Саша Рогић Рога за БУКУ: Бањалука је још увијек прилично празан музички терен. Овдје нема ни познатих народњака

Музичар Саша Рогић Рога познати је рокер и металац у граду на Врбасу. Основао је и свирао у многим алтернативним бањалучким бендовима, а један од запажених био је бенд ТАНКЕР, са којим је свирао по европским фестивалима и освајао фестивалске награде.

Ernest Bučinski / 13. август 2019

 

Ове године Саша је окупио екипу и започео нови пројекат назван група СПИРИДОН. Они раде на свом албуму првенцу, а на YоуТубе-у су објавили демо снимак своје ауторске пјесме "Мртва природа", која најављује да ће се на бањалучкој сцени напокон појавити један квалитетан хеавy метал бенд. Тим поводом разговарали смо с гитаристом бенда Сашом Рогићем.

Како је настао бенд Спиридон?

Скоро, па она класична прича – "сасвим случајно". Дејан Савић и ја годинама покушавамо да покренемо Танкер, а онда смо схватили да то тренутно није могуће. И један дан смо код мене на гајби са двије акустаре сједили Дејан, Бојан Дакић и ја и настала је прва пјесма. Спиридон име је дошло нешто касније, било је више радних назива. Очигледно је настао из потребе да свирамо, да не попуцамо, барем што се мене тиче. У периоду 2007-2008. године сам пио шаку таблета дневно и шест мјесеци ишао код психијатра. Послије мјесеци антидепресива и анксиолитика је настао Танкер и ја сам престао пити терапију моментално.

Зашто име Спиридон?

Копицл. Иако немамо план да се вежемо за Давитеља концептуално, име је директно од Спиридона Копицла. Нешто нам је то баш било фора када смо предложили. А са друге стране, име ко име. Мени лично, свирка је оно на шта се фокусирам, име ми је мање битно.

У који жанр би га сврстао и са којм бендом би могао упоредити звук Спиридона?

Не можемо побјећи од себе. Ја сам металац, чим узмем гитару у руке, креће нека врста метала. А искрено и остатак екипе је сличан, Дејан, Каталина, Срђан, сви су они у души металци иако без проблема раде све музичке стилове, нпр. Дејан у Сопоту. Задали смо си задатак да Спиридон не буде чисти метал бенд. Највише у томе, у евентуалном миксању са другим жанровима, може да допринесе вокал бенда Бојан, који је мало другачије оријентисан музичи, више ка алтернативи. Алтер, роцк, метал, то је поље у ком се крећемо.

Шта сте до сада снимили, гдје и хоће ли бити видео спотова?

Хоће, биће свега. План је да буде и спотова и синглова и ЕП-јева и албума. До сада смо снимили сингл Мртва природа, али смо тренутно у студију и снимамо други сингл, а послије њега одмах трећи. Заправо, идеја је да не излазимо из студија док не завршимо бар десет пјесама. На двадесетак дана нас је прекинула љетна пауза, имамо породичне одласке на море, имали смо и свадбу једну у бенду. Чим сви буду у Бањалуци, настављамо.

Зашто си одлучио да се бавиш баш метал музиком?

Не знам, ваљда буде то уписано у ДНК, једноставно реагујем на појачану електричну гитару, на тај бит бубња, тус-трас-тус-трас. Волим слободу да у тренутку загрмим да се тресе плафон. А најбољи бендови на планети су увијек били роцк бендови, шта је у бази и метал, сасвим је разумно да ме привукао Блацк Саббатх, а не Борис Новковић.

Има ли Бања Лука задовољавајућу рокенрол сцену?

Бањалука има јако скромну рокенрол сцену. Овдје нема ни познатих народњака. Спорадични успјеси појединих људи или бендова не могу бити нешто што би чинило базу сцене. Бањалука је још увијек прилично празан музички терен, што није ни чудно, јер је заправо мали град. Можда се можеш снаћи за живот и породицу, али је за бављење музиком прилично ограничавајући. Срећом, ту је интернет за промоцију, а ни путовање данас није претјеран проблем. Ипак, када се посветиш нечему потпуно, успјех је ту у некој мјери загарантован. Примјер ван рокенрола је Ђорђе Чаркић, познат као Клинац, и још пар младића из те екипе, попут Векца, пред којима би могла бити одлична музичка каријера ако истрају у томе што раде, а очигледно раде добро.  

Да ли би могли казати да би се могло још доста порадити на музичкој сцени да буде професионалнија?

Све треба урадити. Ништа се не дешава на бањалучкој роцк сцени. Нема ни публике. У ДКЦ Инцел дође пар одличних бендова из Словеније, Хрватске и Србије да свирају и скупи се тридесетак људи. Замисли колико су онда заинтересовани за неки нови млади бенд из Бањалуке. Али није ни публика ту да носи све на својим леђима. Фали квалитета у изведби, нема промоције. Све се сведе на петак и суботу да бенд буде што јефтинији и да шанка буде што више. Ту се отвара простор кавер бендовима који су заправо основа забаве као и свагдје другдје. У граду, осим ДКЦ Инцел који је фактички на периферији града ван урбане градске зоне, нема ни један добар, скоро никакав концертни простор. Свира се по кафићима и пабовима.

