Референдум у Републици Српској: "Да" или "Не" у (не)могућој држави?

Додиково виђење Босне и Херцеговине је сепаратистичко и конфедералистичко. Он тврди да Босна и Херцеговина није држава него државна заједница, што чињенично није тачно, и труди се да на сваком кораку докаже како та државна заједница не може функционисати.

Goran Marković / 19. септембар 2016

Најава референдума о Дану Републике Српске, а поводом одлуке Уставног суда Босне и Херцеговине, којом су поједине одредбе Закона о празницима Републике Српске проглашене неуставним, довела је политичку кризу до усијања. Вишеседмичне размјене отровних националистичких стрелица на релација Сарајево-Бања Лука довеле су и до реакције међународних чинилаца, оличених у Савјету за имплементацију мира (ПИЦ), који су, са изузетком Русије, позвале власти Републике Српске да одустану од референдума.

Расправа о Дану Републике Српске, а потом и о референдуму, отворила је и друга питања, као што је статус Сребренице, јер су бошњачки политичари запријетили одржавањем референдума о издвајању Сребренице из Републике Српске. Потом, чула су се мишљења да би на референдум о Дану Републике требало одговорити референдумон о укидању ентитета. У Сарајеву је, у јеку препуцавања о референдуму, покушано паљење православне цркве. Једном ријечју, националисти су дјеловали у пуном замаху, по принципу спојених посуда. Један национализам изазива други, а своју снагу и један и други налазе у неодговорности и бесмислености оног другог.

Како је све почело

Политичка криза је започела захтјевом Бакира Изетбеговића, члана Предсједништва Босне и Херцеговине, упућеним Уставном суду Босне и Херцеговине, да оцијени сагласност неких одредаба Закона о празницима Републике Српске са Уставом Босне и Херцеговине. Конкретно, Изетбеговић је оспоравао уставност Дана Републике, који се обиљежава 9. јануара, у знак сјећања када је 1992. године проглашена Република српског народа Босне и Херцеговине, касније названа Република Српска. Изетбеговић је могао бити прилично сигуран да ће Уставни суд донијети одлуку која му одговара, пошто се одлуке доносе већином гласова од укупног броја чланова (за одлуку је потребно пет гласова), при чему су двоје судија бивши високи функционери његове странке. Знајући до каквих посљедица би могла довести оваква одлука Уставног суда, Изетбеговић је свјесно пристао на настанак далекосежне политичке кризе, која се не би десила да није било његовог захтјева. Као што је био случај са Силајџићем, прије тачно десет година, тако се сада и у случају Изетбеговића показало да Босни и Херцеговини наносе највећу штету они који највише тврде да се боре за њу.

Изетбеговићеви разлози за подношење овог захтјева су двоструки. С једне стране, они извиру из његовог политичког става, по коме Босна и Херцеговина треба да буде унитарно уређена држава, или, како он каже, грађанска држава, у којој би институције одлучивале на принципу „један човјек један глас“. То у пракси значи бошњачку доминацију као најбројнијег народа. Изетбеговић је, дакле, искористио изузетну моћ коју Странка демократске акције има како би остварио један од својих политичких циљева – нанио ударац Републици Српској и оснажио унитаристичке елементе у њеном уређењу.

Поред овог, рекло би се трајног и начелног, разлога, Изетбеговић је имао још један, сасвим прозаичан. У изборној години, ова иницијатива је сјајно послужила Изетбеговићу да ојача своју позицију. Та, управо је он својевремено обећао 100.000 нових радних мјеста. Пошто није обезбиједио више од сто радних мјеста, преостало му је да обезбиједи укидање Дана Републике Српске.

Изетбеговић је својом иницијативом потпуно непотребно отворио још једно питање о коме нема консензуса политичких елита, а то је састав и начин одлучивања Уставног суда. Добро се зна да су Бошњаци за то да у саставу Уставног суда и даље буде троје страних судија, док су Срби против тога. Будући да је троје страних судија подржало Изетбеговић захтјев, као што су углавном чинили и у претходним случајевима, то је отворило питање оправданости њиховог учешћа у раду овог суда. Поново је покренута расправа о питању о коме се не може одлучити у скорије вријеме.

