Овај никада неће бити фудбалер...

Тужна слика данашњице, са терена спортских школица за децу…

Snežana Golić / 11. септембар 2020

Фин и културан господин гледа свог сина Милоша, који има 9 година, на тренингу фудбала. Ту су и остали родитељи. Навијају (посебно гласне су маме), добацују, нервирају се и поносно смеше “као није важно” осмехом.

Милошев тата је опуштен. Милош је по мало трапав, али даје све од себе и слуша сугестије тренера. Видно изнервирани родитељи – посматрачи,  не водећи рачуна ко их слуша, прокоментаришу мислећи на Милоша: “Види овога! Од њега никада неће бити фудбалер”. Милошев отац, угледни адвокат, пресекао их је погледом и мирним тоном додао: “Заиста, се надам да неће. Волео бих да заврши факултет и бави се неким послом у бољим климатским условима, са мање бола, мање зноја, више поштовања околине и мање мафијаша у свом животу. Волео бих да не мора да се одсели из своје земље због  професије, као и да му једна повреда не може уништити сав дотадашњи труд и снове. Али, уколико баш буде инсистирао да се бави фудбалом, нећемо му бранити. Овде је да би се здраво развијао.”

 

Шокирани родитељи,  а и тренер – бивши фудбалер, замислили су се над овом изјавом питајући се у себи – па шта ће онда овде?! Он квари просек њиховим будућим носиоцима милионских уговора Манчестера или Јувентуса, а они су тако близу успеху. У сновима својих родитеља. Тужна слика данашњице, са терена спортских школица за децу…

 

Категорија “хоби” полако изумире захваљујући обећањима школица спорта и лаковерним или преамбициозним родитељима, као и масовним такмичењима где се медаље и пехари деле ” шаком и капом” и гасе сјај злата у очима детета коме је све лако доступно, па и злато, сребро или бронза.

Шта је основна идеја бављења спортом на нивоу хобија? Тимска игра, спортски дух који је спреман да достојанствено изгуби поен и меч, уважавање – како саиграча, тако и играча супротне екипе, кондиција, развој крупне и ситне моторике, учење тога како “се пада” , чекања у реду и поштовања правила клуба и тренера као здравог ауторитета и често идола. У победи “не полетети”, у поразу се не понизити. Екипа се држи заједно и када је тешко. Најважније, намењен је свима – гојазнима, трапавима, спорима, нискима… Часови се посећују рекреације ради, а не као увод у професионални спорт.

Касније, уз много жеље, тренинга, самодисциплине, одрицања и упорности долазимо до професионалног спорта где није место свакоме, а грешке су изузетно скупе. Пре свега, захтевајући максимално ангажовање, професионални спорт неретко успорава напредак на другим пољима и не оставља пуно простора за алтернативу. То је велики психолошки притисак који не може да носи дете, као ни већина одраслих особа.

Помешати ове две потпуно различите врсте бављења спортом је изузетно опасно за самопоуздање деце, али и односе у породици.

Данашњи тренинзи, нажалост, све чешће негују код деце више “навијачки” дух него спортски. Супротстављене екипе се мрзе, да би се доказала љубав према спорту. Ко је гласнији, тај више “воли”. На крају се плаче, хистерише или се прегласно, неспортски, подругљиво радује. Саиграч се након грешке вређа без задршке.

Читате текст и не проналазите ситуације са тренинга ваше деце? Благо вама, ретки сте и пронашли сте за своје дете прави клуб, који је ангажовао школованог тренера за ПРЕНОС знања. Учитељице знају и слова и бројеве и једначине, па ипак студирају 4 године ВЕШТИНЕ ПРЕНОСА ЗНАЊА. А и нећете бити незадовољни ако вам дете не донесе милионе.

Пише: Снежана Голић, педагог

Извор: Детињарије.цом

 


Бука препорука

Тема

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.