Твоје мишљење о кавер бендовима. Да ли је то рак рана бањалучке рок сцене?

Ја не волим да радим такозвану тезгу. Не лежи ми. Могу да свирам било који жанр који ми моје умијеће дозвољава, али основа мора бити ауторска. Прије двадесетак година сам свирао у својеврсном „трибуте“ бенду и то бенду Плејбој из Србије. Имали смо три-четири и то је то. И једном сам одсвирао Свечане беле кошуље пред већом публиком 1995. године послије рата. На журкама када из зезе свирамо нечију ствар не рачунам у посао кавер бенда. Кавер бендови нека раде своје, ауторски бендови морају да раде своје. Многи људи живе од тог посла, не бих могао рећи да им то треба ускратити који год разлог да је у питању. То је поштен посао, као и сваки други, и није једноставан. Под условом да добро раде свој посао, ја заправо њима скидам капу, јер ја не бих могао то издржати.

 

 

Са Танкером си одрадио јако добар посао, били сте запажени и изван региона. Зашто је то све стало?

Стало је зато што смо дошли на ниво када смо урадили све шта смо могли за ту прву фазу бенда. Када је дошло да морамо да убацимо у већу брзину и да приступимо раду на вишем, профи нивоу, онда су неки момци одустали. Оно, док је зајебанција може, али ако пређе у обавезу и на неки начин посао, то није за свакога. Не кривим никога, док је трајало, одлично смо се забављали, а ја ћу гурати док могу физички, буквално.

Хоћеш ли наставити пројекат везан за Танкер?

Док год смо у близини један другом, Дејан Савић и ја, ми ћемо увијек имати потребу и жељу да наставимо Танкер. Када ће се то десити, сада заиста не знам. Али знам да о томе причамо скоро и на дневном нивоу. Имам безброј идеја за наставак Танкера, али не можемо сами нас двојица.

Један од криваца за популаризацију Танкера јесте и Демофест. Али, ето, он ове године није одржан. Колико Бањалуци значи један такав фестивал?

Да. Демофест је поринуо Танкер, али могу и објективно коментарисати. Демофест је постао синоним за љето у Бањалуци. Веома ми је жао што нема Демофеста. Ја сам знао са супругом и дјететом скратити годишњи за дан-два да бих дошао бар мало на Демофест. Недостатак Демофеста ипак више осјети алтернативна маса, а она је прилично угрожена, па су мало и безвољни, па им дође мало и свеједно када се дубоко замисле шта су изгубили са Демофестом. Као да сви кажу у глас „кога нема, без њега се може“. Ја још нисам прежалио затварање Демофестовог ДФК клуба.

Реци ми које је вријеме по теби било ренесанса бањалучке музичке сцене? Да ли осамдесете, деведесете или... ?

Деведесете бих најрадије да заборавим да су биле, иако сам баш тада стасао као момак и дефинитивно се опредијелио за музику. Прије деведесетих сам био премлад, али ту су чињенице да се управо тада бањалучка сцена појављивала на мапи Југославије са Динаром, Басдансом, Радио, а то је вријеме када су настајали бендови попут Ван Гога и Психомодо Поп. То је дефинитвно била ренесанса. Почетак деведесетих је био интересантан на сцени Блуе Ноисе, Рецуе Партy, Дацхау, али је рат то прекинуо. Крај деведесетих и двехиљадите су донијели доста добрих идеја попут Револта, и онда касније безброј бендова од којих скоро ни један не успијева да се изгради у веће име осим „атракција“ попут Джабуко са неграс који су били генијални, али краткотрајни. Не знам смијем ли уврстити и Танкер у један од бањалучких ауторских бендова који су постигли „нешто више“ ван граница општине града.  

Мислиш ли да својим дјеловањем музичари могу да мијењају свијест и свијет?

Некада су могли. Ти што су некада могли, они су исти који данас то још увијек раде. Када умру сви битни људи из свијета роцка који су радили од 60их до 90их, Планета ће ући у глобалну Пинк продакшн фазу. Данас људи не размишљају уопште о будућности, само желе да се забављају сада, одмах. Као да сви очекују апокалипсу већ сутра да се деси, па користе посљедње дане. Удри бригу на весеље. Наравно, у роцк музици ће увијек бити покрет отпора, али није ни лако бавити се ангажованом музиком, то ти је као да си политичар музичар. Ја лично то не могу, од политике се јежим генерално, а атмосфера на планети је да се најежиш. Овдје код нас на Балкану је хорор већ ево скоро 30 година, а нико нема намјеру да ишта мијења.

 


Бука препорука

Интервју

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.