Предраг Луцић: Југославија је била наша ЕУ – сањали су је најбољи, а срушили најгори

Наше националисте највише жести чињеница да међу земљама бивше Југославије, успркос свему, и даље постоје јаке културне везе.

Tamara Nikčević / 13. фебруар 2018

 У оквиру двадесетдругог Београдског летњег фестивала (БЕЛЕФ), Књижевно Регионално Окупљање Које Отклања Досаду и Летаргију (КРОКОДИЛ) организовало је прошле недјеље округли сто на тему О чему говоримо када говоримо о љубави. Један од гостију фестивала био је и Предраг Луцић, бивши уредник легендарног сплистског Ферал Трибуне-а, новинар и писац чија је „ругалачка поезија“, како каже Миљенко Јерговић, постала “паралелна лирска повијест самосталне Хрватске и онога што јој је непосредно претходило”. Управо због своје сатиричне поезије – конкретно, пјесме “Ићи, мићи Ахмићи” – Предраг Луцић је у Босни и Херцеговини недавно оптужен да „велича злочинце који су починили један од намонструознијих злочина над цивилима у БиХ“. А онда је кренула хајка!

„У цијелој хајци ме највише погодило то што су ме промашили, што су до невјероватности изокренули оно што је у тој пјесми написано“ – објашњава Предраг Луцић за Портал Аналитика. „А та пјесма је написана само зато што се у дијелу хрватске јавности још увијек негира или релативизира масакр у Ахмићима и што се починитеље тог злочина велича као националне хероје. Не знам шта су хтјели покретачи хајке, али сам сигуран да нису очекивали онако гласну и часну реакцију босанско-херцеговачких новинара, писаца и читалаца“, каже Луцић у разговору за Портал Аналитика.

Иначе, у Београду сте, као гост КРОКОДИЛ-а, први пут послије рата?

Нисам. У Београд сам, први пут након рата дошао 2001. године, и то на позив Богдана Богдановића који се, послије догогодишњег егзила, властитом изложбом у Центру за културну деконтаминацију вратио у Београд; истовремено, то је била прилика да промовирамо Богдановићеву књигу Уклети неимар коју је, неку годину раније, објавио Ферал Трибуне. Сјећам се да сам, долазећи овамо, имао озбиљан емоционални проблем. Свашта се у међувремену догодило… Знате, када сам из Сплита стигао у Београд на студије…

Када?

Позоришну и радио режију сам на београдском Факултету драмских уметности уписао 1984. У то доба Београд је још увијек био отворен, југославенски град. Ствари су се почеле мијењати негдје уочи фамозне Осме сједнице ЦК СК Србије: до тада пригушено националистичко комешање се преко ноћи претворило у отворени шовинизам. Тако су се, рецимо, неке моје колеге – за које сам, иначе, знао да нису шовинисти – нагло заинтересирале за хисторију.

„Побогу, Пецо, како сте могли?“ – питали су ме.

„Шта како сам могао?“- одговарао бих зачуђен.

„Јасеновац…“

И, што ту човјек да одговори?!… Унаточ мучнини коју сам осјећао, та ми је атмосфера помогла да схватим шта човјек никада не смије чинити у име било каквог колективитета, поготово када се ради о већинској групацији.

Шта сте схватили?

Ево, рећи ћу вам: својим поганим језиком, поједини српски интелектуалци су осамдесетих покушавали протурити тезу о наводној угрожености већине. Иако најбројнији народ, Срби су, говорило се, у Југославији угњетавани; и та се „неправда“, логично, кренула исправљати ратом… Нажалост, данас видимо како и они народи који су у СФРЈ били други, трећи или четврти по бројности, када су коначно избили на прво мјесто, у својим малим губернијама пласирају исту ту тезу о некавој угрожености већине.

Иако је тако често спомињу, људи очито ништа не науче из хисторије; она им више служи као приручно средство за доказивање исправности националног патништва: наше су жртве веће од ваших, ви сте побили више… И ту се мало што промијенило.

