Новинарство и колумнизам

Кад год покушам да објасним како ја нисам колумниста, чујем да како нисам кад јесам, јер се новинари, је ли, дијеле на истраживачке и на колумнисте. Ја бих се, како да рекнем, од те почасти бранио. А кад мало размислим, ја сам, у овим текстовима, до сада их је ево преко 80, више истраживачки новинар него тај, је ли, колумниста

Sinan Gudžević / 27. новембар 2015

Посљедњих мјесеци чујем како ме људи зову колумнистом. То је, наравно, зато што пишем за овај лист, а на врху странице уз моје текстове стоји колумна. Кад год покушам да објасним како ја нисам колумниста, чујем да како нисам кад јесам, јер се новинари, је ли, дијеле на истраживачке и на колумнисте. 

 

Нико ме не уврштава у новинаре, па тако ни у оне истраживачке. А доста оних што ме сматрају колумнистом држи да је то још и неки напреднији ступањ у новинарству. Ја бих се, како да рекнем, од те почасти бранио. Јер себе не сматрам колумнистом, па нека ми уз слику стопут пише колумна.

 

Јер је колумниста код нас у посљедњих четврт стољећа постало занимање, а мени је ријеч ‘колумнист(а)’, да простите, барбаризам. Само чекам да негдје прочитам оглас: колумнист(а) без листа тражи лист! Или: лист тај и тај тражи колумнисту, колумниста. Толико и толико година радног искуства, жене наравски имају предност. Понеки писац је већ у своју биографску биљешку ставио: колумнист(а) листа тога и тога.

 

А кад мало размислим, ја сам, у овим текстовима, до сада их је ево преко 80, више истраживачки новинар него тај, је ли, колумниста. Знам, додуше, неколико одличних писаца који су одлични и као писци колумни. Али већина наших колумниста су разуларени џиџари, шибицари, стручњаци за све, а зналци ни за шта. Има их и покварених, доста, нека их тамо, нећу с њима. Имам доказе да с њима и нисам.

 

Један доказ ми је, на примјер, Ипполито Галанте. Римљанин, рођен 1892, живио до 1975. Гроб му је у римском гробљу Верано. Био је и дипломата, а највише професор. Радио и на катедри за претколумбијанске језике у Перуу, у Лими. Основао је катедру за језик уецхуа, и чудесне ствари начинио за потомство: превео је катекизам тога језика на латински, Цатецхисмус уицхуенсис. И писао је стихове, и њих на латинском. 

 

Аутор је чудесног неолатинског епа ‘Саниуцта’, 2285 стихова. А једну његову латинску пјесму сам читао и на незаборавном мјесту: уклесану на постољу статуе Леонарда да Винција, на улазу у римски аеродром Фиумицино, званом и ‘Леонардо да Винци’. Горе велика статуа, дјело Бугарина Ассена Пеикова, а на њеном постољу елегијски дистиси, које пјесник ставља у уста Леонарду. Те сам стихове видио бар двапут: године 1986. у јесен, а послије још једном, годину или двије касније.

 

А прије двије седмице, слетим опет на римски аеродром и кренем да, прије но наставим жељезницом за Наполи, опет видим ону пјесму. Одавно то хоћу, но ми се не да. Све се на аеродрому промијенило, па ни Леонардова статуа није више лако видљива из далека: сад је око ње цијела саобраћајна петља у два нивоа којом пролазе возила, па је велики паркинг ту изграђен, па један хотел, па се статуа, иако огромна, тешко нађе. Карабињер који ондје стоји гледа ме у чуду док вукући кофер прелазим преко улице, возила јуре, попнем се на зелени брежуљак на којем статуа стоји, она иста од некада, Леонардо држи онај пропелер у десној руци, али на постољу оне пјесме нема! Загледам са сваке стране, бијели квадар састављен од по једанаест плоча у ширину, а од по двије у висину, али на њима ни словца. Питам карабињера, слијеже раменима. 

 

Узмем фотоапарат, исликам статуу и постоље и двије агаве што уз њу расту. Гледам да пјесма није негдје на некој плочи у близини, на камену, ама нема је нигдје. Одем на шалтер информација, госпођице ме гледају у чуду: ми дајемо информације о летовима, о статуама и постољима не знамо. Одем у Наполи, оданде зовем Министеро пер бени цултурали па Информазиони су монументи е арее арцхеологицхе, па Нуове цоллоцазиони таргхе, монументи е арредо монументале: свима изговорим исто, сви кажу да не знају ништа, е да се обратим у Цомуне ди Фиумицино. Зовем тамо, Ассессорато алла цултура: не знамо, а нисмо ни надлежни, погрешно сте на нас упућени; јер смо ми мала цомуне, а аеродром је међународни, о њему су бригу рекли да ће водити Рим и Италија. 

 

Зовнем Централино делл’аеропорто: сигнорина ме саслуша, па ме онда преслиша, е да јој морам рећи мотив за такво питање; ја јој мотив рекнем, она мени да није она учила за стихове, већ за летове. Па зовнем катедру за неолатинске студије Университà делла Сапиенза: ни ондје ништа, ама ни слога. Дођем у Загреб, па кренем да зовем своје пријатеље и познанике. И да пишем, наравно. Ни ту ништа: телефона сам потрошио више но што ми је мјесечна накнада за ове текстове.

 

И онда ће неко та моја тражења звати колумнизмом. То што нисам успио сазнати камо је ни зашто је с постоља статуе нестала она пјесма. Тражио, а не нашао. Да, и Гоетхе каже да је људски тражити, а божански наћи, али ћу ја ускоро опет у Рим. И наравно да ћу још тражити, и наравно да ћу, ако нађем гдје је пјесма, и зашто је тамо гдје је, е све то написати ево овдје. Сад ево текста пјесме и превода, начињеног само за вас и друштво у ћошку које ме части колумнистичким звањем:

 

уам педе нунц премис, хаец ест, хоспес, Ромула теллус

уа нуллус тото цлариор орбе лоцус.

Империи лонго сецтурае трамите финес

Принципиум целебрес хинц хабуере виае.

Цлаудиус хоц редуцес волуит цонсистере порту,

уае маре пер нострум вела тулере ратес,

уо цунцтис адитус террауе салоуе вехенте

Урбис ад аетернае моениа целса форет.

уиуе хабитат Гадес Еуиниуе инцола Понти,

уиуе Арарис лмпхас, уи Пхариасуе бибунт,

Ецепти плацидис Тиберис реуиесцере рипис

Матерно поссент пигнора цара сину.

Иллуд ерат релиуом, ут потиор террауе мариуе

Флабиле праеберет вастус Олмпус итер;

Хоц его праесаго дивинанс цорде футурум

Аетхереас доцуи примус адире плагас

Проспецтасуе анимо нунц алас ундиуе денсо

Агмине цонтемплор ме волитаре супер.

Гауде, Рома паренс, террестрем седибус унам

Праелатам релиуис, уам цолит ипсе деус.

Гауде, дива, тиби, уод трина елемента паратум

Цернис ин обсеуиум прона цоире туум,

Тууе хоспес, гауде, цомплеум саецула мулта

Хиц праесенс уна цуи патет омне децус,

уод тиби, си танто менс обрута пондере рерум,

Ауденди дубио спем перименте мету

Нил, уод сорс хоминум валеат продуцере маиус,

Вирибус еффетис иам суперессе путет.

Адспице ме Латиамуе истис магис ардуа гентем

Молири ингенио поссе фатере суо.

 

Ово гдје, странче, корачаш, знај да је Ромула земља,

Славнијег мјеста од ње нема овòземски круг.

Овдје су некад почетак гласовите имале цесте,

Чији је сјекао ток царство са краја на крај.

Ту је Клаúдије хтио да лађе се с повратка сидре,

Свака што морски је пут једра јој њихао наш,

Е да се оданде сваком што стигне и копном и морем

Приступ у вјечити град зидина високих да.

Било да долазе с Гада ил с Црнога мора дошљаци,

Или су с Арара пук или их напаја Фар,

Свак отпочинути може на обали питомог Тибра,

Као што мајци на груд дијете се успава сном.

Али је мањкало једно: да јачи од мора и копна

Олимп немјерљиви пут допусти један за лет.

Те сам будућности трачак наслутио чулом у срцу:

Први показах да пут може се вући кроз зрак,

Па сам, од крила у машти, догурао дотле да сада

Гледам у јатима њих: њихов надà мном је лет.

Радуј се, мајчице Ромо, што град си земаљски јединствен,

Испред си сваког и свих, сам те настањује Бог.

Радуј се, богињо, Ромо, јер ова су три елемента,

Ова што видиш им сноп, везана теби у част.

Радуј се, странче, и ти: обухватив стољећа многа

Теби се изнијело сад све што је лијепо у склоп.

Ако ли твојему духу толики су напори терет

Или ти смиони над двојбеност гуши и страх,

Знај да и већа открића што људска их срећа донесе

Лјудску не угасе моћ даље да трага и зна.

Гледај у мене и спознај да људи су Латија спремни

Духом да допру и још више од овог у вис.

 
порталновости.цом
 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.