Покретање поступка пред Уставним судом, које је резултирало доношењем спорне одлуке, није могло имати дугорочне позитивне посљедице. Напротив, оно је само продубило међусобно неповјерење у земљи. Очигледно је да је у Републици Српској учвршћено увјерење о немогућности опстанка Босне и Херцеговине. Изетбеговић се понио као кратковиди демагог, који својим потезима руши Босну и Херцеговину, умјесто да је учвршћује, о чему демагошки говори. Дан Републике Српске је питање о коме Срби и Бошњаци не могу постићи консензус. Како год то питање било ријешено, један народ ће бити незадовољан. Баш зато није требало покретати тај поступак. Закон о празницима Републике Српске већ годинама је на снази, а Дан Републике Српске непрекидно се слави од 1992. године. То је стање које је Изетбеговић затекао када је дошао на функцију члана Предсједништва.

Шта је он могао постићи тим поводом? Могао је да се не бави тим питањем, јер је свакоме јасно да не би могао постићи било какве задовољавајуће рјешење. Одлука Уставног суда није спорна само за Србе већ и за Бошњаке. То је парадоксално, али она је за њих спорна у том смислу што показује како једна важна државна институција, а то је Уставни суд, нема потребан ауторитет и снагу да обезбиједи извршавање својих одлука. То је доказ да правни систем Босне и Херцеговине не функционише, а да није могуће изрећи било какву санкцију онима који не извршавају одлуке Уставног суда.

Изетбеговић је изабрао да уради оно што је у духу његове идеологије и тренутних политичких потреба. Краткорочно, добио је политичке поене у дијелу бошњачког бирачког тијела. Истовремено, тиме је изазвао нову политичку кризу коју је тешко контролисати.

Одговор из Бање Луке

На одговор из Бање Луке није требало чекати дуго. Истина, након искуства са референдумом о правосудним институцијама, којег је најавио, али га никад није одржао, Додик је кренуо другим путем. Прво је предложио да Парламентарна скупштина Босне и Херцеговине донесе Закон о Уставном суду Босне и Херцеговине, којим би било прописано да у његов састав више не улазе стране судије. Иако приједлог овог закона није био прихватљив у свим својим рјешењима, идеје да буде донесен закон и да у саставу Уставног суда више нема страних судија, прихватљиве су.

Наравно, унапријед се знало да бошњачке политичке странке то неће прихватити. Зато се прешло на другу идеју, а то је да буде одржан референдум о Дану Републике, што је имплицитно значило референдум о прихватању одлуке Уставног суда Босне и Херцеговине, иако референдумско питање није могло бити тако формулисано. Идеја о референдуму потекла је од Милорада Додика, али њу је, иако невољно, прихватила и опозиција. На сједници Народне скупштине Републике Српске, све српске странке су гласале за одржавање референдума. Опозиција је подржала референдум без икаквог одушевљења, зато што у предизборно вријеме није смјела заостајати за Додиком и тиме изазвати сумњу да не брани националне интересе. Међутим, више пута је истицала да је примарни циљ референдума, барем овог, непосредно пред локалне изборе заказаног, да ојача позицију владајућих странака, прије свега Додиковог Савеза независних социјалдемократа (СНСД). Другим ријечима, нема одушевљеног већ само изнуђеног јединства српских странака. То је зато што је опозиција свјесна да Додик користи референдум како би ојачао своју доста пољуљану политичку позицију. Подржавање референдума значи да му опозиција иде на руку. И не само опозиција у Републици Српској, него и бошњачке странке у Федерацији, као што је то недавно утврдио Фахрудин Радончић, исправно примјећујући како бошњачке странке воде бесплатну кампању за Додика. Што га више нападају, то му више расте углед у дијелу српског бирачког тијела.

Поставља се питање да ли је референдум искључиво маркетиншки потез Милорада Додика, или та идеја има дубље корјене. Да ли је референдум искључиво покушај јачања уздрманог легимититета?

