Самоизолација за почетнике

Шта да радимо кад изађемо напоље, колико често да се туширамо, како да реагујемо ако се разболи неко с ким делимо животни простор, предности и мане наручивања припремљене хране…

Isaac Chotiner / 25. март 2020

Foto: Ivana Tutunović Karić

 

Док се од Американаца и људи широм света тражи да помогну у обуздавању ширења корона вируса, често се наглашава да треба практиковати социјално дистанцирање. Циљ је да се „ублажи кривуља“, то јест да се успори ширење вируса и на тај начин смањи могућност да много људи оболи у исто време, јер постоји опасност да ће се преоптеретити здравствени систем. У пракси, социјално дистанцирање углавном значи избегавање блиског контакта с људима који не живе с вама у домаћинству, као и јавних простора, на којима разне површине могу бити контаминиране. Али колико год често да слушамо тај савет, може нам бити тешко да потпуно променимо навике, а с друге стране, конкретни савети о томе како да се понашамо могу нас збунити и узнемирити.

Зато сам разговарао (телефоном) са Асафом Биттоном, лекаром опште праксе, истраживачем здравственог система и директором Ариадне Лабс, у Бригаму, Женске болнице и харвардске Школе јавног здравља Т. Х. Цхан. Он је написао једноставна упутства о најбољим начинима социјалног дистанцирања и већина мојих питања је с тим у вези. Разговарали смо о томе шта да радимо кад изађемо напоље и колико често да се туширамо, о важности шетње, о томе како да реагујемо ако се разболи неко с ким делимо животни простор, о предностима и манама наручивања припремљене хране и о незнаним јунацима у америчким здравственим установама.

Шта је оно што људи често не разумеју или погрешно разумеју у вези с појмом социјалног дистанцирања?

Чињеницу да постоји невероватна потреба за брзином. То треба да урадимо одмах или јуче, а не следеће недеље. Обесхрабрује и збуњује кад, с једне стране, видимо да у последњих пет дана држава, локалне власти и федерација коначно реагују, а с друге стране у суботу видимо слике препуних барова у градовима и гомиле људи на међународним аеродромима. Таква недоследност узнемирава.

Како се људи социјално дистанцирају? Кад разговарате с људима из свог окружења, имате ли утисак да они не разумеју шта то тачно значи?

Да. Чланак који сам написао и који је – захваљујући мојој супрузи Лиз – привукао извесну пажњу, настао је захваљујући томе што су ме многи људи звали и питали: „Ако је наша школа затворена, то не значи да наша деца не могу заједно да се играју, зар не?“ Или: „Хајде да окупимо шест породица и дружимо се у парку“ или „Могу ли бар четворо деце да преноће код другара?“ Све то је сушта супротност социјалном дистанцирању. Социјално дистанцирање је заиста екстремна ствар. Реч је о томе да се физички одвојимо једни од других, да дубоко променимо своје свакодневне животне навике. А то је веома тешко. Сви имамо те уграђене људске потребе и жеље зато што смо друштвена бића која су узајамно повезана, и мислим да је велики изазов – од кога зависи да ли ћемо се добро суочити с кризом – управо то: да ли смо у стању да одржимо физичку раздвојеност, која је из људске перспективе врло неприродна.

Наглашавам да друштвено дистанцирање подразумева физичку одвојеност. Оно није истински прекид везе међу људима – то не би могло да се спроведе и имало би страховите последице готово по сваког, а посебно по децу и старе, који су најосетљивији делови популације.

Написали сте: „Вежбајте, шетајте или трчите напољу и останите у контакту преко телефона, видеа и других друштвених медија. Али кад изађете напоље, трудите се колико год можете да одржавате растојање од најмање два метра између вас и људи који нису чланови ваше породице или вашег домаћинства. Ако имате децу, покушајте да не користите игралишта, јер корона вирус може да преживи на пластици и металу до три дана, а игралишта се не чисте редовно“. Можете ли о овоме још нешто да кажете? Људи се плаше тога што корона вирус живи на разним површинама. Да ли излазак из куће повећава ризик?

Сам по себи излазак из куће не повећава ризик. Опасно је приближавање другим људима, посебно њиховим излучевинама – кијању, капљицама. Моја препорука је да изађете напоље ако можете. Молим вас идите у шетњу, возите бицикл с кацигом. Дружите се напољу с члановима свог домаћинства. Ствар је у томе да не долазите у додир с другим људима. Препоручена раздаљина је два метра зато што капљице толико могу да пређу. И не додирујте друге људе.

