STAV Srpske pravoslavne crkve o Kosovu i Metohiji, mnogo puta je ponovljen i nepromenjen. Poznat je svima i svakome ko želi da zna za njega. "Polje kao nijedno, nad njim nebo, pod njim nebo", jednostavno je napisao Vasko Popa. I kao što je svima koji to žele da vide poznato, a ja spadam među takve, naša država, tačnije, državni vrh maksimalno pomaže srpskom narodu i Crkvi na Kosovu, boreći se, pre svega, da sačuva mir na tom prostoru.
Znam i to da odgovorni političari, pod velikim pritiscima i u teškim okolnostima, razgovaraju sa mnogim stranama tražeći rešenje koje je najbolje moguće za naš narod. Lično ne znam, niti poznajem bilo koga kome je poznato šta piše u tekstu sveobuhvatnog sporazuma o kome se puno govori. Velikim dizanjem temperature, neodgovornim, a krupnim, rečima podstiču se neutemeljena sumnjičavost, nespokojstvo i podele u narodu, u čemu ne želim da učestvujem.
O mestu Kosova i Metohije - kolevke srpskog naroda - u sveukupnoj misiji Crkve, državnoj politici i svesti najšire javnosti ovako u predvečerje najvećeg hrišćanskog praznika Vaskrsa za "Novosti" govori patrijarh srpski Porfirije. U prvom intervjuu za domaću štampu od njegovog izbora za crkvenog poglavara, NJegova svetost izražava nadu u mirno razrešenje kosovskog čvora, naglašava značaj molitvenih okupljanja na stratištima našeg naroda, ali i poručuje da su dijalog i saradnja danas potrebni svim hrišćanima.
* Vaša svetosti, u besedi posle prve liturgije koju ste služili kao srpski patrijarh vernike ste zamolili da se mole za vas, jer ste "svesni kakvo je mesto na kome ste se našli". Koje zadatke konkretno vidite kao najvažnije koji su pred Srpskom crkvom i vama lično?
Iskustvo molitve poznato mi je celog života. Način na koji ona čini osnovu svega što preduzimam i živim biblijski je, u molitvenom uzdahu mladog Rastka pred monašenje, sažeo životopisac Svetoga Save, hilandarski monah Domentijan: "Na Tebi se utvrdih od utrobe; iz utrobe matere moje Ti si pokrovitelj moj."
Put u molitvene visine moguć je, međutim, samo kroz ponore iskrenog smirenja i međusobne požrtvovanosti, u koje se na početku svoje čuvene pesme tako dirljivo baca Tin Ujević: "Beskrajni Bože, čuješ li gde Ti na prljavu podu leleče ljutu molbu shrvan mališ?"
Snaga molitve proističe iz sposobnosti međusobnog povezivanja: kao što se patrijarh moli za sve, tako i svi treba da se mole za patrijarha. Dajući molitvom prednost Bogu i blagodati njegovoj, počinjemo da gledamo duhovnim očima i tako stičemo sposobnost da pomognemo svetu oko nas. A kome je blagodat Duha Svetoga potrebnija od onoga ko predstoji u vinogradu Gospodnjem koji je u našem narodu zasadio Sveti Sava? U svetlu rečenog jedan od najvažnijih zadataka koji me čeka jeste da snažim delatnu veru u narodu i da kod svih podstičem molitveni odnos prema svetu i životu. Na taj način će do napretka crkvenog života doći iznutra, iz samog bića Crkve, a promene koje će uslediti biće trajne i blagoslovene.
* U delu javnosti, mahom opozicione orijentacije, prethodnih meseci često se čulo da je vlast lobirala za kooperativnog patrijarha koji se suštinski neće protiviti njenoj kosovskoj politici. Vaš prethodnik patrijarh Irinej je javno govorio da se "Vučić lavovski bori za Kosovo". Kako ocenjujete dosadašnji učinak diplomatske borbe Srbije za KiM i trenutnu poziciju naše zemlje u ovom procesu, posebno u svetlu sve snažnijih pritisaka, koji ne zaobilaze ni Crkvu?