Чини се да проблем не може бити постављен на тако једноставан начин. Чињеница да је заказан за 25. септембар, само седам дана прије одржавања локалних избора, говори о томе да идеја референдума има снажну маркетиншку позадину. Одлука Уставног суда донесена је још у новембру мјесецу прошле године. Ако референдум буде одржан, десиће се чак десет мјесеци након одлуке Уставног суда. Браниоци режима могу тврдити да референдум није заказан раније зато што су Додик и његови покушали да предузму неке друге мјере прије него што приступе овој крајњој. Тај аргумент некоме може звучати увјерљиво, али остаје питање зар је ико могао вјеровати да ће одлука Уставног суда бити укинута или измијењена, или да ће било ко (високи представник, на примјер) утицати на измјену те одлуке. То што се референдум одржава у јеку предизборне кампање најбољи је доказ да је његово одржавање потребно баш у овом тренутку, а не, на примјер, након одржаних избора, или не прије седам или осам мјесеци. Референдум прије свега и изнад свега треба да послужи Додику да ојача своју политичку позицију, да се још једном представи као бранилац српских интереса, јер то је једино на чему још може покушати да сачува дио подршке. Разумије се, не долази у обзир да врхушка организује референдум о неким економским и социјалним питањима. На примјер, недавно је усвојен Закон о раду, који је израз неолиберално-капиталистичке страховладе, којем се синдикат оштро противио, али владајућим странкама није пало на памет да чују мишљење народа. сигурно зато што су знале да би чуле негативно мишљење.

Међутим, ни Изетбеговићев захтјев Уставном суду, ни Додиков референдум нису искључиво маркетиншки потези, мада добрим дијелом јесу и то. Они проистичу и из њиховог виђења Босне и Херцеговине, а дијелом су условљени и понашањем националиста из других народа. Изетбеговићево виђење Босне и Херцеговине је хегемонистичко и унитаристичко. Он је искористио чињеницу да Уставни суд доноси одлуке већином гласова својих чланова, а да се у његовом саставу налази двоје бивших високих функционера СДА, да обезбиједи доношење одлуке која му одговара. Не само да му није важно што су против одлуке гласале судије из реда српског и хрватског народа, пошто не би ни требало очекивати да Уставни суд одлучује консензусом, већ ни то што се ради о питању које за српски народ има велики симболички значај. Истина, исто питање има велики симболички значај и за бошњачки народ, само га он другачије вреднује. Међутим, у ситуацији у којој покретање једног оваквог питања може изазвати политичку кризу великих размјера, одговоран државник мора да се уздржи од дјелања које ће за посљедицу имати ту кризу, поготово ако се има у виду да питање Дана Републике Српске није од суштинског значаја за живот људи у Босни и Херцеговини, и да на њега, све до овог захтјева Бакира Изетбеговића, скоро нико није обраћао пажњу (барем не јавно) као на озбиљан проблем.

Политичка (зло)употреба Уставног суда од стране Бакира Изетбеговића помогла је српским националистима да подгрију страхове од бошњачког хегемонизма, који објективно постоји у форми настојања бошњачких националиста да одлуке у различитим институцијама буду доношене у складу са интересима бошњачке политичке елите. Иако овај страх Срба и Хрвата објективно постоји, а њихови политичари их настоје убиједити да би Бошњаци, поготово ако буду чинили натполовичну већину становништва, могли захтијевати да сами доносе одлуке, остављајући Србе и Хрвате у трајној мањини, он је само дјелимично основан. Без обзира на то да ли ће Бошњаци чинити натполовичну већину становништва, они неће моћи да доминирају институцијама Босне и Херцеговине. Да би то могли, морао би бити донесен нови устав Босне и Херцеговине, који би консоцијативну демократију замијенио већинском, што се не може догодити. Бошњачки националисти желе доминацију, али она се неће догодити. Зато је плашење Срба и Хрвата од стране њихових националиста у основи претјерано.

