Ненад Величковић: Ствар сати, ако не и минута

Мак Којево сјеме Джека Лондона из Прича с јужних мора читао сам не знам колико пута, вјероватно и у више превода, али тек сам сада открио, провјеравајући у оригиналу како се пише острво Питкерн, зашто је брод Доброта уопште битан.

Nenad Veličković / 02. октобар 2019

Тако је, наиме, преводилац Андреја Жежељ одлучио да на наш језик насуче чувени Боунтy. Све вријеме сам мислио да наслов има везе са пшеницом у утроби Пиринеја. О преводу не могу рећи ништа више, осим да ми се изрази прошишали или потрефити, на мјестима гдје се појављују, свиђају.

Стара цура, како брод Пиринеји зове њен капетан Девенпорт, истакла је заставу за помоћ и на њену палубу пење се из свог чамца гувернер острвља Пинктерн, Мак Кој. Он је бос, у раздрљеној кошуљи, са јефтиним шеширом на сједој коси. Његова појава збуни у први трен посаду. А он сам се чуди позиву у помоћ, јер све на броду изгледа уреду.

Међутим, још док се упознаје са капетаном, он осјети врелину под босим стопалима, а кад чује да брод превози пшеницу све му се часу разјасни: пшеница се запалила и тиња у потпалубљу. (Мени то, како се запалила и како тиња још увијек није јасно, као ни многе друге ствари, и можда ћу једном покушати то себи објаснити. Джек Лондон држи да својим читаоцима то не треба објаснити, јер сви они знају шта су кронометарски нишан или Самнеров метод, као што знају шта су пасат, чворови или секстант, ријечи које као неком чаролијом овог читаоца враћају у дјетињство, у ране седамдесете, када је гутао романе Жила Верна.)

Мак Кој, смирено и љубазно увјерава капетана да острво с којег долази нема жало и да се брод ту не може насукати. Капетан и први официр не виде у први мах алтернативу, јер су већ петнаест дана на броду који сваки час може букнути, са премореном и изгладњелом посадом, али их Мак Кој брзо убиједи да треба да наставе пут.

Док разговарају, из палубе ту и тамо извије се прамен дима, а дрводјеља жури да пукотину запуши.

Морнари нису ради наставку пловидбе и повратку на пучину без копна на видику, али кад Мак Кој пристане да настави пут с њима, као пилот који познаје архипелаг, смирују се и прихватају план. Међутим, већ наредног часа каже да се мора вратити чамцем на копно. Капетан и први официр посумњају да жели побјећи, али он им објашњава да као гувернер мора уредити ствари око свога одласка, јер ће можда проћи година, или више, док се опет буде могао на своје острво вратити. Бродови су у том дијелу јужног Пацифика ријетки (на Гоогле Еартху је то оно дубоко плаветнило између Јужне Америке и Новог Зеланда) и једном кад се отисне ужасно је компликовано наћи превоз назад. Осигуравајућа друштва нерадо и под неповољним условима осигуравају бродове који туда плове, а он сам једном је морао ићи чак до Сан Франциска да би тек оданде нашао одговарајући превоз.

Сви се разлози капетану чине оправаданим, али више од свега повјерење му уливају једноставност и оптимизам којима Мак Кој зрачи.

И заиста, необични гувернер враћа се ујутру са товаром сушених банана и Пиринеји крећу ка острву гдје се могу безболно насукати, удаљеном само дан пловидбе. Увјерен да је у сигурним рукама капетан одлази на спавање, на кров кабине у којој се због загушљивости више не може боравити, под ведро и мирно небо. Али га у три часа ујутру буде, јер је вјетар изненада и снажно појачао. Мак Кој сумња да их је скрену с курса, и да сада иду ка неким стијенама које се могу избјећи само још већим скретање. Иако то значи да ће можда промашити циљ, капетан нема избора, и пристаје.

Ујутру, упркос његовим маневрима, затиче их над морем измаглица (... ситна, бисераста измаглица, не дебља од паучине изнад мора...) и они се морају помирити са новом опцијом: да плове даље, ка наредном повољном острву.

(Ту се, рекао бих, за мене налази чар ове приче: људи су на броду који гори, на товару огња, на ораховој љусци испуњеној пламеном, на пливајућем паклу, усред архипелага с десетинама отока погодних за пристајање, надохват руке, али вјетрови и струје играју се с њима, и острва им измичу. Могли бисмо га ухватити... кажу за друго, као да је копно лукава дивљач. На четрдесет страница, колико је прича дуга, напетост се стално појачава. Дим све јаче куља испод балубе, посада изгледа као момчад туберкулозних болесника, подбухла од кашља, Мак Кој у једном тренутку тражи и за своје босе ноге морнарске цокуле, а капетан се све више чуди како под толиким притиском, који кроз чврсто запушену палубу избацује све гушћи дим, Пиринеји још нису експлодирали. Била је то чврста палуба, а ипак је дим кроз њу куљао кроз сито. И то је, дјечаку који ово чита, чаробно: да пшеница може бити као динамит.)

Тако прошишају, а да га и не опазе, и наредно острво. Морнари у корпама зуре у седефасти сјај воде без вјетра, препуштени ћудљивој струји. Мапа је пуна тачака на које би могли пристати, али Мак Кој их све одбија; или немају жала, или су ненасељена, или су окружена спрудовима између којих се немогуће провући. И тако Пиринеји окрећу према трећем острву. И опет, кад су већ сигурни да ће угледати палме на хоризонту, откривају да струја која их носи није западна него источна. А онда сутрадан неће пухати пасат неко супротан вјетар, јер због испаравања с оточја вјетрови у висинама мијењају своје смјерове. Најзад капетан више не зна гдје су, упркос мапама и секстантима и компасима.

Наредне ноћи постаје ваздух важан и лепљив као смола, и то је знак да наилази ураган. Али Мак Кој их тјеши, да ће остати на његовом рубу, и да ће их његова сила повући у правом смјеру. То је добро. Али лоше је што их натјера на стијене сасвим плитко испод површине, изнад којих море злослутно пјенуша. Добро је што то избјегну, иако их вртложне струје, као Одисеја између Сциле и Харибде, покушавају вратити на стијене. Што је опет лоше. Али добро је што Мак Кој опет зна гдје су, и којим смјером ваља наставити.

У причи су можда само два слаба мјеста. Једно су оне двије странице у којима се говори о броду Доброта, а све да би се сазнало како је Мак Кој унук једног од чувених побуњеника предвођених Кристијаном Флечером. Тај дио требало би да оправда наслов приче, и објасни доброту којом исијава Мак Кој, иако не видим баш јасну везу између ње и човјека који је у делиријум тременсу свезао себи камен око врата и скочио у море. Али се нити не трудим, јер цијела та ретроспекција вјештачки и насилно успорава главну радњу приче. И не занима ме порука коју Джек Лондон на тај начин потура. А друго је слабо мјесто тренутак у којем се посада побуни, а Мак Кој их говором смири; међутим, ми његове ријечи не чујемо, него само приповједача који каже: просу на њих своју неизрециву ведрину и мир.

Било је боље, умјесто свега тога, одлагати врхунац описима, попут оног хиљада праменова и нити паучинастог дима који у мјесечевом сребрном сјају преплићу, лелују и колутају изнад палубе... Али све је то споредно спрам фабуле која се приближава крају.

Кад не потрефе и четврто острво капетан Девенпорт се разбјесни и пркосно обећава судбини да ће, чак и ако сви напусте Пиринеје, тјерати стару цуру чак до Кине. Али након што промаше још два отока с палмама, и након што јара на броду постаје неиздржљива, а отровни плинови све гушћи, и кад капетан призна да је ово је сада већ ствар сати, ако не и минута, избацују чамце спремни да признају пораз и одустану од спасавања брода. Међутим, још једно острво је пред њима, и Мак Кој је увјерен да њега не могу промашити. Жало је идеално, а вјетар повољан. Посада прелази у чамце, а он и капетан остају на кормилу. Брод већ гори, густ дим отежава Мак Коју навигацију. Па ипак успијева усмјерити Пиринеје ка улазу у залив. Али, упркос вјетру, они се скоро заустављају. За пуни сат Пиринеји нису превалили више од једне своје дужине. На домак побједе дочекује их струја осеке. 

Палуба најзад експлодира, и ватра захвати катарке. Капетан се боји да ће се запалити једра. Брод ипак упловљава у залив. Ометан густим димом Мак Кој пилотира кроз спрудове. Девенпорт једва држи сидро, чији су паоци врели. На једном спруду лађа остаје без кормила. Али се одмах потом зауставља. У мек бео песак.

Није могло боље. Красан лежај, каже Мак Кој.

Потом обојица скачу наглавачке у чамац који их прати.

Урођеници са жала гледају буктећи брод у заливу.

А сада, каже Мак Кој, морам да гледам како ћу назад за Питкерн.

Джек Лондон. Приче с јужних мора.
 

Ненад Величковић за БУКА магазин


Бука препорука

БиХ

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.