Бојим се да се у том смислу није промијенило – ништа!

Вјеројатно сте у праву.

У међувремену, реагирајући на београдско, и у осталим републикама бивше Југославије кренула су националистичка арлаукања. Прије свега у Хрватској. Тако смо се, покушавајући да властите тарабе представимо као границе свемира, у претходних двадесетак година не само поубијали, него и страшно провинцијализирали. Уосталом, како се данас назива простор бивше Југославије?

Регион, логично.

Е, а у СФРЈ се знало шта је регија: Истра, Кварнер, Санџак, Далмација… Данас, сви заједно, нисмо државе; ми смо – регија!

Ех, лако је вама који сте ушли у ЕУ да ламентирате…

Извините, Југославија је била наша прва ЕУ. Са свим својим добрим и лошим странама. И њу су, као и ЕУ, сањали најбољи. А срушили најгори… Зна ме изнервирати када чујем еуропске бирократе – али и ове наше у Хрватској – да кажу како се Хрватска са Балкана коначно вратила својима. Којима?! Па, нема Европе без Балкана. А ни обрнуто.

Нажалост, на простору бивше СФРЈ данас имате много оних којима је појам „регија“ ближи од појма „Југославија“; вјерују да би све то требало преградити новим берлинским зидовима, опасати бодљикавом жицом, продубити ровове… У том смислу, наше националисте највише жести чињеница да међу земљама бивше Југославије, успркос свему, и даље постоје јаке културне везе.

Зашто их то жести?

Зато што наши локални бардови могу бити велики само у овако затвореним срединама и што своју међународну каријеру могу остварити једино у земљама бивше Југославије. Поред тога, националисти се узајамно привлаче, знате; сердаришу се и војводишу онолико; и то вам је посебна врста еротике… Најзад, не заборавите: за то смо се борили, је ли?! Борили смо се да се испреграђујемо, да се зна чије је чије и ко је ко у нашим малим, суморним губернијама… Не бих хтио бити неправедан према младом и лијепом свијету који шета улицама Загреба, Београда, Сарајева или Подгорице; али, из перспективе опште провинцијализације, јасно је да данас већина људи једва да носи своје изношене животе.

Још као студент сте почели да сарађујете са Фералом?

Јесам… Годину дана прије него сам уписао ФДУ, у Сплиту сам упознао Виктора Иванчића. Био је студент електротехнике и уређивао ФЕСБ – лист Факултета за електротехнику, стројарство и бродоградњу који је, иако се бавио студентском тематиком, био пркоснији од већине југославенских омладинских новина. У њему ћете лако пронаћи заметке каснијег Ферала, као и Викторовог Робија К… ФЕСБ је у сваком броју читаоцима постављао исто питање: Имате ли родитеље? Зашто их не напустите? То је била нека врста слогана.

Након добијања награде Седам секретара СКОЈ-а, Виктор Иванчић и Велимир Маринковић су позвани у Недељну Далмацију да уређују претпоследњу хумористичко-сатиричну страну – Ферал. Виктор ми је убрзо послао писмо и понудио сурадњу. Текстове сам им из Београда слао поштом.

У центру Београда сте тих година могли купити сву југославенску штампу; тако и Недељну Далмацију.

Из данашње перспективе, каква је била та штампа?

Био је то период ослобађања новинарства од идеолошких стега, нарочито у омладинској штампи, али и период наметања нових оквира неслободе, служења новим „вишим“ циљевима у име којих су новинари били слободни тек толико да пишу свакакве нискости и гадости о новим непријатељима својих господара. Било је у тадашњим југославенским медијима, наравно, и истински дисонантних и непомирљивих гласова, али нажалост и привремених излетника у слободу. Читао сам, као и данас, све и свашта: од аутора са својим „ја“ до оних с њиховим „ми“. Због ових других ми је жао што ми још тада није пало на памет да њихове писаније спремам и чувам у рубрици „Греатест Схитс“.