Додиково виђење Босне и Херцеговине је сепаратистичко и конфедералистичко. Он тврди да Босна и Херцеговина није држава него државна заједница, што чињенично није тачно, и труди се да на сваком кораку докаже како та државна заједница не може функционисати. Додик тврди да нема другог начина да се одбрани Дан Републике и спријечи прегласавање у институцијама осим пријетњом организовања референдума а потом и његовим организовањем. Истина је да је прегласавање у Уставном суду озбиљан проблем. Међутим, питање је да ли тај проблем може бити ријешен организовањем референдума. Као што је Изетбеговићев захтјев Уставном суду изазвао оштре реакције на српској страни, Додиков референдум је изазвао изузетно оштре реакције на бошњачкој страни. Осим тога, он је алармирао међународни фактор, па и званичну Србију, која није подржала одржавање референдума. Опет је на сцену требало да ступи одговоран политичар. И опет га није било. На Изетбеговићеву неодговорну а опасну акцију укидања Дана Републике није требало одговорити неодговорном а опасном акцијом расписивања референдума. Додик има два разлога да тако поступи. Један је да пошаље поруку странцима и бошњачким националистима да неће толерисати овакве испаде Изетбеговића, његове странке и страначких судија у Уставном суду. Други разлог је да ојача озбиљно угрожен легитимитет, што му поготово треба уочи локалних избора. Додикова странка је лоше прошла још на прошлим локалним изборима, а поготово на општим изборима прије двије године. Локални избори су само одраз стања у друштву и односа политичких снага на ентитетском нивоу. Да није најаве овог референдума, СНСД би сигурно прошао још горе него на прошлим локалним изборима. Зато је најава референдума била насушна потреба врхушке.

Међутим, чини се да је Додик могао и морао поступити другачије. Одлука Уставног суда, по нашем мишљењу, није правно утемељена. То је уставноправни закључак. Политички посматрано, она је потпуно сувишна, у смислу да није било потребе да се о том питању сад одлучује, и штетна, у том смислу да је изазвала заоштравање политичке кризе. Али, каква год да је, није било оправдано доливати уље на ватру и заоштравати политичку кризу до неслућених размјера. Јасно је да су Срби против одлуке Уставног суда, а за обиљежавање Дана Републике. То сви знају и референдум у том смислу неће донијети било какву новину. Референдум поготово неће донијети ништа ново ако се зна да резултати референдума не могу бити правно обавезујући. Они поготово не могу сами по себи довести у питање одлуку Уставног суда, која је коначна и извршна. Додик референдумом неће показати нешто што је непознато или у шта се барем мало сумња. У датим околностима, неће добити додатни легитимитет, осим код дијела српског бирачког тијела. (Питање је код коликог дијела бирачког тијела ће се то десити, пошто је очигледно да знатан број грађана није претјерено одушевљен новонасталом ситуацијом, нити је прати са великим интересовањем.) Друго, резултати референдума нису правно обавезујући. Међутим, унапријед се зна да ће се Народна скупштина Републике Српске позвати на исход референдума, када јој то буде било потребно ради предузимања одређених политичких мјера.

Додик је могао урадити двије ствари, које не би биле популарне у политичком Сарајеву, али не би довеле до оволике и овакве политичке кризе. Прво, он је могао да једноставно игнорише одлуку Уставног суда. То не би била прва неизвршена одлука овог органа. Исход би, кад је у питању Дан Републике, био исти – он би се и даље обиљежавао, али политичка криза не би била доведена до усијања. Друго, могао је да донесе нови Закон о празницима, односно да измијени постојећи, али да остави исти Дан Републике. Тиме би, формално, извршио одлуку Уставног суда, иако би ствари суштински остале на истом – у Закону се ништа суштински не би промијенило.

Референдум је демократски институт и пожељан је у свакој држави. Међутим, у овом случају, он не служи томе да народ донесе неку одлуку, јер је одлука већ донесена. Формално, одлуку је донијела Народна скупштина, која се изјаснила против извршавања одлуке Уставног суда. Суштински, одлуку је донијела владајућа српска политичка елита, на челу са Додиком. У оваквој ситуацији, међутим, референдум има карактер плебисцита, којег политичка елита користи како би потврдила исправност своје политике, ојачала свој легитимитет и мобилисала масу за своје потребе. У Босни и Херцеговини, оваква врста мобилизације маса не само да није потребна него је потенцијално опасна. Довољно је помислити шта би се догодило ако би овај референдум био праћен другим референдумима, на српској, бошњачкој или хрватској страни. Шта би се десило ако би Бошњаци организовали референдум о укидању ентитета? Шта би било ако би Хрвати одржали референдум о обнављању Херцег-Босне, о чему ових дана говори Божо Лјубић, један од вођа ХДЗ-а а потом ХДЗ-а 1990? Ако би националисти на три стране, путем оваквих плебисцита, мобилисали своје народе, то би значило право вођење рата политичким средствима. То би било ново догађање народа. Националистима то одговара, јер је то једини начин да задрже економску и политичку моћ. Јасно је зашто српски националисти мобилишу народ путем референдума – желе да ојачају своју позицију у односу са Бошњацима и међународном заједницом – само изгледа да би посљедице такве мобилизације могле бити крајње озбиљне и довеле би до институционалне и безбједносне кризе неслућених размјера. Ко има право и храброст да на себе преузме одговорност за такве посљедице? Очигледно нико. Али, те посљедице не би ни погодиле националисте, па их оне зато и не брину, него обичан народ. 