Избегавање игралишта и седења на клупи у парку звучи екстремно, али поуздано знамо да вирус дуго живи на површинама – по неким студијама девет дана, по неким три – а те површине се не чисте редовно. Боље је да их не додирујете.

Кључна ствар је да социјално дистанцирање не значи остајање у кући и одустајање од шетње на свежем ваздуху. Мислим да то није здраво за људе. Али треба одржавати што већи лични простор.

Пишете: „Наручивање хране је ризичније него кување код куће – због веза између оних који спремају храну, оних који је испоручују и вас. Тешко је проценити ризик, али сигурно је већи него кад то обављате код куће. Али и даље можете да подржавате мали бизнис (посебно ресторане и продавнице) током овог тешког времена плаћајући унапред оно што ћете касније користити“. Значи ли то да не никако не треба наручивати готову храну?

Ево о чему је реч. Ако неко заиста покушава да минимализује ризик – рецимо неко ко је старији или неко ко има респираторне или кардиоваскуларне проблеме – онда потпуно избегавање наручене хране из ресторана и минимализовање ланца људи који додирују храну може бити добра идеја. То није стандардна пракса, али здравство није издало упутство за ресторане који раде да сви њихови запослени – сви који додирују храну – носе маске. Постоји, дакле, бар теоријски, повећан ризик од испоручене хране. Пошто сам реалиста, јасно ми је да није за сваког практично да спрема сопствене оброке, посебно у густо насељеним урбаним срединама. Зато морамо пажљиво да вагамо предности и недостатке. Није реч о томе да се све време све ради сто посто, већ о томе да се ради оно што је могуће и да људи прихвате неудобност и повећан напор како би заштитили себе и друге.

Стално говорим, а то је можда погрешно јер нисам лекар, да ово није бинарна ситуација. Не може се рећи: или сам био изложен вирусу или нисам, а ако нисам, баш ме брига. Овде је реч о смањивању ризика и ако радите 98% оног што треба, то је боље него ако радите 2%. Неће сви постићи сто посто. Људи смо. Али треба да се приближимо том циљу колико год можемо.

Тако је; сви стручњаци за инфективне болести слажу се да је нешто боље него ништа, а много нечег је још боље. У извесном смислу, то је слично гласању. У многим државама и градовима, посебно тамо где доминира једна партија, људи кажу: „Шта значи мој глас?“ Ако би свако тако мислио, имали бисмо дисфункционалнију демократију. Ваш глас јесте важан. Пре неколико година, овде где ја живим на локалним градским изборима победио је кандидат који је добио само један глас више. Кад је реч о социјалном дистанцирању, никад не знате шта ваши индивидуални поступци, посебно превентивни поступци, могу да промене. Тешко је измерити количину лошег које је тиме избегнуто.

Али имамо сасвим јасну и прилично туробну слику о томе шта ће се догодити ако ништа не будемо радили. Постоје графикони и бројеви. Можете погледати овај видео из северне Италије: у листу Л’Ецо ди Бергамо, 9. фебруара 2020, читуље су заузимале уобичајени простор, приближно једну и по страну. Али 13. марта било је десет страна читуља. Десет страна реалних људских живота које је окончао овај вирус. Потребно је да схватимо да то није неки фантастични или теоријски социјални конструкт, већ стварност. И да свако од нас треба да одигра своју улогу у спречавању најгорег сценарија.

Шта људи треба да ураде кад уђу у кућу? Треба ли да се пресвуку, да носе једну одећу напољу, а другу унутра?

Ако оду до прехрамбене продавнице?

Или у шетњу.

Мислим да постоји разлика. Ако прошетате на отвореном или у улици у којој нема много пролазника, мислим да не морате да скинете одећу и ускочите под туш. Ако сте били у физичком контакту с неким на мање од два метра или сте се с неким сударили или сте боравили у просторији с много људи као што је самоуслуга или апотека, ако сте додиривали корпу или колица или апарат за кредитну картицу, одмах добро оперите руке. Перите их најмање тридесет секунди. Требало би да сви погледају видео с објашњењем како се перу руке. Можда је то досадно, али је веома важно. Томе нас уче у медицинској школи. Не могу руке само мало да се насапуњају и исперу. Постоји метод. И постоје одлична видео упутства.

