Прође година, али 14 дана никако: Како преживјети кућну изолацију?

Плашим се да је велики број људи у Босни и Херцеговини са отвореним и никад процесуираним траумама на које се надовезују нове. Траума која се не третира има за прогнозу погоршање основног стања, како физичког, тако и психичког.

Maja Isović Dobrijević / 17. март 2020

Foto: Ilustracija

 

О томе како се понашати у периоду кућне изолације, како одржати ментално здравље и не упасти у депресију, за БУКУ говори психолог Соња Станчић из Бањалуке.

Кућна изолација од 14 дана многим људима тешко пада, нису ријетки слулајеви бјежања из изолације, али ипак тих 14 дана можете квалитетно провести, урадити нешто што до сада нисте успјели, читати књиге, гледати серије, промишљати о свом животу.

Соња, све је већи број грађана у кућној изолацију, која ни мало није лака. Које су препоруке психолога, како издржати овај двоседмични период? Како преживјети изолацију?

Треба разликовати типове кућне изолације, које су у вези са ЦОВИД-19 вирусом. Наиме, постоје особе које су у кућној изолацији, јер су под сумњом да су на директан или индиректан начин биле у контакту са једном или више заражених особа или долазе из високо ризичних подручја или им је дијагностифковано присуство вируса, али имају благе симптоме. Другу групу чине особа које су, на основу личне процјене због повишеног ризика од могућности обољења или само из предострожности и поштовања правила одлучиле да смање социјалне контакте и да вријеме што је више могуће проводе у кући.

Обје групе проводе вријеме у кући, али постоје значајне разлике међу њима.

Прва група је група високог ризика и група која има ограничен конткат и са својим укућанима. Они морају боравити у посебној соби, носити маску кад излазе из собе до тоалета и слично. Друга група може да има несметан контакт са укућанима.

У првом моменту ће сви рећи 14 дана це брзо проћи, то није ништа, међутим, људи имају данас другу динамику, живе веома убрзано, имају много обавеза, много мјеста у току дана посјете, много социјалних контаката и сада им се у једном тренутку све то прекида. Уз то, имате осјећај страха и неизвјесности због стања у коме се налазите и саме непознанице око вируса којем смо изложени. Страх се креће од реалне бриге, која је мотивишућа, до паралишућег страха, који вам не дозовљава да мислите. У случају да реално сагледавате ситуацију и да нисте преплављени страхом, имате могућност да се тих 14 дана бавите собом, да осмислите шта све можете да урадите за себе, од здравије прехране, кухања и експериментисања са рецептима, вјежбања - у малом простору могу се радити вјежбе гимастике, јоге, вјежбе издржљивости и сл.; да се бавити практичним стварима које никако да стигнемо да урадимо и које остављамо увијек  за сутра, од поспремања фолдера на рачунару до поспремања кутија, ормара и сл.; можемо да радимо релаксирајуће ствари као што су гледање филмова и серија, да прочитамо неку књигу; али и да научимо неке ствару за које до сада нисмо имали времена, гледајући различите едукативне садржаје који су доступни онлајн.  Кад нам је непријатно, када смо сами и не осјећамо се добро са својим мислима, кад се осјетимо усамљени, можемо позвати неког онлајн или телефоном и заједно попити кафу. Сада смо већ добро извјежбани за такве кафе. Ако нас страх паралише, имамо депресивне мисли, стално размишљамо о најцрњим сценаријима, о губитку живота и слично, то морате рећи некоме ко вам је близак, јавити се породичном љекару или назвати Центар за ментално здравље. У тим ситуацијама не треба избјегавати ни медикаментозну терапију у виду анксиолитика, али исклучиво под надзором љекара.

Многи сматрају да изолација може довести чак и до депресије, како то превенирати?

У нашим условима свако дешавање, сваки друштвени процес који је рестриктиван на било који начин, доводи нас у стање ретрауматизације. Већ сте могли чути како смо се ми изборили са ратом изборили, па и са овим ћемо, у рату је било несташице, сад то нећемо дозволити сл. Не тако давно, биле су и поплаве, које су угрозиле велики број људи и уништиле имовину.  Плашим се да је велики број људи у Босни и Херцеговини са отвореним и никад процесуираним траумама, на које се надовезују нове. Траума која се не третира има за прогнозу погоршање основног стања, како физичког, тако и психичког. Стога депресивно расположење или чак јављање клиничке слике депресије је нешто што се може очекивати. Важно је да разликујемо депресивно расположење, које ће са  изласком из изолације проћи, од депресије, као облика озбиљнијег поремећаја психичког фукционисања човјека, које са изласком из изолације не мијења ток.  Пад расположења, губитак интересовања, повремене црне мисли, негативни ставови према друштву и ситуацији, разумљиви су и очекивани. Међутим, ако ово стање постане трајно, ако се јави безнађе, потпуна потиштеност, одбијање контакта, одбијање хране, неодржавање личне хигијене – све су то симптоми клиничке депресије и за овакве симптоме се треба хитно обратити љекару.

И сама кажеш да си у својеврсној изолацији, како ти проводиш вријеме у кући?

Није ми било лако да донесем овакву одлуку, но, из одговорности према себи и својој породици, одлучила сам се на "самоизолацију" као вид превенције. Контакте сам свела на неопходни минимум. Нема посјета пријатеља и породице, излазак вани само због обавеза на радном мјесту. Успјела сам да организујем да већину посла могу радити од куће, састанке одржавам онлине или телефонски.  Међутим, нису сви у прилици да се организују на овакав начин. Већина људи је на својим радним мјестима, у сталном су контакту са другим људима. И због тих људи, морамо бити максимално одговорни, да их не излажемо додатном непотребном ризику.

Грађанима који су позитивни на вирус посебно тешко пада то што морају бити изоловани сами у соби, без контакта са укућанима. Како испунити дан и остати нормалан на крају дана?

Знам да је тешко, али не треба то доживљавати као казну и жртву. На овај начин ми смо и креатори здравља својих ближњих, јер се у оваквим ситуацијама види да, иако се можда не познајемо лично, са људима дијелимо исти простор, међу људима постоји близак контакт, посљедица чега може бити преношење вируса. На крају дана, кад се повлачи та једна мала црта и евалуира дан - могу бити поноси на себе, јер су својим понашањем допринијели да неко други остане здрав. Највећа људска и универзална потреба и вриједност је бринути за и о неком другом.  

Како нам у овом периоду психологија још може помоћи?

Сви смо ми помало психолози, како за себе, тако и за друге. Можемо упутити ријечи охрабрења онима којима је то потребно, подржати их да истрају ако су у изолацији, објаснити младима да ништа неће пропустити ако не буду излазили један временски период, осмислити активности за најмлађе који сада имају много више слободног времена него када је школа радила. Иако службе и појединци вриједно и предано раде без престанка, за већи број људи темпо се успорио. Кад успоримо, имамо и мало више времена за себе, прилику да одвојимо вријеме, упркос ситуацији, за нека ситна задовољства. Имамо времена да промишљамо о себи и свом животу. А кад се загледамо у себе, сигурно ћемо сви наћи додатну снагу и енергију за коју можда нисмо ни вјеровали да је имамо. Та снага, брига за себе и своје најближе, али и остале људе са којима долазимо у контакт, је све што нам треба, не само за ово вријеме, већ и за свако друго.

 

 


Бука препорука

Интервју

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.