О легалном и легитимном

Политичари и новинари су се одмах латили питања да ли је референдум уставан. Одмах су направили разлику између Изетбеговића и Додика: први је легално поднио захтјев и „издејствовао“ одлуку Уставног суда, док је други заказао референдум којим се крши Устав Босне и Херцеговине, према коме су одлуке Уставног суда коначне и општеобавезујуће. О легалности референдума заиста се може расправљати. Са становишта Устава Републике Српске, он је неспоран, јер Народна скупштина може расписати референдум о било ком питању из своје надлежности. Пошто Народна скупштина треба да изврши одлуку Уставног суда тако што ће измијенити Закон о празницима, она има право да о томе распише претходни референдум. Но, уставност референдума треба цијенити у његовом односу са Уставом Босне и Херцеговине. Овај устав предвиђа да су одлуке Уставног суда коначне и извршне. Дакле, нико их не може доводити у питање. Народна скупштина је дужна да их извршава. Обично се на овај аргумент позивају они који тврде да је референдум неуставан. Овако посматрано, изгледа да заиста јесте. Међутим, проблем се може посматрати и из другог угла. Референдум је и може бити само савјетодавни. Нјегови резултати не могу бити правно обавезујући. Судбину одлуке Уставног суда у правном смислу не може одлучити референдум већ само одлука Народне скупштине. Шта год народ одлучио на референдуму, Народна скупштина не мора прихватити. У том смислу, референдум није неуставан, јер његов исход у правном смислу не значи непоштовање одлуке Уставног суда.

Не треба заборавити да је Уставни суд Босне и Херцеговине, као и сваки уставни суд у свијету, политичка институција пар ецелленце, чије одлуке понекад немају правно утемељење, него су израз политичких ставова уставних судија, а понекад и израз политичких и других притисака на њих. Стога, осим о легалности, треба расправљати и о легитимности неке одлуке. То је утолико важније у Босни и Херцеговини, у којој је друштво још увијек подијељено, а институције функционишу на принципу тешко достижног компромиса. У таквој ситуацији, инсистирати само на легалности неке одлуке, занемарујући нужност компромиса, може бити политичка наивност или намјерно прикривање проблема.

Уставни суд Босне и Херцеговине, као и сваки други уставни суд, често одлучује на основу недовољно прецизних мјерила одлучивања, на основу властитог тумачења сасвим уопштених, програмских норми, које не предвиђају до краја прецизне обавезе понашања. Стога, могућа су и честа политичка а не правна тумачења. Ово је посебно могуће кад се у Уставном суду налазе судије које немају било какве посебне професионалне квалитете, а дуго времена су били политички руководиоци. Данас је такав случај са двоје судија из реда бошњачког народа, бивших високих функционера Странке демократске акције и бивших посланика. Раније, то је био случај и са једним судијом из реда српског народа, високим функционером Савеза независних социјалдемократа. Тешко да је ико могао очекивати да ће Уставни суд донијети одлуку која је лишена политичких ставова и страсти. Због тога, и ни због чега другог, та одлука Уставног суда крајње је спорна. Нјени доносиоци, или знатан дио њених доносилаца, није се руководио искључиво или превасходно правним аргументима и мјерилима. Дакако, они могу тврдити да јесу, али тешко је вјеровати да су дојучерашњи политички вођи наједном постали хладнокрвни правници, који доносе вриједносно неутралне одлуке.

У таквој ситуацији, није се требало играти ватром. Јер, у реду је кад буде донесена одлука којом се ставља ван снаге неуставни акт. У конкретном случају, нема довољно аргумената да је Закон о празницима неуставан. Више се ради о политичком ставу него о правнички заснованој аргументацији. Уставни суд није смио да своју одлуку, у овако осјетљивој ствари, заснива на политичким мјерилима и аргументима. Он је то урадио и тиме је ишао на руку бошњачком унитаризму. Формално, то се није десило, јер Уставни суд тврди да дјелује независно. У суштини, донио је политичку одлуку.

 

С друге стране, референдум може послужити, као што је био случај у југословенским републикама у периоду од 1990. до 1992. године, као средство за националистичку мобилизацију маса. Штавише, ако се у томе успије једном, може услиједити серија референдума о новим питањима, и увијек се може тврдити да је воља народа врховна, па се резултати референдума морају уважавати. Међутим, у Босни и Херцеговини живе три народа, који би имали једнако право на референдум. Исходи тих референдума били би сигурно супротни, па би се поставило питање чији референдуми би били вреднији. Другим ријечима, референдумска грозница не би дала било какве позитивне резултате. Политичке елите контролишу процесе одлучивање и оне су одговорне за проналажење рјешења, ма колико то било тешко. Пребацивање одговорности на народ, путем референдума, у ситуацији кад се исход гласања зна, не може дати позитивне резултате. Било би бесмислено тврдити како ће овај референдум бити увод у неки нови, о неком другом питању, све док не дође до референдума о отцјепљењу. Ништа од тога неће се десити, јер за то не постоје ни међународне ни унутрашње претпоставке. А ако у Уставу треба нешто мијењати, то се не може постићи референдумима једног народа, већ мукотрпним и врло дуготрајним преговорима трију политичких елита. Док преговори не дају резултате, ствари треба да остану такве какве су сада.

Свако ко би се хтио држати искључиво аргумената једне или друге стране, дошо би у ситуацију да не може наћи било какво компромисно рјешење.

Исходи

Међународни чиниоци нису играли било какву видљиву улогу у свему овоме. Савјет за имплементацију мира (ПИЦ) заузео је став након што је криза већ ушла у поодмаклу фазу. Након сједнице, издао је саопштење у коме је заузет релативно благ став о референдуму. Нјегово одржавање се не забрањује, али се и не одобрава. Овакав став ПИЦ-а, који „нит' смрди нит' мирише“, заправо је одраз нејасног става великих сила о Босни и Херцеговини уопште. Очигледно је да оне више нису заинтересоване да се непосредно уплићу у наше проблеме, али не могу да не реагују, јер су, барем формално, задужене да се старају о стању у Босни и Херцеговини.

Уосталом, велике силе више и немају потребу да се непосредно уплићу. Оне су створиле уставни систем и политичке односе који одржавају кризу међунационалних и политичких односа. Националисти по природи ствари нису у стању да заједно управљају земљом, а уставни и политички систем их тјера на то. Земља је опхрвана суштинском противрјечношћу – њоме треба да управљају заједно и на основу компромиса они који то не знају и не желе да науче, јер је супротно њиховим интересима. У таквој ситуацији, ПИЦ и ОХР не треба да много интервенишу. Они само треба да одржавају тиху ватру, која се повремено разбуктава, али да пазе да то не доведе до експлозије босанског лонца.

Тако се догодило и овај пут. Високи представник је ћутао све донедавно. На концу, тако је и боље. Домаће политичке елите треба да коначно преузму одговорност за проблеме које су створиле. Странци не треба да се мијешају и да заоштравају кризу. То може имати два исхода. Или ће се наћи неко компромисно рјешење, или ће постојећа криза трајати. Одлука Уставног суда неће бити извршена, њу неће имати ко да изврши или наметне, она ће остати мртво слово на папиру. Није случајно што се ПИЦ и ОХР нису много уплитали у ову политичку кризу. Да су хтјели, могли су то урадити. Ако нису, то значи да њима, или извјесним великим силама, одговара да Босна и Херцеговина, а у одређеној мјери и регион, буде потенцијално жариште кризе, преко кога се донекле прелама судбина других крупних проблема, као што су избјегличка криза и односи западног блока и Русије.