Да ли бисте ми послали неко од њих?

Кад будете видели овај видео, више никад нећете прати руке онако као што сте дотад чинили.

Колико често се треба туширати?

Као и обично, ако не излазите много. Ако планирате излазак, можда је боље да туширање обавите кад се вратите. Могу ли да покажем доказ да тако треба поступати? Не могу. Али рецимо да сте изашли у јутарњу шетњу. Мислим да не може да шкоди, а вероватно може да помогне ако се истуширате после, а не пре шетње.

А поступање према онима с којима смо у карантину? Да ли треба да смањимо физички контакт с њима иако смо им изложени? Да ли је то важно? Да ли људи треба да спавају у засебним креветима кад год је то могуће или да избегавају секс?

Ако живите с породицом или другим члановима домаћинства и дуго сте с њима повезани, не постоји начин да се одвојите, посебно ако делите исти животни простор. Не мислим да треба да спавамо у одвојеним креветима, али има изузетака. То се сад појављује у неким медицинским извештајима. Још покушавамо да смислимо шта да ради неко ко живи у домаћинству са особом која ради у веома ризичном окружењу, која је, на пример, лекар или медицинска сестра. Многи се раздвајају. Али ако нико не ради у здравственој установи или у неком другом веома ризичном окружењу… друштвене везе трпе велики притисак у овом лудом времену. Немојмо претеривати с раздвајањем.

Написали сте: „Ако сте болесни, требало би да се изолујете од остатка породице у свом домаћинству најбоље што можете“. Ако се неко у нашем карантину не осећа добро, шта треба да урадимо? Не мислим ако је болестан од корона вируса, него га, рецимо, боли грло.

Ако ваш простор то омогућује – врло сам свестан да многа упутства подразумевају животни простор и околности које многи људи немају – и ако добијете неке симптоме, препоручује се изолација у оквиру домаћинства, посебно ако сте се претходно кретали међу људима и ако постоји теоријска шанса да сте заражени. Онда се одвојите у животном простору кад год је то могуће и интензивирајте прање руку и брисање заједничких површина, посебно кухиње и купатила. И позовите свог лекара, али немојте ићи код њега. Брзо прелазимо на телефонски или виртуелни модел. Биће све више тестирања у аутомобилу и централизованих клиника за кашаљ и температуру у којима особље носи пуну заштитну опрему, а и ви добијате заштитна средства. Али многе мале амбуланте то немају и није добро да тамо банете, како због вас тако и због других пацијената и особља.

Желим да кажем нешто о запосленима у здравству. Дивно је што људи одају признање лекарима и сестрама и њиховој невероватној храбрости и моралној чврстини. Желео бих да скренем пажњу и на особље које понекад заборављамо, а које показује једнаку храброст. То су хигијеничари и неговатељи у болницама, лаборанти, они који припремају храну, радиолошки техничари. Без тих кључних људи болница не би могла да функционише. Сви они су изложени великом ризику, а често нису довољно плаћени и раде у дугим и тешким сменама. Само желим да не сметнемо с ума колике жртве подносе ти људи и њихове породице да би систем функционисао.

Апсолутно. Још нешто?

Желим да додам и ово: мислим да је социјално дистанцирање идеја која је ближа породицама и средовечним или старим људима. Бојим се да није довољно блиска или разумљива младим одраслим људима или онима који живе на високој нози или који сматрају да их се социјално дистанцирање не тиче нарочито. Ово је идеална прилика да се неко осећа као јуначина зато што не ради апсолутно ништа.

Схватам да је све ово неудобно, али људи би морали да прихвате привремену неудобност. Помислите на своју тетку, на своје бабе и деде, на људе које чак и не познајете. Ако сте млади и заразите се – да, вероватно ћете имати благе симптоме, мада ни у то не бих био сасвим сигуран, постоји известан број болесних младих људи широм земље. Кључно је то да је сад време да збијемо редове и да се свако понечег одрекне. Мој деда по мајци се борио у славној Арденској противофанзиви. Баба је била код куће и доприносила ратним напорима бринући о беби. Није било лако. Ни друштвено дистанцирање неће бити лако. Али одувек ме задивљује способност људи да добро реагују у тешким околностима.

Исаац Цхотинер, Тхе Неw Yоркер, 17.03.2020.

Превела Славица Милетић

Пешчаник.нет, 24.03.2020.


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.