Али, вратимо се Фералу: с обзиром на то да смо у почетку жестоко дерали по Слободану Милошевићу, Ферал је крајем осамдесетих у Хрватској код непаметнијих читалаца имао статус неке врсте лијека за националне фрустрације, с готово херојским атрибутима. Међутим, њихово одушевљење је убрзо спласнуло…

Зашто?

Зато што су наши националисти били убијеђени да ћемо, будући оштри критичари Милошевићевих шовинистичких испада, када за то дође вријеме, први викнути: „Живјела Хрватска!“ Међутим, унаточ смутном времену, одбили смо се сврстати на било чију националистичку страну; напросто, нисмо пристајали на ту врсту подвале.

Када је Фрањо Туђман ушетао у кадар?

Ушетао је чим се појавио на јавној сцени. Иначе, 1988. године се, рецимо, нико озбиљан у Хрватској није усуђивао говорити о изласку из Југославије; говорило се о потреби промјене система и односа у оквирима југославенске заједнице. У међувремену, ствари су се мијењале… Међутим, чак и онда када се већ дало наслутити да ће и хрватски национализам неминовно одговорити на све што се догађа у Србији, да сте којим случајем некога питали ко ће ускоро стати на чело Хрватске, кога ће избацити та мутна националистичка вода, Фрањо Туђман би био на неком 97 мјесту. Ко је уопће за њега знао?

Сјећам се да нам је прије појаве Туђмана Драган Благојевић, који је на Теразијама дуго држао чувени „анархистички“ киоск са југославенском штампом, одакле је касније био протјеран у загребачки Потходник, негдје 1988. рекао да би, „ако ова земља преживи“ – а земља је још увијек била Југославија – „требало подигнути споменик Хрватској јер је, упркос свему, одбила да полуди“.

И, шта се догодило? Туђман је дошао на власт у мају 1990…

Штошта се кухало још прије појаве Туђмана… Не заборавите да се у то вријеме Југославијом шећу мошти кнеза Лазара, отварају се стара питања; Видовдан се 1989. у Книну прославља тако што се виче: Ово је Србија! И, гдје год су у бившој Југославији Срби узвикивали Ово је Србија, ту су – уз мање или веће жртве – као одговор на покушаје да се Југославија претвори у велику Србију, прије или касније настајале нове државе.

Али, да видимо како је Фрањо Туђман залудио Хрвате. Добро се сјећам када се у књижарама појавила његова чувена књига „Беспућа повијесне збиље“… Иако сам имао новца да је купим и петље да је украдем, листао сам је, листао и вратио на мјесто; напросто, тај дрвени генералско-административни језик ми је пилао живце. Међутим, управо ће тим језиком и својим суманутим идејама Фрањо Туђман ускоро успјети погодити малограђанску националистичку жицу код Хрвата.

Тако је Хрватска полудјела?

Тако… А када већ споменусмо лудило, Ферал је, позивајући се на књигу Бора Кривокапића „Питао сам Крлежу“, направио добар штос. Наиме, говорећи о Туђмановом затварању, Крлежа Бору каже: „Човјек је болестан, има два инфаркта; па нећемо га ваљда држати у затвору… Не знам ни да ли је Гестапо држао такве болеснике по затворима“. Комбинирајући те двије реченице, није било тешко ишчитати да је Крлежа о Туђману говорио првенствено као о „болеснику“.

Кажу да је хрватски предсједник од погледа на Ферал добијао буквално нервни слом.

Наше дивно пријатељство са Туђманом, кажем, почиње још у вријеме када он још није ни близу власти; али, већ нас је био регистрирао. Наиме, оснивајући огранак своје Хрватске демократске заједнице у Сплиту, Туђман, одмах након поздрава „Хрватицама и Хрватима, Сплићаникама и Сплићанима“, у свом обраћању каже да у „хрватском Сплиту“ мора пазити како говори због тога што су ту „момци из Ферала који језик којим говорим исмијавају као некакав тобоже неоусташки“. Е, онда знате како то иде: када вам неко покаже да га дира сатира и исмијавање, онда је – адио. Тако је кренуло: како је Туђман преузимао Хрватску под своје, тако су наши третмани његова лика и дјела били жешћи; све је више простора заузимао у Фералу који је још увијек био дио Недељне Далмације.