Изетбеговић се поново обратио Уставном суду, овај пут због тога што власти Републике Српске не желе да извршне одлуку Уставног суда. Не видимо да то може било како помоћи, пошто су правна рјешења таква да није могуће ефикасно обезбиједити извршење одлуке Уставног суда. Како би то могло бити урађено? Народна скупштина Републике Српске је та која би требало да измијени Закон о празницима. Она то неће урадити. Нико други то не може урадити умјесто ње. Високи представник неће интервенисати. Нико неће кривично одговарати због непоштовања одлуке Уставног суда. Правно посматрано, могао би. Политички разлози онемогућавају да се то деси. А и практично би било неизводиво. Странци и националисти су створили такав политички систем који у себи садржи опасне и озбиљне кочнице, а нема сагласности о његовој реформи.

Тако долазимо до могућег соломонског рјешења. Оно се назире, неки га помало стидљиво и недовољно одређено најављују, а то је преиспитивање одлуке Уставног суда, које би се могло догодити 17. септембра. Сједница је већ заказана, остаје још да се види какав ће бити њен исход. Очигледно је да извјестан притисак да се одлуке Уставног суда преиспита постоји. Тај притисак потиче дијелом због чињенице да је политичка криза објективно крајње заоштрена, а дијелом вјероватно и због изјава различитих политичких субјеката, страних и домаћих, које су директно или индиректно управљене ка судијама Уставног суда, који би требало да помогну рјешавању кризе (као што су кумовале њеном настанку), тако што би било пронађено компромисно рјешење.

Пошто Додик не може одустати од референдума, јер би то било његово политичко самоубиство, а међународна заједница нема јединствен и довољно одлучан став, не преостаје ништа друго осим да се Уставни суд „поспе пепелом“ и нађе неко образложење за промјену своје првобитне одлуке. Тиме би референдум био стављен ад ацта. Јасно, то би била Додикова побједа, а Изетбеговићев пораз, али и понижење за Уставни суд. Међутим, овај суд и није боље заслужио. Важно је да политичка криза буде окончана. Додик је већ најавио ногућност одустајања од референдума ако Уставни суд повуче своју одлуку. То би била Додикова побједа, барем привремено, јер није извјесно какву би нову одлуку Уставни суд донио. Ако би поновио исту или донио сличну одлуку, да ли то значи да би Додик поново расписао референдум? И, да ли би тај референдум могао бити успјешан? Све ове опције су ризичне за поједине актере најновије политичке кризе. Но, земљи је у овом тенутку потребан предах од ове кризе, док не избије нека друга.

Други могући исход је да Додик и његови наједном напрасно промијене своје схватање одлуке Уставног суда, што већ најављују. Додик је, на уста своје премијерке, изнио став како је одлука Уставног суда погрешно тумачена (!), јер се њоме не забрањује обиљежавање Дана Републике, него се само тражи измјена односно прилагођавање Закона о празницима. Премијерка види могуће рјешење у томе да Дан Републике остане, али да немају обавезу да га обиљежавају они који се с њим не поистовјећују и који га не сматрају својим празником. Овакво умовање је очигледна бесмислица. Просто је несхватљиво да неко погрешно тумачи одлуку Уставног суда скоро пуну годину дана. Друго, Дан Републике је републички празник и као такав обавезан је за све. Супротно је његовој природи да га само неки обиљежавају односно прихватају као републички празник. Али, изгледа да је српској политичкој елити, предвођеној Додиком, потребан неки излаз из ове ситуације. Народ ће поново бити понижен, јер ће се показати да га елита треба само за њене себичне интересе и, наравно, само док не буде притиснута извана. С друге стране, показаће се да је у нашим условима референдум о овако важним питањима обично средство уцјене, притиске и обмане, што га деградира као потенцијално моћно демократско средство.

Показује се да националисти нису у стању да управљају земљом. Они су створили политички систем који може функционисати ако су политичке елите склоне компромису. Овдашње то нису. Проблем није у земљи већ у њеним елитама. Нама се упорно тврди супротно: да земља не може да опстане. У ствари, не могу да опстану националисти. Засад, многима то још није јасно и у томе је суштина проблема. Све друго су изведени проблеми.

Објављено 15/09/2016

Фото: Емилло Фано/Флицкр

Извор новипламен.орг


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.