Blaženopočivši patrijarh Irinej, mudar i trezven kakvog ga je Bog dao, nije bio sklon ishitrenim sudovima i lakorekim zaključcima. On je, s jedne strane, uporno insistirao na tome da su Kosovo i Metohija za nas Srbe naš nebeski Jerusalim, a sa druge je umeo da, poput Aristotela, sagleda politiku kao veštinu mogućeg. Iz takvog susreta uma i srca izvirale su njegove reči. Želim da podsetim da je, kako je to tačno pre 175 godina napisao NJegoš, "Kosovo grdno sudilište" na kome se sve i svako meri posebnim aršinom. Tako izmereno, pabirčenje političkih poena na kosovskometohijskom raspeću srpskog naroda, pogotovo od strane onih koji taj krst nisu olakšali kada su imali prilike za to, ostavlja gorak ukus u ustima. Siguran sam da će iskustvo i mudrost vladike Teodosija i njegovih sveštenika i monaha, uz pomoć naše države, doprineti da se ta stradanja smanje i na što bolji mogući način razreše.
* Prvu posetu kao patrijarh preduzeli ste na Baniji i u Jasenovcu. Eparhije SPC u Hrvatskoj imaju zaduženje da pre svih neguju molitveno sećanje na žrtve ustaškog režima tokom Drugog svetskog rata. Da li je sazrelo vreme da srpski narod u punoj meri spozna razmere stradanja u Jasenovcu i drugim logorima smrti i konačno svenarodno počne da neguje uspomenu na stradale?
Prve liturgije su služene u katakombama, na grobovima mučenika za veru Hristovu. Beskrvnu žrtvu prinosimo i na grobu Hristovom. A to isto činimo i u velikomučeničkom Jasenovcu. To što se u Jasenovcu nalazi pravoslavni hram Božji, što je vladika Jovan osnovao manastir na tom mestu, pravi je, i po mome mišljenju, jedini način na koji Crkva neguje uspomenu na stradale. Sabiranjem u Jasenovcu i na drugim sličnim mestima, molitvom, služenjem liturgije, sticanjem blagodati Duha Svetoga, mi preobražavamo sebe. A preobraženi i oblagodaćeni čovek nikada neće nečije potomstvo, nečiju decu, kriviti za ono što su činili roditelji.
Pravoslavni hrišćanin će graditi mir, prijateljstvo, a ne zlopamćenje ili, ne daj Bože, osvetu. Paradoks hrišćanske vere je da na mestima poput Jasenovca, molitvom Hristu, prvom mučeniku i stradalniku, ali i načalniku spasenja i života, dobijamo snagu da se svim duhovnim i ljudskim kapacitetima borimo za mir, dobro i razumevanje među ljudima, da se borimo za svakog čoveka. Govorim o onome u šta Crkva veruje i što čini.
Međutim, ni ono što čine istoričari - proširivanje i utemeljeno ispitivanje znanja o zlu demonskih razmera koje je pretrpeo naš narod u NDH u Drugom svetskom ratu - što Crkva, naravno, podstiče, a što posle formira prosvetu i školstvo, ne treba da služi zlopamćenju, nego da bude opomena svima da se nikada i nigde ne ponovi. U tom smislu pominjem i misao dobroga, stradalog Bonhefera, da se uloga hrišćana u svetu ne može svesti na previjanje rana nastalih pod točkom nepravde, nego da je taj točak neophodno zaustaviti.
Naše kolektivno sećanje treba da se rukovodi mišlju blaženopočivšeg patrijarha Germana da ćemo oprostiti, ali nećemo i ne smemo zaboraviti. Nećemo zaboraviti ne da bismo se nekome svetili, nametali krivicu pokolenju koje krivice za to nema, nego zato što su pobijeni naši najbliži rođaci i susedi, a mi verujemo u vaskrsenje mrtvih i u ono što je NJegoš rekao: "Duša ljudska jeste besamrtna". Negovati molitvenu uspomenu je isto što i negovati veru u vaskrsenje mrtvih.
ZVEZDAŠ KOJI SE RADUJE POBEDAMA DINAMA
* UŽIVATE reputaciju dobrog poznavaoca popularne kulture - filma, pozorišta, rokenrola... Koga biste iz sveta kulture voleli da vidite ili čujete u Beogradu?
Verujem da nisam usamljen u želji da sa galerije Narodnog pozorišta doživim Puškinovog Onjegina u operi Čajkovskog, u kojoj Tatjanino pismo, biser svetske poezije, izvodi Ana Netrepko. Rado bih, isto tako, sa ljubiteljima džeza podelio lepotu muziciranja Kita DŽereta na nekom njegovom solo koncertu.
* Volite i fudbal. Na strani kojeg domaćeg kluba su vaše simpatije?
Od najranijeg detinjstva sam sa velikom pažnjom pratio sportska nadmetanja, i bio navijač Crvene zvezde. Međutim, kada sam postao sveštenik, a posle i episkop, osetio sam da me je Gospod pozvao da gradim jedinstvo i uzajamnu ljubav među svim ljudima, pa i među mnogobrojnom porodicom onih koji prate sport. Tako da sam počeo da "navijam" za sve što je dobro i pošteno, konstruktivno i napredno u svim klubovima i da pozivam na ljubav koja podrazumeva poštovanje drugog i drugačijeg. Takođe se radujem svakom sportskom trijumfu ne samo kod nas nego i u drugim sredinama. U Zagrebu sam, recimo, delio radost komšija povodom pobeda "modrih".
* Utisak je da odnosi SPC i Vatikana nikada nisu bili bolji - Sveta stolica nije priznala jednostranu nezavisnost Kosova, proces kanonizacije kardinala Stepinca papa je zaustavio, a iz Rima redovno stižu poruke da su voljni da uspostavljeni temeljni dijalog sa Srpskom crkvom nastave i prodube. Smatrate li da bi bilo korisno i opravdano da se eventualno i lično sretnete sa papom Franjom?
Do sada sam se sa papom Franjom sreo tri puta, posebno ili zajedno sa drugim našim uglednim arhijerejima. Svaki naš susret, kao i naša komunikacija u celini, zasnovani su na duhu Hristovog Jevanđelja, u duhu razumevanja i međusobnog poštovanja. U svetu u kojem živimo, za koji smo i jedni i drugi odgovorni, suočeni istovremeno sa problemima savremenog doba, dijalog, štaviše i saradnja su nužni obema stranama. Činjenica je da su hrišćani upućeni jedni na druge i da zajedno moramo odgovoriti na izazove od suštinske važnosti za svet. Uostalom, apostol Pavle nas opominje da niko ne može reći da mu drugi nije potreban.
* Veliki odjek dobila je vaša izjava o pismima Alojzija Stepinca. Očekujete li da ispliva još novih dokaza o njegovoj direktnoj ili posrednoj umešanosti u zločine na tlu NDH?
Otvaranje vatikanskog arhiva za zainteresovane istraživače sigurno će doprineti boljem sagledavanju teških vremena Drugog svetskog rata na prostoru NDH i Stepinčevog mesta u njima. Nije isključeno da se tokom istraživanja pojave rezultati koje je moguće tumačiti pro et contra. Naravno, daleko sam od toga da poverujem da je on bio direktno i neposredno umešan u bilo koju vrstu zlodela. Međutim, moram reći da, ne samo kao episkop, sveštenik, hrišćanin, nego pre svega kao bilo koji običan čovek, ne mogu da sakrijem da, u najmanju ruku, imam dilemu, da imam problem sa određenim Stepinčevim postupcima, rečima, stavovima. Žao mi je ako to nekog uznemirava, ali obaveza mi je da budem iskren. U isto vreme, potpuno sam svestan da užasne okolnosti u kojima je živeo, za njega nisu bile nimalo jednostavne. Što se, pak, dosadašnjih stavova naše Crkve, kao i zaključaka Komisije ustanovljene za istraživanje ovog važnog i delikatnog pitanja tiče, oni su jasni, neizmenjeni i javnosti poznati.
Reći ću i to, da kada razgovaramo o ovakvim temama uvek se trudim da pažljivo koristim reči.
* Svedoci smo novih političkih, ali i nacionalnih tenzija u Crnoj Gori. Verujete li da će naslednik mitropolita Amfilohija uspeti da Crkvu u Crnoj Gori sačuva od duha podela, ali i uspostavi duh mira i poverenja sa svetovnim vlastima?
Ne samo da verujem, nego sam siguran. Prvo, naša Crkva nema ništa protiv slobodnog nacionalnog izjašavanja - ona je danas i uvek u službi jedinstva, svugde i na svakom mestu, pa i u Crnoj Gori. Prirodno je da Crkva nastoji da u Crnoj Gori, kao i u Srbiji, konstruktivno i na istinsko dobro svih, a poštujući svačiju slobodu, sarađuje sa državnim vlastima u onim sferama gde je ta saradnja potrebna.
* Sveti sinod je saopštio svoje mišljenje povodom kontroverznog zakona o istopolnim zajednicama, a istog su stava i ostale tradicionalne verske zajednice koje deluju u Srbiji. Očekujete li da će vlast po ovom pitanju uvažiti argumente crkava, ili će dati prednost ultimativnoj "briselskoj agendi" čiji sastavni deo čini i korpus prava LGBT osoba?
Pitanje braka i istopolnih zajednica, nije pitanje nekakvog "stava" Crkve, nego izraz duboke vere u Bogom otkrivenu istinu o ljudskoj prirodi i načinu njenog funkcionisanja, koja je, na prvim stranicama Svetog pisma, opisana rečima: "Zato će ostaviti čovek oca i mater svoju, i prirašće uz ženu svoju, i biće dvoje jedno telo". Mislim da moje zalaganje za potpunu ravnopravnost svih ljudi na polju ličnih, imovinskih i drugih prava nije nepoznato. Razumem ih i podržavam. Međutim, sva ta prava, objasnili su mi pravni eksperti, moguće je u potpunosti ostvariti u postojećem pravnom sistemu Republike Srbije ili uz minimalne dopune postojećih zakona.
U vremenu postistine, sveopšte relativizacije svih vrednosti, odsustva uverenja, mnogi ne razumeju da Crkva nije skup mišljenja i stavova. Crkva je vera, vera u Hrista, vera u istinu, koja se ne menja, ne može se modernizovati, ali nije ni konzervativna. Vera je uvek savremena.
* U prvim javnim istupima po izboru za poglavara SPC naglasili ste da niste političar, ali da ćete na svojoj odgovornoj dužnosti "učiniti sve da među ljudima otupljuju sve moguće oštrice"! Uticaj srpskog patrijarha jeste ogroman, ali šta je ono što ćete u pomenutom smislu vi, svojim autoritetom, najpre činiti i učiniti? Šta je to što je najvažnije (u današnjem duboko sukobljenom svetu uopšte i moguće) ljudima govoriti - da bi poverovali da su dobro, ljubav i čovekoljublje moćniji od mržnje, da su iznad svih "oštrica" koje sada, nažalost, vladaju našom stvarnošću?
Otupljivanje oštrica je dužnost svih ljudi. Svi smo pozvani da radimo na ostvarenju ideala zajedničkog života koji je još Sveti prorok Isaija slikovito opisao kao "raskivanje mačeva na raonike", pretvaranja "oružja smrti u oruđa života". Takvo "otkupljivanje vremena", koje je, kako je to nazvao apostol Pavle, dar Božji ljudima, moguće je samo ako su naši životi osmišljeni večnošću i njenim vrednostima.
RAZLIKA U CRKVI IMA, PODELA NEMA
* OČUVANJE jedinstva Srpske crkve najčešće je u javnosti pominjan izazov koji vam predstoji na mestu srpskog prvojerarha. Koliko SPC zaista preti opasnost od podela i nejedinstva?
Treba jasno reći: iako u našoj Crkvi, što je prirodno, ima različitih mišljenja i sučeljavanja stavova po raznim pitanjima, u njoj nema nejedinstva i podela. Sveti arhijerejski sabor je mesto gde se ta mišljenja na jedan demokratski način iznose i analiziraju, gde se o njima iscrpno i argumentovano diskutuje. Odluke koje se zajednički donesu, ne treba posebno podvlačiti, obavezuju sve članove Sabora, kao i celu Crkvu. Svakako nije dobro, i to ume da unese zabunu i uznemirenje u javnost, da neke razlike i diskusije pre donošenja odluke, volšebno stignu u medije gde budu interpretirane na način koji je suprotan istini.
Ne libim se ni bavljenja politikom, ali ne u smislu strančarenja, puke borbe za vlast, nego u onom izvornom smislu odgovorne brige za polis i sve što je u hrišćanskom smislu dobro i lepo. Međutim, ponekad je samo intervencijom više moguće učiniti da besne erinije postanu pomirljive eumenide, kako je to Eshil prikazao govoreći o jednom bitnom obrtu u životu atinskog demokratskog društva. Zato se trudim da govorim isto što i Crkva od silaska Duha Svetog na apostole u Pedesetnici. U reči Božjoj, reči Jevanđelja Hristovog, sabrana je jedina snaga koja nam može pomoći da nadiđemo iskušenja prolaznosti i da konačno pobedimo našeg najgoreg naprijatelja - smrt.
Uticaj i autoritet patrijarha neodvojiv je od cele Crkve jer je on njen prvojerarh, a ona njemu povereni duhovni vinograd. Patrijaraška služba je saborno sočivo svega što je dobro i korisno za čoveka, društvo, prirodu, državu, svega što čini jednu pomesnu Crkvu - svih episkopa, sveštenika, monaha i celog naroda Božjeg.
To je sistem spojenih sudova. Što je, na primer, više monaha i monahinja u manastirima, to je duhovna snaga Crkve veća, a time i uticaj njenog poglavara, kako je govorio Sveti Ava Justin Popović. Kada bi hramovi bili pusti, bez vernika na molitvi, manastiri bili bez monaha i blagočinog poretka, bogoslovske škole bez crkvenog duha i blagoslova, čemu bi onda vredele reči patrijarha i vladika? Tada bi se autoritet morao graditi na sili zakona, kanona, ili uz pomoć marketinga, odnosa sa javnošću, medija i sličnih veština i alata, što je suprotno prirodi Crkve. Ali, to bi sve bilo kratkog veka. Dostojevski je, s pravom, govorio da smo "svi odgovorni za sve", a apostol Pavle da "ako strada jedan ud, s njim stradaju svi udovi; a ako li se jedan ud proslavlja, s njim se raduju svi udovi".
* Događaji koji su obeležili proteklu deceniju, a pogotovo minulu 2020. godinu, stvaraju utisak da se savremeni svet nezaustavljivo uputio u opasnom pravcu, i da taj put nikako ne obećava mir i blagostanje za čovečanstvo. Toliko je protivrečja, bespuća, podeljenosti i otvorene mržnje, da se čini da je sukob velikih razmera neminovan. Verujete li da postoje snage, da postoji dovoljno moćna volja koja bi mogla odlučiti da ove tragične prilike budu prevladane, a budućnost srećnija nego što nam se sada to čini?
Vreme u kojem živimo neodoljivo podseća na doba Hladnog rata i velikih kriza, poput kubanske i korejske, rata u Vijetnamu i drugih napetih situacija od kojih su neke okončane ratnim nasiljem. I danas se ponegde gomilaju vojne trupe, ratni brodovi i avioni krstare strateški važnim područjima. Nekima takvo stanje liči na zoru trećeg svetskog rata, dok drugi, poput pape Franje, misle da on već poodavno traje, to jest da se kao vođen interesima multinacionalnih kompanija kontinuirano vodi širom sveta.
Meni je ovo papino razmišljanje veoma blisko. Tome bih dodao da Amerika i Rusija nisu nikada međusobno ratovale, kao i da su zajednički predupređivale produbljivanje svetskih kriza. Dve vodeće svetske sile su, u osnovi, hrišćanske zemlje, sa sličnim državnim ustrojstvom. U odnosu na ranije doba, u Rusiji se sada, Bogu hvala, mnogo više drži do hrišćanskih vrednosti, neguje se hrišćanski etos, ostvaruje se bliska saradnje Crkve i države. Ne delim mišljenje nekih analitičara koji američko društvo karakterišu kao posthrišćansko, jer znam koliko je vera izgradila tu zemlju, koliko u njoj ima vernih, a među njima i pravoslavnih hrišćana, kao što znam i da je njihov sadašnji predsednik aktivni hrišćanin, rimokatolik. Zbog svega toga gajim duboku nadu da će mir prevladati, i da ona izreka DŽordža Santajane, o tome da samo mrtvi "dožive" kraj rata, neće biti zadugo aktuelna. Svestan sam da se velikim unošenjem u kataklizmična razmišljanja o biološkom, hemijskom i nuklearnom oružju, uz činjenicu velikih migracija i ekonomskih potresa, razvija svojevrsna civilizacija straha. Strah se uvlači u ljudska srca, a u strahu nema slobode. Strah je ropstvo. Ne treba vam spoljni okupator, ne treba vam rat. Sami sebe zarobite. Takvoj civilizaciji straha suprotstavljen je vaskrsli Hristos, koji kako je predstavljen na baroknim ikonama uz koje sam rastao, uzdiže barjak konačne pobede nad strahom i smrću, znak večne radosti. Iz tog iskustva vaskrsenja Hristovog potekle su i reči apostola Pavla, koje na najbolji način rezimiraju gore rečeno: "Radujte se svagda u Gospodu, i opet velim, radujte se!"
* Šta biste izdvojili kao najvažnije u odgovoru i uticaju kojim se pravoslavlje može suprotstaviti svetu kakav je on danas? Šta je ono što bi se u našem nacionalnom identitetu i karakteru moglo pokazati kao spasonosno, kao snaga koja bi nas u iskušenjima koja živimo, jednako kao u iskušenjima koja nam predstoje, mogla zaštititi i sačuvati?
Mislim da hrišćanstvo ne treba da stoji nasuprot svetu, nego da u okolnostima koje u svetu preovlađuju sagledava mogućnosti za svoju misiju; da reč Jevanđelja uputi svakom čoveku. Tako su činili i apostoli. Bez obzira na to što je Rimsko carstvo proganjalo Crkvu Hristovu, apostoli su globalni poredak tog doba iskoristili da blaga reč dopre do čitavog tada civilizovanog sveta. Apostoli su, znači, u najboljem smislu reči, bili autentični globalisti.
Reći ćemo, parafrazirajući Momčila Nastasijevića, da su u našem, srpskom identitetu najlepši cvetovi globalni, univerzalni, a da je njihov koren iznikao iz dubina lokalnog, narodnog iskustva i kulture, koja je u osnovi pravoslavna. A svaka kultura se razvija u zavisnosti od onoga što joj je primarno. Pravoslavna kultura daje apsolutni prioritet smislu postojanja, principu biti nad principom imati, principu ljubavi nad principom uspeha, čoveku nad profitom.
Iz iskustva takve kulture, u čijem srcu je Hristos raspeti i vaskrsli koji isceljuje i nadahnjuje, uvek se rađa spremnost da se nešto novo nauči i da se kroz izgrađivanje ličnih kvaliteta uspeh jevanđelskog identiteta odrazi i na svakodnevnu egzistenciju. Zbog toga snagom koja bi se mogla pokazati spasonosnom, smatram obrazovanje, pre svega nadahnuto jevanđelskim duhom, ali i svako znanje i obrazovanje koje doprinosi dobru pojedinca i zajednice. Dobar i poštovanja vredan primer za to na našim prostorima je poduhvat gospodina Aleksandra Kavčića, koji je, po propisanom planu i programu, svim osnovcima u Srbiji stavio na raspolaganje sve besplatne udžbenike.
CRKVA NEGUJE EKOLOŠKU SVEST
* SVE je više zabrinjavajućih vesti o ugrožavanju životne sredine u Srbiji, ali i glasova koji sve snažnije pozivaju na "ekološki patriotizam". Kako vidite šanse za pobedu u ovoj novoj borbi za vodu, vazduh i zdravlje, nasuprot koje stoje ogroman kapital, interesi, moćni kapitalisti? Da li je i to tema koja čeka na jasno formulisan stav naše Crkve?
Svest o značaju ekološke problematike nije nova ni za etos Crkve, ni za njeno iskustvo ni za njenu brigu i staranje. Od samih svojih početaka, od biblijskih temelja sopstvene vere i učenja, Crkva uči o dinamičkom odnosu između čoveka i sveta u kome živi, o svojevrsnoj primenjenoj ekologiji. Još je u prvoj knjizi Starog zaveta opisano da je Bog postavio Adama u stvoreni svet da ga radi i da ga čuva, a ne da ga besomučno eksploatiše. Ta čovekova briga o svetu kao osnovnoj kući, domu čovečanstva, mestu i prostoru gde se odvija ljudski život, podvučena je mnogo puta i na stranicama Novog zaveta. Tamo sveti apostoli Petar i Pavle ljude s pravom nazivaju upraviteljima odnosno domoupraviteljima, koji se staraju o svetu, svom domu, nadziru ga, upravljaju njime i sveštenosluže tajnu Božje tvorevine namenjenu životu sveta, kako ovom istorijskom tako i večnom. Novo u životu Crkve, kako Istoka tako i Zapada, jeste uvođenje posebnog dana, 1. septembra, posvećenog ekološkoj problematici - Svetskog dana molitve za zaštitu Božje tvorevine. Ovaj dan je 1989. godine uneo u liturgijski kalendar Carigradske patrijaršije patrijarh Dimitrije, da bi se on potom preneo i u druge sredine, a 2015. godine ga je u molitvenu praksu Rimokatoličke crkve uveo papa Franja. Hrišćanske crkve, kao što vidimo, pozivaju i podsećaju, poučavaju i hrabre, molitveno krepe i podržavaju ekološku svest i ekološki odnos prema svetu u kome živimo.
* Govori se da je pravoslavni svet blizu tačke podela posle koje će povratak na staro biti nemoguć. Smatrate li da će opredeljenje Srpske crkve koje sažeto glasi "ni Carigrad, ni Moskva, već kanonski poredak" biti održivo u uslovima ukrštanja moći i uticaja dve drevne i važne patrijaršije kakve su Moskovska i Vaseljenska?
Mišljenja sam da uverenje o postojanju tačke sa koje nije moguć povratak u normalan crkveni život ne uzima u obzir činjenicu da Crkva nije obična ljudska organizacija kojom upravljaju različiti interesi i na nju utiču pretežno ljudski faktori, nego je jedna, sveta, saborna i apostolska, nebozemna stvarnost. Za život Crkve je od presudne važnosti očuvanje njenog kanonskog poretka, načina na koji Crkva živi i dela u svetu. Imajući to na umu i u srcu, naša Crkva se nije opredeljivala za bilo koju "stranu", moskovsku ili carigradsku ili bilo koju drugu, nego je ostala zauvek verna i opredeljena za poštovanje i svedočenje tog poretka. Zbog toga, s verom u Boga, nećemo žaliti truda da se, koliko do nas stoji, vaspostavi narušeni kanonski poredak, a dve velike i značajne patrijaršije, Carigradska i Moskovska, povrate evharistijsko jedinstvo.
Posle upokojenja mitropolita Amfilohija i vašeg izbora za patrijarha SPC se našla u situaciji da su joj upražnjene dve izuzetno značajne mitropolitske katedre - na Cetinju i u Zagrebu? Kada očekujete da budu izabrani novi mitropoliti i kakve ličnosti vidite na njihovom čelu?
Ukoliko se ne dogodi nešto nepredviđeno, braća arhijereji će se na zasedanje Svetog arhijerejskog sabora, na moju veliku radost, okupiti u maju. Sve druge odluke, uključujući i određene tačke dnevnog reda, zavisiće od samog Sabora.
