Проф. др Зехра Диздаревић: Морамо водити рачуна да нам се не деси Лондон 1952. год., када је преко 1000 људи умрло од загађеног ваздуха

„Морамо водити рачуна да нам се не деси то што се десило у Лондону, када је због чађи било јако много смртних случајева. То су били тзв. стресогени смртни случајеви,  респираторни синдроми, који су убили преко 1000 људи."

Milica Plavšić / 05. јун 2019

Foto: Buka

На тему загађености ваздуха у Босни и Херцеговини, које је посљедњих година у забрињавајућем порасту, разговарали смо са проф. др Зехром Диздаревић, пнеумофизиологом, алергологом и клиничким имунологом, која иза себе има 45 година радног искуства у лијечењу болести дисајних путева.

Један од најугроженијих градова је Сарајево, гдје др Диздаревић живи и ради. 

„Што се тиче Сарајева, оно представља једну котлину која је окружена са шест планина, које блокирају струјане ваздуха, а свака стагнација аерозагађења и смога доводи до здравствених посљедице код горњих и доњих дисајних путева, са учесталошћу разних удружених обољења", појаснила је докторица Диздаревић, упозоравајући да је у зимским периодима загађеност ваздуха најкритичнија, поредећи то са ситуацијом у Лондону 1952. године, кад је велики број људи преминуо од загађеног ваздуха. 

„Морамо водити рачуна да нам се не деси то што се десило у Лондону, када је због чађи било јако много смртних случајева. То су били тзв. стресогени смртни случајеви,  респираторни синдроми, који су убили преко 1000 људи.  То су вјероватно били акутни дистреси у склопу плућног едема. Нагла количина прашине и чађи дошла је у дисајне путеве и дисајни путеви то нису могли прерадити, због  чега је дошло до стресног синдрома, едема плућа. Морамо водити рачуна шта се налази у ваздуху, јер све те честице и плинови доводе до различитих проблема“, упозорила је наша саговорница.  

Штетне честице и плинови допиру до најудаљенијих дијелова респираторног система, гдје доводе до упалних процеса. Штетном дјеловању загађеног ваздуха нарочито су подложна дјеца.

"Двије су врсте штетних честица,  П2.5 и П10, и некада их буде до 800 по метру кубном, а нормално је 10-15. Што се тиче плинова, ту је важна топљивост гаса и та топљивост блокира дисајне путеве, почевши од носа, гдје имамо ринитисе, упале слузнице носа, спушта се доље на дисајне путеве, ларинкс, гдје долази до ларингитиса, промуклости, затим даље на трахеју, главну дишну цијев. Трахеја има инервацију, она боли и то је оно што доведе пацијента доктору, јер мисле да их боле плућа, а плућа не боле, него та трахеја, која је иритирана. Загађени ваздух се спушта до најудаљенијих алвеола, а нарочито су дјеца осјетљива уколико нису заштићена", појаснила је докторица.

„Загађеност је потенцијално окидач за алергију, алергија доводи до компликација, до актузације астме или акутизације хроничне опструктивне плућне болести, продире у најудаљеније дисајне путеве и доводи до упале плућа и малих бронхиола. То су све ланчане реакције."

Највећи загађивачи су индустријски котлови на угаљ, издувни гасови из аутомобила, као и домаћинства која за гријање и кухање користе дрво, па чак и ђубар. Све то утиче и повећава морбидитет и број обољелих и морталитет, смртност од појединих обољења, упозорава докторица. "Код нас је 90% возила старо, а када је влажно вријеме топљивост гасова је већа, па СО2 дође још више до изражаја, а СО22 је јако штетан. Канцерогени материјали као што је азбест, те лош асфалт, такође су присутни", навела је докторица. 

„Ми овдју у БиХ имамо веома слабу заштиту, не знамо ни право стање ствари,  иако се сваке године у оном најкритичнијем периоду, сви појавимо на телевизији, укључујући и мене, и пулмологе, и оне који се баве контролом зрака. Међутим, ми то морамо дугорочно да ријешимо, јер имамо загађеност од индустрије, ложења, аутомобила. Све је то нешто што ми морамо стратешки да ријешимо, али то се рјешава богзна колико већ година, а имамо још увијек имамо угрожене градове као што су Тузла, Какањ, Сарајево.“

 

На питање да ли постоје стратешки напори на смањењу загађења, или надлежне институције само гасе пожар током критичних периода, докторица Диздаревић каже:

„Мислим да само гасимо пожар. Кад је најгоре аерозагађење, када не видиш прст пред оком,  тада дају разна обећања, али вјероватно нема ни финансијске конструкције за стратегију. Претпрошле године су рекли да ће се донијети стратегија, али прошле године у исто вријеме опет нема стратегије. Мислим да пребацујемо одговорност једни на друге.  Морамо имати стратегију. Код нас је некад туберкулоза харала и нисмо имали национални програм. Направили смо национални програм и он је омогућио да се туберкулоза сведе на мању инциденцу. Не може се дјеловати само тада када је најјаче загађење. Уназад 15 година, ја не знам јесмо ли се ишта макли“, огорчена је наша саговорница.

Према подацима Свјетске здравствене организације,  милиони људи широм свијета умиру од загађености ваздуха, а ми смо на самом врху љествице. Располажемо ли ми подацима о обољењима која су посљедица загађења ваздуха и броју обољели?

„Подаци постоје, али питање је да ли су ти подаци валидни или нису, зато што континуитет тога не постоји. Подаци о загађености се своде на новинске чланке у којима се наводи да је појачана загађеност. Свака здравствена установа мора да има годишњи извјештај, али то онда треба објединити у један национални извјештај. Што се тиче Свјетске здравствене организације, не можете добити пројекат за контролу болести без годишњег извјештаја и стратегије на нивоу државе. Али пошто је код нас уређење такво да ми немамо једно здравство, већ два ентитета и два здравства, али кад дођете у свијет они то не желе одвојено, већ хоће да све буде обједињено." 


 


Бука препорука

Друштво

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.