Foto: Miroslav Dragojević
Чулно далеко преовладава над умним.
Уместо да цвета дубока љубав која засењује, не јењава мржња која замагљује.
Место народног здравља, укоренила се зараза, и метафорично и буквално.
Истину је потиснута обмана, лаж, прећуткивање и опсене.
Светлост слободе затурила се у црним рупама зла и спутаности.
Вредноћу и благостање заменила је лењост и свеколика беда најбројнијих, без визије.
Бахатост и лицемерје кезе нам се одасвуд.
Као да се заборавило на Бога, неретко се пасира веровање у Цркву с државом сраслу, у лица у мантијама без мисије.
А Бог се, шта год он био, од нас канда одселио, при чему је вођа уобразио да се у њега претворио.
Породица није што је била, и у њу је ушло насиље, заборавило се на толеранцију и заједништво.
Све мање је оних ортодоксних сељана, као и отмених грађана – бастарди се размножили и додатно искварили.
Поштује се, из страха, сила и моћ, а не знање, мудрост и искуство.
Криминал и корупција, крупни и ситни, зацарили и постали за многе начин живљења.
Политика и патриотизам изгубили су своја изворна значења.
Ретко се комшилук изједначава с пријатељством кога је и иначе све ређе.
Економија и привреда грцају у канджама самоодабраних.
А ретки медији се боре са аждајама из мочваре, док су се остали и сами у њих претворили.
Хуманост и солидарности су на издисају.
Култура, наука и уметност скоро да имају статус ексцеса.
Гледамо махом, и то искривљено, туђа посла, за свршавање сопствених мало марећи.
Неискрени смо и према себи и према свету, а очекујемо, без покрића, некакво уважавање и углед који нам све ниже пада.
Равнамо се према речима без подлоге и личностима без квалитета, а не према подвижничким делима и високим дометима.
Полтрони, послушници и позери на сваком су кораку.
Као да више и не знамо шта је право право, а осећај за правду и сигурност убрзано губимо.
Некажњено хара безакоње и олош, док интелектуалци и они назови такви чекају… не знам кога, шта и докле.
Морал, поштење, добар укус и стид постају ексклузива мале вредности.
Не желим да верујем да је баш ово данашње, оно наше аутентично биће и лице – лице „убице“ овдашње традиције, прошлости и будућности, доброте и племенитости.
Да је на сцени тотално сатирање сутрашњице наше деце – не узму ли активно они, уз нашу помоћ, ствар у своје руке – а буду ли само пасивно и дословно, без самопричешћа, слушали врлог чика Ђуру Јакшића, а не сопствени разум и срце…
Зоран Р. Томић, професор Правног факултета, Извор: Данас
Подијели: