Nobelovu nagradu za književnost za 2021. dobio je pisac poreklom iz Tanzanije ABDULRAZAK GURNA (Gurnah), saopštio je Nobelov komitet ovog četvrtka 7. oktobra u Štokholmu. Švedska akademija pozdravlja „njegovo beskompromisno i saosećajno pisanje o učincima kolonijalizacije, i o sudbini izbeglica zaglavljenih između kultura i kontinenata“. Po mišljenju žirija, „njegovo delo se „udaljava od stereotipnih opisa i otvara nam oči ka kulturnoj raznolikosti Istočne Afrike koja je slabo poznata u mnogim delovima sveta“.
Ova nagrada je veliko iznenađenje. Najveći favoriti su bili Haruki Murakami, Ani Erno, Margaret Atvud… a spominjala se i Dubravka Ugrešić. Mnogi kritičari i izdavači priznali su da ne poznaju ovog pisca, koji je bio odsutan sa liste predviđanja čak i kao običan autsajder. Njegov izdavač u Švedskoj rekao je za štampu da nije ni sanjao da će pisac ugrabiti književni gral. Kada ga je Švedska akademija nazvala, Gurna je mislio da je u pitanju neka šala. Njegovo lice ubrzo je osvanulo na naslovnim stranama medija širom sveta, ali najviše tanzanijskih i afričkih. Radost i ponos zahvatili su „crni continent“ jer su dosadašnji laureati velikom većinom bili iz Evrope ili Amerike. Crnac svega jedan. Sada ih je dvojica.
Naime, Gurna je rođen 1948. godine na Zanzibaru, arhipelagu pored obala istočne Afrike, danas u sastavu Tanzanije. Arapskog porekla, odrastao je u manjinskoj arapskoj zajednici. U ranoj mladosti, krajem 60-ih, posle dekolonizacije, napustio je svoju zemlju gde su arapski muslimani bili izloženi progonima. Stigao je kao izbeglica u Veliku Britaniju, studirao, kasnije doktorirao književnost i postao profesor na Univerzitetu u Kentu. U Zanzibar se mogao vratiti tek 1984. Zadržao je veze sa zemljom porekla. „Idem tamo kad god je moguće. Odatle i potičem. U glavi i dalje živim tamo“, rekao je za AFP. Novi nobelovac je danas penzionisani profesor i živi u Brajtonu.
Pisao je najpre na svahiliju, da bi od 1987. objavio deset romana na engleskom jeziku, kao i zbirku priča. Prva tri romana: Memory of Departure (1987), Pilgrims Way (1988) I Dottie (1990), obrađuju iskustvo imigranata u savremenom britanskom društvu. Posebno je bio zapažen četvrti roman Paradise (1994, nominovan za Bukera) koji je smešten u Istočnoj Africi tokom Prvog svetskog rata. Admiring Silence (1996) priča o mladiću koji napušta Zanzibar i emigrira u Englesku gde se ženi i postaje učitelj. Povratak u rodnu zemlju dvadeset godina kasnije duboko remeti njegov odnos sa samim sobom i brak. Poslednji roman Afterlives (2020) osvrće se na nemačku kolonizaciju u Zanzibaru.
Glavna tema Gurninih romana je egzil, odnosno izbeglištvo i sve što ono nosi. Izbeglice iz Afrike „ne dolaze praznih ruku!“, ponavlja nobelovac pozivajući Evropu da dolazak izbeglica iz Afrike posmatra kao bogatstvo. „Mnogi od ovih ljudi dolaze iz potrebe, a takođe, iskreno to mislim, i zato što imaju šta da daju. Ne dolaze praznih ruku“, ustvrdio je pisac u intervjuu za Nobelovu fondaciju, pozivajući na promenu pogleda na te „talentovane ljude pune energije“. „Ljudi koriste za njih izraz ‘ekonomski migrant’ kao da je to neki zločin. Zašto ne biti jedan od njih? Vekovima su milioni Evropljana napuštali svoje zemlje iz istih razloga.“ Njegovo pismo ima snažan pečat arapske i persijske poezije, te priča iz Hiljadu i jedne noći. Doktor engleske i postkolonijalne književnosti Univerziteta u Kentu, veliki je poznavalac dela nigerijskog nobelovca Volea Sojinke i Kenijca Ngugi va Thiong’oa, koji je ove godine bio među favoritima za Nobelovu nagradu. Gurna je prvi crni afrički pisac koji je dobio najprestižniju književnu nagradu nakon Sojinke, laureata 1986. godine.
Gurnin pomenuti roman Raj, u francuskom prevodu Paradis, objavio je 1999. izdavač Pjer Astije (Astier), poznat i kao prvi književni agent u Francuskoj, u kolekciji Motivi svoje izdavačke kuće Le Serpent à plumes. Roman mu je preporučio pisac Abdurahman A. Vaberi (Waberi) iz Džibutija. Obojica su gostovali u Beogradu 1998, povodom promocije moje antologije frankofone priče Od Haitija do Madagaskara (Clio) u Francuskom kulturnom centru. Pjer Astije danas kaže: „Imao sam priliku upoznati Abdulrazaka Gurnu u njegovoj kući u Bristolu. I sećam se čoveka velike otmenosti, sa moćnim govorom o kolonizaciji u Africi. Tanzanijci posebno i Afrikanci uopšte danas mogu biti ponosni.“
Za Vaberija, koji ga je upoznao i koji je pisao o njegovom delu, ova nagrada je samo pravda za pisca na rubu velikih književnih pokreta. Prema njegovim rečima, Gurnino delo predstavlja sećanje na ostrvo Zanzibar. „Nije uvek bio Tanzanijac, živeo je na Zanzibaru pre Tanzanije. Recimo da je on čuvar pamćenja Zanzibara. Otišao je kao mlad, u dvadesetim godinama, u Englesku. On je pisac izgnanstva, sećanja i književnosti. Neka vrsta Prusta, moglo bi se reći, modernog, istočnoafričkog, svahilijevskog, budući da mu je maternji jezik svahili. To je svet o kome znamo vrlo malo, svet koji se proteže od Omana, od Jemena do Zanzibara, do obala Mozambika. A on ima taj univerzum u sećanju“. „Ukorenjene u kolonijalnoj istoriji afričkog Istoka, šumeći legendama svahilija, posluženih očaravajućim jezikom, Gurnini romani se kreću između inicijacijske priče, istraživanja patnji izgnanstva, autobiografske introspekcije i meditacije o ljudskoj sudbini“, napisao je Vaberi 2010. U Le Monde diplomatique. Gurna nam „nudi melanholična, razočarana i vrhunski otelotvorena dela“, dodao je u prikazu knjige Dezerterstvo, koja je dobila odlične kritike. Ostaje da se nadamo što skorijem prevodu nekog od piščevih romana.
Vesna Cakeljić
#AbdulrazakGurnah #NobelPrizeinLiterature2021
