Селма Селман за БУКУ: Мој сан је да свака дјевојчица заврши факултет

Врло је битно да престанемо малограђански, нецивилизовани начин живљења. Младе жене су најбитније, јер је на њима будућност и револуција.

Vanja Šunjić / 15. септембар 2020

Foto Mehmed Mahmutović

 

Селма Селман је млада визуелна умјетница и активистица чији рад је препознат од БиХ до Америке.

Тренутно си у својој махали Ружица, која је надомак Бихаћа, и спремаш се за повратак у Њујорк. Колико је Њујорк факе спрам твоје махале и колико је свијет факе спрам онога што живиш ту? Шта је оно што можеш радити и глумити вани, а колико смо у нашим срединама сви једни према другима огољени и присиљени да радимо ствари које морамо, да бисмо дошли до егзистенције?

У Америци радиш оне ствари које мораш, да би дошао до егзистенције. Тамо је тешко преживјети, поготову ако си странац. Али и у Босни је исто. Разлика је у начину живљења и раду. У Њујорку свака трећа особа посједује свој приватни бизнис, док то у Босни није случај. Настојим да се прилагодим граду у којем сам и не прихватам нити један 100 %, него остављам простора за нешто ново.

У Бихаћу се врло добро осјећам неко вријеме и онда ми досади, али ми понекад смета и брзина Њујорка, која ми често и прија. Стереотип да Њујорк буди дреамлифе је истинит, али да би га остварио и добио инспирацију, потрошиш сав новац.

Овдје смо превише критични једни према другима. Тамо је то конструктивније.

Како изгледа борба са стереотипима и предрасудама у те двије средине и коју од њих је лакше освојити?

Када причамо о дискриминацији у Америци, она је свеприсутна. Проблем расизма је стар шесто година. У Њујорку је ситуација мало друкчија и у самом граду није толико присутна дискриминација, али је присутна около, те у најсиромашнијим државама.

Што се тиче Босне, дискриминација је увијек присутна и скоро па ју је немогуће избјећи. Ситуација је много боља него раније јер су људи едукованији. Појавом миграната, поготову у Бихаћу, људи су прихватили чињеницу да можемо бити мултипле натионалитy, иако је дискриминација и даље видљива и над Ромима и над мигрантима. У Бихаћу је у посљедње вријеме присутна позитивна дискриминација над Ромима, гдје људи кажу да су Роми хиљаду пут бољи од миграната и то сада треба да буде позитиван коментар, а у суштини је врло болесно.

Мој рад Слана вода након четрдесет седме сам радила 2015. и 2016. године и бави се тематиком миграције и имиграције. Тада сам први пут снимила маму која прелази границу и иде на море. Она никада раније није имала држављанство БиХ, јер је удана са дванаест година, а  до тада је живјела на Косову. Избио је рат и она никада није уведена у књигу рођених у БиХ, а није ни на Косову, тако да је њен идентитет био скривен пуних четрдесет седам година, док ја нисам схватила да она мора имати документе. Направила сам истраживачки пројекат који је трајао двије године и тражила сам начин на који она може добити пасош БиХ. У полицији су ме упутили на закон да мигранти који су за вријеме рата били у БиХ могу остварити држављанство, али су нам и за то требали докази. Сасвим случајно мати се сјетила да је добијала хуманитарну помоћ Мјесне заједнице Ружица и тај човјек је сачувао документ гдје је писало име и презиме моје мајке и стајао је њен отисак прста. Након тога, снимила сам њен сусрет с морем и њено одушевљење. Кроз овај рад, приказан је идентитет који је био скривен, али и воља за животом.

Једна дивна критичарка и историчарка умјетности Марина Гржинић тврди да људи који покушавају да преживе бјежећи из једне земље у другу су тијела која стално умиру, али никада не умру и они су деадинг. Оно што ја кажем јесте да то нису тијела у умирању, него тијела у ливингу, она која желе да живе. Ти процеси се не дешавају јер људи желе да умру, него да преживе.

Која је разлика у перцепцији идентитета на Балкану и у Америци?

САД је огромна и ту је превише идентитета. Њујорк се разликује јер људи прихватају различите идентитете. Америка је земља која је настала од миграната и да нема нас, не би било ни Америке. Постоји много расизма и бијелаца који Америку желе да направе бијелом, то је оно што Трамп ради, али има много људи који прихватају различите религије и нације. Код нас је другачија ситуација. За вријеме Југославије, Тито је успио да у једној држави има двадесет седам милиона људи и различите нације и мањине. Сада је тешко водити Босну која нема ни три милиона становника, а има три предсједника. То је небулозно. Живимо у парадоксу двадесет пет година.

Кроз рад се бавиш идентитетима које конструишеш и деконструишеш. За један рад си раставила Мерцедес и показала свој поглед према капитализму и економији.

То је рад који се зове Мерцедес Матриx. Извела сам га прошле године у Хамбургу. Тада сам први пут укључила породицу да буде дио перформанса; тата, брат и комшија Мирсо су били са мном. Урадили смо све оно што они раде кроз свој посао, јер се баве прикупљањем секундарних сировина и растављањем аутомобила на дневној бази. А ми смо само промијенили мјесто и вријеме. Рад се бави будућношчу, не само преживљавања, него будућношћу живљења. То је рад који деконструише капитализам, али конструише наш идентитет и конструише стереотип, у којем је Мерцедес симбол Рома. Деконструкцијом Мерцедеса, конструишемо наше преживљавање. Користила сам исти процес који се дешава у махали, само смо га трансформисали у сферу умјетности гдје је добио другачији значај и већу вриједност.

Сиротиња ради тај посао да би преживјела и то продаје најбогатијим људима, јер само најбогатији посједују отпаде. У Хамбургу је била друга слика свега, њихов посао је постао вреднији и осјетили су се као професионалци у свом послу. Били су поносни на оно што раде. То ми је било врло важно, јер најнижи посао је добио највећу вриједност, постао је умјетност.

Како махала реагује на оно што радиш? Твој ангажман је поприлично ексцентричан.

Поред махале, има много људи који ме подржавају и воле оно што радим. Стекла сам репутацију у свијету умјетника, критичара, филозофа и хисторичара, али исто тако имам огроман респецт своје махале. Поносни су на мене и воле оно што радим. Прије неколико година сам била толико небитна, а сад сам толико битна и препозната да је то невјероватно. Људи из махале се реферишу на мене, моје родице, комшинице… то ми је велики успјех.

Клинци у махали Те зову Тито.

Неко је на Фацебоок-у написао да ће направити графит Селма Селман је Тито. На једном повратку из Америке мој тата је то написао на комби и дочекала су ме сва дјеца из махале, која су то узвикивала. Занимљиво је имати такву улогу, али та улога захтијева и велику одговорност.

Да ли би била сретнија да су Те клинци поистовијетили са неком женом? Приликом приступања раду, да ли размишљаш о одговорности коју твоји радови носе са собом у еманципаторском контексту?

Тито није ни мушко, ни женско, него симбол успјеха и некога ко ради револуције. У читавој мојој каријери, најважније ми је да сам схваћена као умјетница, а онда све остало. Моја инспирација и радови произилазе из мог личног искуства и позиције коју експресујем кроз различите медије, а онда медиј и концепт стварају позитиван инпут. Кроз позицију умјетнице, могу да стварам и производим нешто, трансформишем и конструишем ствари за које се тврди да су немогуће. Због тога су моји радови врло лако разумљиви и утичу на индивидуу. Мој рад треба да покрене револуцију, то је кључ еманципације. Тек кад све дјевојчице из моје махале заврше школу, а ја достигнем унутрашњи мир, онда ћу постати успјешна.

Јесу ли свјесни млади људи у БиХ да живе у патријархалном, конзервативном, несолидарном друштву, да живе наметнуте им норме и идентитете и пружају ли отпор свему томе? Колико кроз одгој учимо да живимо у времену и простору у којему ништа не можемо постићи?

Има људи који су свјесни ситуације у којој живимо, али много је оних који нису и сматрају да је патријархално друштво сасвим у реду и да се тако требамо понашати и наставити традицију, у којој  мушкарац мора имати главну ријеч. Ја то мијењам и имам много самосталних другарица које су моћне и јаке жене. Оно што фали на глобалном нивоу јесте да жене више подржавају једне другу. Врло је битно да престанемо малограђански, нецивилизовани начин живљења. Младе жене су најбитније, јер је на њима будућност и револуција. Америка је најмоћнија држава, а тамо су и даље жене мање плаћене. Још гора ситуација је у арапском свијету и Индији. Вријеме је да мијењамо ствари и престанемо живјети у клишејима.

Шта данас свака од нас и сваки од нас може да направи на додатном еманциповању жена?

Оно што можемо да урадимо јесте да другарици кажемо да је добра и паметна и да је супер то што ради. Земља нам је пуна негативности и проблема, вријеме је да подржимо једна другу. Прво родитељи требају учити своју дјецу да могу успјети, а не стално им понављати да је све немогуће.

