcija od Karađorđevića?
Pavlović: U ubistvu Obrenovića učestvovalo je stotine ljudi, od oficira, političara, stranih kraljeva i službi, a on je jedan od njih. Nažalost, to je bilo vreme kada su se tako rešavali konflikti. Nigde u svetu nije bilo drugačije. Ne možemo iz današnje perspektive ocenjivati doba od pre više od jednog veka, nego je neophodno razumeti to vreme, pa tek onda izvlačiti zaključke. Što se tiče bolje ili lošije opcije – to su besmislene podele. Iza svakog čoveka stoje rezultati. Milan Obrenović i Petar Karađorđević bili su vođeni sličnom idejom, imali su izvanredne uspehe i vizije, dok su njihovi sinovi bili sušta suprotnost i nažalost završili na isti način – atentatom. Da su Milan ili Petar duže vladali Srbijom, istorija bi bila sasvim drugačija.
Najviše pišete o istorijiskim ličnostima iz svijeta kulture i politike, i značajnim događajima koji su uticali na ovdašnje narode i narodnosti. Šta Vas privlači istoriji i imate li u planu da napišete roman koji je vezan za događaje koji su novijeg datuma, jer, reklo bi se da je trend da se piše o ovom posljednjem ”balkanskom ratu” koji nas je zadesio?
Pavlović: Nikad nisam bio deo trenda – pišem o onome što me privuče, a da kroz to mogu i da kažem nešto što može da su upotrebi danas, ili sutra. Treći deo moje trilogije „Zavet“ (Zavet heroja, Zavet potomaka i Treći zavet) baviće se poslednjim ratovima, ali samo kao nastavak prve dve knjige. S obzirom da tek radim na Zavetu potomaka, verujem da će taj treći deo biti gotov tek za nekoliko godina.
Bavite se sportom i to ne rekreativno nego gotovo profesionalno. Kako je došlo do toga da, pored bavljenja sportom, postanete i pisac? Neko bi rekao da te profesije nemaju nikakve spone?
Pavlović: Bavim se rekreativno, nisam se ostvario kao profesionalac u fudbalu, a sad sam i „malo“ ostario, ali da postoji način da se vratim kroz vreme, sigurno bih u detinjstvu više trenirao. Kao što je potrebno raditi na svom duhu, mislim da treba raditi i na telu.
Što se tiče spona – Crnjanski se bavio boksom i fudbalom, Mahatma Gandi je u mladosti bio trener boksa, Hemingvej se takmičio, dok je naprimjer Aleksandar Deroko, pisac i arhitekta hrama Svetog Save, začetnik ekstremnih sportova kod nas – skakao je s mostova u reku, vezanih ruku i očiju, pilotirao. Svi mi imamo neke svoje hobije, koji se ne potenciraju usled rada na primarnoj delatnosti.
U toku je utrka za Ninovu nagradu. Vaše mišljenje o istoj? Mislite li da je vrijedna pažnje kao što je nekada bila? Da li je žiri koji klasifikuje djela dovoljno kompetentan?
Pavlović: Ta trka je pretvorena u ruralno vašarsko takmičenje iz koga su se povukli najznačajniji pisci, a oni i dalje govore o romanu godine. Činjenica da dobitnik Ninove nagrade prodaje knjigu na nivou statističke greške govori o tome da jedino žiri vidi kvalitet u nekom delu, dok svi ostali, kako pisci i čitaoci, tako i ozbiljni kritičari, ne pronalaze nikakvu literarnu vrednost. Većina članova žirija nema dodirnih tačaka sa književnošću, što daje odgovor na pitanje o kompetenciji, pa kroz prizmu jedne ideologije, nalik boljševičkoj, posmatraju i romane. Tako dolazimo i do zaključka da je to nagrada za ideologiju, u kojoj je književni izraz nebitan. Zamislite prestižnu nagradu iz bilo koje oblasti u kojoj nema stručno lice za tu oblast – u ovom slučaju profesori Univerziteta. Međutim, ako vam kažem da čak ni žiri ne biraju ljudi koji se bave književnošću, onda to ovu nagradu čini još većom lakrdijom u kojoj ne želim da učestvujem. Možda ih treba obavestiti da pisci nisu zavisni od nagrada po svaku cenu, osim onih čije se knjige ne prodaju. Bolje je ne dobiti nagradu, a zaslužiti je, nego obrnuto.