Неколико мјесеци након сплитске промоције, и Туђман и ми смо промијенили мјеста: Туђман је преузео власт, а ми смо из Недељне Далмације отишли на улицу, да бисмо касније, на позив уредника Јошка Кулушића, прешли у Слободну Далмацију и тамо радили Ферал. Одатле креће надградња и озбиљан рад са Туђманом и ХДЗ-ом.

У склопу тог „рада“ је и чувена фотомонтажа: Милошевић и Туђман загрљени, у кревету?

Било је то у вријеме женевских преговора и шверцерских погађања српских и хрватских „миротвораца“ над мапом Босне и Херцеговине. Нјих двојица су се заправо сами увалили у тај кревет. Наша фотомонтажа им је само дала чисту постељину, за разлику од оне која је у стварности била крвава.

Ако оставимо по страни сатиру и ругање са Туђманом, Ферал су прије свега биле новине у којима су се могли прочитати озбиљни текстови, коментари, интервјуи, репортаже…

Наравно, Ферал није био само сатира и данас га се не би требало на то редуцирати. Не бих хтио да звучи као самохвала, али морам рећи да смо се – формирајући се на Азри, Панкртима, Цласх-у, на раним филмовима Емира Кустурице, на Само једном се љуби, на Ко то тамо пева, на напокон извађеним из бункера и одгледаним филмовима црног вала, на Мирославу Крлежи, Витомилу Зупану, Данилу Кишу и Мирку Ковачу – трудили сачувати ону врсту „ватре“ – непомирљиве и бунтовничке – која је, у различитим хисторијским периодима, горјела у некадашњој Југославији. Поред тога, склопиле су се околности, прикључили су нам се неки сјајни људи; најзад, нисмо се посвађали и растурили као што се често зна догађати кад се нешто ради с таквим емотивним улозима.

Како сте успијевали?

Прије свега, држала нас је страст, тресла нас је фибра какву је, нажалост, у новинарству држава бивше Југославије данас тешко пронаћи. Поред тога, ми који смо стварали Ферал само се одлично разумјели: нико никоме није ускраћивао простор, новине нисмо доживљавали као полигон за исфуравање властитог ега. Најзад, не само да смо били тим; били смо и пријатељи који су, знајући да ће увијек добити истину – ма каква да је – имали обичај да један од другога траже мишљење о тексту који су написали. И то ми, вјерујте, данас највише недостаје.

Ферал и данас има велики број поштовалаца, али неупоредиво мање правих насљедника. Зашто је, дакле, тако тешко направити некакав „нови Ферал“, шта мислите?

Ферал је настао првенствено као израз наше људске и ауторске потребе да направимо баш такве новине; ваљда нам се и догодио зато што никада није био пројект него потреба да кажемо оно што – онакви какви јесмо – нисмо ни знали ни хтјели прешутјети. Неким новим и млађим људима могу пожељети понајприје такву потребу, а онда и срећу да се међусобно нађу, без обзира на то хоће ли се наћи око новина, портала или нечег трећег.

Будући да читате новине и портале са простора бивше Југославије, како вам оне данас изгледају?

Нажалост, доминира таблоидиотизација, коју власници и уредници покушавају продати као удовољавање укусу данашње публике. Притом, та публика, јасно вам је, служи само као параван за ниске укусе и ниске пориве оних који дрмају медијима. Још увијек вјерујем у читаоце који су рекли збогом таквим медијима, који од новина очекују дисциплину кичме: да се не додворавају ни моћницима ни публици на чијем би се слијепом конзумеризму требала одржавати та моћ. Јер новине нису пуки медијски производ него, прије и изнад свега, суговорник. Па макар се и посвађали.

 

Аналитика 

 

 


Бука препорука

Интервју

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.