На индивидуалном нивоу треба да охрабриш себе, а онда наставиш да се бориш.

Једна од ствари која спутава све нас на Балкану јесу и неостварене амбиције наших родитеља. Ти томе приступаш из супротне перспективе, не као жртва, него као саборкиња својој мајци, али и она Теби. Како родитељи реагују на Твоју борбеност?

Имам велику подршку родитеља, јер су видјели да сам самостална жена и не зависим од мушкарца, нити било  од кога другог. Прије су ме стално питали о удаји и дјеци, а сада су престали, јер су видјели да имам циљ у животу. Мати ми је била најбитнија, јер није могла да ме посавјетује академски, али сам од ње много научила, она има огромно животно искуство. Она је врло прогресивна мајка, без имало едукације, без иједног разреда основне школе. Она је заслужна за то што сам ја сада, јер најбољи савјет који сам добила у животу био је од ње и гласио је немој бити као ја. То је оно што сам урадила, ја нисам као она. Моји родитељи су контраст традиционалних родитеља, јер су од мене очекивали, не само да не будем као они, него да будем оно што ја желим бити.

Један од посљедњих Твојих радова је и Њена роза соба.

То је пројекат који сам радила прије неколико мјесеци. Започела сам га у 2017. години, када смо мама и ја разговарале о томе како би изгледала њена соба. Она никада није имала дјетињство, јер је са тринаест година постала мајка и жена. Ја сам цртала скицу њене собе, по њеним жељама и сновима, а касније сам тај цртеж направила у 3Д принту и поклонила га јој. Она никада није сматрала да би та соба могла постати реалност. Када сам јој рекла да постоји могућност реализације тог сна, она се уплашила и размишљала о томе да можда није та соба, не би хтјела да има роза, него љубичасти тепих. Требало нам је мјесец дана само да се одлучимо око кревета, али смо на крају реализовали ту њену собу и све је било онако како је она хтјела. У тој соби имамо све оно што је она хтјела, али је и стална изложба, умјетнички рад у функцији. Важно ми је да је она добила ту собу, рад се бави жељом моје маме, али и жељом жене за њена основна, људска права, жељом жене за ауторитетом, слободом, интимношћу.

Осим Њене розе собе, шта се још налази у Студију Селма Селман и у склопу Фондације Марш у школу?

Мамина соба је у кући, мој студио је уз кућу и то је простор гдје боравим, стварам и размишљам, али је то и мања библиотека и мултимедијална библиотека, гдје ће одрасли и дјеца моћи узимати књиге, али и лаптопе за онлине школу. Сматрала да је важно за дјецу да имају библиотеку у махали и то је основни разлог због којег сам хтјела да створим овај простор. Махала је ван града и нико не би очекивао све ово на селу. Хтјела сам да направим тај велики искорак, и сада се ту дешава мала револуција знања. Кад год неко из махале дође и прочита књигу, то је супер. Осим тога, планирам да радим резиденције, гдје бих позвала умјетнице и умјетнике да бораве ту и подучавају дјецу о умјетности, музици итд. Важно је да дјеца знају о севдалинкама, да знају за Тхе Доорс, Пинк Флоyд…

Циљ  Фондације Марш у школу је да стипендира дјевојчице током школовања. Тренутно имамо дванаест дјевојчица које добијају стипендије и два дјечака. Једна дјевојчица је кренула на правни факултет, једна је у умјетничкој школи и остали су у основној. Осим стипендија, добијају школски прибор и ужину, а све у зависности од буджета и колико ја успијем да прикупим средстава. Јако ми је важно да не одустанем од овог пројекта. Дјеца су направила велики корак. Посљедњих двадесет година имали смо само 15% ромских дјевојчица које су завршавале основну школу и уписивале средњу, а сада имамо 90% дјевојчица које дођу до седмог разреда. Сада имамо три у осмом. То се није дешавало раније. Велики је прогрес и надам се да ће кроз неколико година све дјевојчице завршавати основу школу и уписивати средњу, те да ће бити више дјевојчица које упишу факултет. То ми је сан, да свака дјевојчица заврши факултет.

Хвала Ти на свему што радиш. Овај разговор бих завршила једном Твојом реченицом која ме много инспирисала, а гласи овако:

Имаш своје тијело и можеш да радиш с њим што год желиш. И започнимо сви заједно револуцију!

 

 

 


Бука препорука

Кампања против говора мржње

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.