Прича о мајци због које је писац из Сарајева пожелио да остатак живота ћути

Преносимо цијелу Адисову причу, препоручујемо да је читате док сте сами и не журите нигде ни главом ни тијелом.

BUKA portal / 14. септембар 2021

Адис Ахметходжић је Сарајлија, инжењер је електротехнике и заљубљеник у писану ријеч. Јавности је постао позант по Тумблр блогу "Сарајевски Јохн Дое" и издао је истоимену збирку поезије. Ових дана је на Фацебооку објавио причу која има такав ефекат да прво почнете да се јежите, а онда вас издају сузе.

Са Адисом смо урадили и интервју који можете прочитати ОВДЈЕ, а у наставку вам преносимо цијелу причу Видање душе.

Препоручујемо да је читате док сте сами и не журите нигде ни главом ни тијелом.

Када је на случајно одабраној радио станици у три сата ујутро у једној њемачкој провинцији кренула пјесма Виде Павловић, мој друг Кемо је паркирао голфа на проширењу и почео да плаче к’о тек рођено дијете. Када бисте питали било којег швабу да вам објасни тај феномен, швабо би вас гледао са чуђењем и из чисте пристојности прећутао оно што у себи мисли: јебо будалу; а питајте било којег нашег човјека ту исту ствар и видјет ћете како му се усне стегну у равну линију и око заводени. Те ствари су нашим људима јасне на један једини поглед.

На проширењу у једној њемачкој провинцији паркиран је Голф са грбом Босне што виси са ретровизора, у ауту појачана Вида Павловић и два човјека нијемо сједе, гледају у празан мрак непознате ноћи, и плачу. Колико се чуда те вечери морало поклопити па да се у та доба у том туђем крају свијета на туђој фреквенцији појави неки наш човјек, неки Југословен што држи ноћну смјену на радио станици, колико се чуда морало поклопити да пусти баш ту пјесму, баш нама, баш у та доба?


Кемо је сироче. Растао је и одрастао у дому за незбринуту дјецу на Пофалићима и тамо као најмлађи и најмршавији увелико пролазио већ уигране тортуре од стране старијих клинаца, када га је нашла жена у педесетим, госпођа Хајра из улице Руђера Бошковића (чистачица у истом том дому). Хајра је имала мехко срце и празну кућу, па је повукла оно мало познанстава што је у том дому стекла и успјела да Кему из тортуре одведе у свој дом.


Хајра је за собом имала живот какав се често виђао у нашим крајевима. Удата као дјевојчица у туђинску кућу у једном босанском селу, без да је ико питао ишта о томе, удата са једва 16 година за човјека који има два пута толико година и у тим годинама нимало мушке пажљивости, издржала је добре три године. Из те је куће једне ноћи побјегла боса до жељезнике станице, и тамо измолила кондуктера да је пусти джаба до Сарајева. У Сарајеву је Хајра имала тетку и тамо пронашла спас. Нешто касније је на улицама свог новог града срела и љубав, благог и умјереног електричара Едхема. Едхем бјеше старији од ње седам година, али његово је дјечачко лице некад у пубертету заборавило рачунати године па је изгледао макар пет година млађи од ње.

Са Едхемом је поживјела десетак година, у мирној кући, у пажњи и поштовању али увијек у потајној боли и тишини. Хајра и Едхем нису за десет година успјели добити дијете, а некад почетком једанаесте године брака, Едхему су на клиничком поставили дијагнозу која му даје једва мјесец живота. Некад у то вријеме, око осамдесет четврте, на транзистору којег су имали у дневном боравку почињали су пуштати нову пјесму Виде Павловић “Остала је пјесма моја”. Мало шта је Едхема могло умирити и натјерати да се замисли и одлута уз осмијех као та пјесма. Хајра није знала зашто нити је питала. Ти си ријетки тренуци када Едхем не пати у агонији болова за њу били благослов, па је у дневној соби, у ноћима док би Едхем спавао, вјежбала и учила да пјева Видину пјесму. Пуна три мјесеца Едхемове болести, Хајра је вјежбала и вјежбала и сваки пут је сама себи звучала као увреда сваком ко је икада покушао пјевати, али је ипак једне вечери у којој је Едхем патио више него иначе, изашла пред њега ломећи руке, оборена погледа и забринута, дубоко удахнула као да се спрема да скочи са литице, и запјевала: “Остала је песма моја, да се памти једна жена, да се пева песма њена.”

Ту вечер, Едхемова је душа пошла на бољи свијет а Хајрина остала да се без њега пати на овом. У свом се малом свијету затворила у тишину и молитве, вјечито тужна и потиштена јер Едхему није родила дјецу, вјечито сама и у страху од оних који су јој ту могућност док је била дјевојчица одузели. Много је још година прошло, много воде се слило низ Миљацку и многи се клинци отурили низ Хумску у основну школу, па тако и покоји “домац” из дома за незбринуту дјецу и деликвенте. Међу њима Кемо, међу њима и ја са својим ситним раменима и брдом од руксака на леђима.

Хајра је Кему усвојила када је имао десет година. Водитељи дома су је знали цијели њен живот, знали њену причу и околности, па су закључили да би било у реду да јој учине ту једну услугу. Кемо прича како је Хајра првих година углавном ћутала. Доносила би му да једе стотину пута дневно, сваки је пут празан тањир мијењала пуним и сваки пут спремала нешто ново и необично. Понекад би нешто рекла али никада много, све док је једну вечер наставница није позвала на родитељски састанак у школу и испричала јој како је Кемо на часу босанског језика на писменој вјежби на тему “Моји хероји” писао о њој.

Ту вечер је Хајра сједила кући и тихо плакала док је Кемо спавао. Ујутро, када је дјечак устао из своје собе и спремао се за школу, затекао је Хајру како у кухињи спрема доручак и пјевуши: “Остала је песма моја да се памти једна жена.”. Кемо је сјео за стол, Хајра му изнијела да једе а он рекао “хвала мама”.

Хајра је умрла прије неколико година и није стигла видјети како њен Кемо дипломира на сарајевском универзитету. Са једног од својих посљедњих испита се вратио кући, носећи индекс пун дебелих оцјена да јој покаже, и нашао њено беживотно тијело у истој оној кухињи у којој је пјевушила исту ону пјесму сваки пут кад би им за све године заједно спремала оброк.

Убрзо након њене смрти и након факултетске дипломе, Кемо се у својој затворености дохватио интернета и аплицирао на све један оглас на који је могао, под условом да је посао вани. Желио је што прије да оде из Сарајева и ништа да из њега са собом не носи.

Тако је на крају и било, нашао посао у једном забаченом градићу познатом по зеленилу и прелијепим пољима, понекад ми се јављао да пита како ми је доле и зашто му се не придружим, а ја му рондао како нема шансе да бих могао на њемачком тражити хљеба и воде у туђинском гранапу. Обећао сам га, међутим, обићи па сам, када сам нашао први посао и сабрао прву уштеђевину, најавио се код Кеме и дошао му у посјету на неколико дана.

Моју посљедњу вечер у Њемачкој, возали смо се његовим новим Голфом под дебелом мјесечином толико јаком да су улице биле јасне као да је на сату пола бијелог дана. Возали смо се, лутали, причали приче из дјетињства и смијали се један другом, све до трена када је Кемо, вртећи котач по радио станицама, наишао на Виду Павловић.

И сједили смо тако у ауту, сједили и сјећали се мама Хајре и њеног благог погледа, сјећали се њене животне приче и за трајања пјесме ни слова једног нисмо изустили. Пјесма завршила, Кемо обрисавши сузе наставио да вози, а ја пожелио да остатак живота ћутим.


Вечерас ево сједим у Сарајеву, листам канале бескорисне кабловске за коју ни сам не знам зашто је плаћам, и на једном од неважних канала у неважно доба од 22:19 госпођа Вида запјева “Остала је песма моја”.

(Википедија каже да се Вида Павловић удала као дјевојчица од једва 15 година и брзо ту кућу напустила па отишла у Београд. Тамо је пронашла љубав са једним сјајним музичарем и са њим провела живот али судбина је хтјела да никада није могла имати дјецу. Многе сам теорије вјероватноће и статистике изучавао кроз факултет, читао многе литературе и слушао стручне професоре али прича о Хајри и Види Павловић једини је необорив доказ да ништа у овом животу није случајно.)

Његове остале приче и пјесме можете прочитати на блогу Сарајевски Јохн Дое, сајту амазонке, а можете га пратити и на Фацебооку.

Његове остале приче и пјесме можете прочитати на блогу Сарајевски Јохн Дое, сајту амазонке, а можете га пратити и на Фацебооку.

Извор Ноизз.рс


Бука препорука

Вијести

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.