Ненад Величковић: Човјек кроз ухо ексером прикован за стуб

Јефтино би било користити разглас, и приповједача да на почетку опише језу коју изазива међу Сарајлијама пуцањ топа с тврђаве, у зору, као знак да је неко те ноћи у њој по вољи суда задављен.

Nenad Veličković / 27. октобар 2019

Тхе Арт оф Препричавање

Човјек кроз ухо ексером прикован за стуб

Ћамил Сијарић, Топ за Фејзагу

 

Има познатијих прича Сијарећевих, у читанкама и антологијама. Али ова је сва једна сцена и откад сам је прочитао не напушта ме жеља да је некако поставим на сцену. Лако је рјешиво ко би и како представљао окупљену свјетину, и колико би је било довољно. Можда пет или шест гласова, из публике, из партера.

Немам (још увијек) рјешење за увод. Јефтино би било користити разглас, и приповједача да на почетку опише језу коју изазива међу Сарајлијама пуцањ топа с тврђаве, у зору, као знак да је неко те ноћи у њој по вољи суда задављен.

А те ноћи, кад прича почиње, топ није пукао, иако су одвели Фејазагу. Него ујутру свијет (Сијарић каже свјетина, и још забиљежи да су журећи нануле скидали, да трче и стигну што брже) затекне на тргу сцену до тада невиђену. Човјека, а то је тај Фејзага, уха прикованог за дирек пободен у калдрму, с хљебом на конопцу, објешеним о врат (као звоном).

Фејзагу сви знају као поштена и вриједна човјека, домаћина, и пекара. И сви се чуде зашто је тако кажњен. Радознали су, али не смију да питају. Али ни не требају, јер свако мало чувар (заптија) лупи штапом о калдрму, и Фејзага као навијен почне да објашњава: да је мјерио криво и закидао на хљебу. И још да би више волио да су га објесили, или задавили, него што га ту, пред свима, овако срамоте. А кад заптија удари други пут штапом, он исти час умукне. (Стао би као покварен сат, каже Сијарић.)

Људи се чуде, и коментаришу; већини је жао, али свију је страх, а нашао се и један (таквих увијек има) накнадно паметан. Као, није га то изненадило.

 

(Прича је кратка, и тешко би се могла развући на сат, колико би најмање требала да траје представа. Тако да је овај групни портрет мјесто које би се мало могло расписати. Можда би ти гласови могли изговарати и реченице из различитих времена, тек да се истакне Сијарићев дар сликања карактера заробљених у менталитету. За драматурга који је у рату деведесет треће стајао у реду пред пекаром, у махали Поток, то би могао бити занимљив задатак.)

 

А у причу, и у сцену, улази Фејзагина жена. Уплашена је за мужа, сретна што је жив, огорчена што је одведен и што је сада у том положају, грди га: начинио си од себе барјак! Она говори оно што Фејзага не смије: да није крив. Јесте, закидао је на мјери, али само онима који му нису плаћали и који су му већ били дужни. А на то га је она наговорила. Свијет се опет подијели; једни је се грозе (не дај ми боже да је моја), други је хвале. Али свима је јасно да Фејзага трпи неправду и сви другачије разумију његове ријечи да их бог сачува његове судбине, које су и њима и заптији звучале као ријечи искупљења.

А Фејзага, док га штап не прекине, тјера људе да се разиђу, да не гледају, да иду за својим послом, да му не отежавају још више. Тражи он тако и да људи не иду на руку власти, јер његова казна нема тежину без људи који стоје около и коментаришу.

Али свијет се не разилази, само дан пролази.

Фејзага већ не осјећа ухо, које је утрнуло, и лице које је отекло. Жена се враћа, након што је измолила од заптије да мужу донесе кафу.

Није човјеку прикованом кроз ухо ексером за стуб лако пити кафу. И најмањи покрет изазива бол, али како је одбити, пред свијетом, који се не разилази. И још моли заптију да удара штапом, како би се човјек са женом могао разговарати, као да нису на тргу, него у својој кући. Заптија удара, а свијет коментарише, и чуди се како њих двојица то тако добро изводе. То како заптија Фејзагу штапом навија као кључем какву направу. А Фејзага, трпећи бол, приноси шољицу устима, полако и опрезно, као да стоји на конопцу разапетом изнад чаршије.

Свијет сада хвали стражара, јер је благ и милостив. Само један у окупљеној раји каже од мене му није хвала, а кад се остали зачуде објасни да власт милост показује само осуђенима на смрт. Ко је пријатељ Фејзагин, нека се са њим сада опрости, чује се тај злослутни глас из масе.

Жена Фејзагина, међутим, не одустаје. Ускоро измоли допуштење од заптије да мужу донесе столицу. Наваљала на њу јастуке, посадила Фејзагу на високо и меко, али њему је ухо двапут веће него је ујутру било, а осим тога све је друго исто: заптија и даље удара штапом о калдрму, а Фејзага, упркос болу, кад штап удари први пут проговори, и говори без престанка, а кад удари други пут, замукне у пола реченице, у сред ријечи.

Вријеме је друго, земља је друга, околности су друге, али заптија је исти онај човјечуљак с бешћутним стакленим очима пред којим Крлежин Вид Трдак стоји и узалуд се нада да ће власт имати разумијевања за његову дјецу и да га неће послати у рат.

 

(И зато би, вјерујем, вриједило поставити ову причу на позорницу. Има у њој нечег од античке трагедије. Али осим тога, био би изазов од данашње публике начинити ондашњу свјетину, постављајући глумце да из ње добацују и коментаришу; у костимима из турског времена, али помијешани с публиком, били би више него довољни да цијелу причу учине свевременом, баш онаквом каква је замишљена, и написана. Таквом да се управо тиче њих на које се односи посљедња њена реченица: У ушима им је остало оно заптијино лупкање штапом о калдрму  да Фејзага проговори - да престане да говори: чинило им се да онај штап сада њима лупка...

Не знам много ни о глуми, да ли је уопше могуће или само презахтјевно држати глумца сат времена савијеног уз стуб. Али раде они понекад и теже акробације, а са пуно мање драмског оправдања. Могао би се хонорар увећати, на рачун једноставности сцене. Јер осим дирека практично све је друго непотребно. А ни реквизити нису богзнашта: штап, хљеб свезан канафом, джезва с кафом и пар филджана, столица, јастуци и једно огњиште...)

 

Сумрак полако прелази у ноћ, а Фејзага још једнако трпи своју казну. Жена његова, очајна, предузима нови корак да умилостиви заптију, власт, и свјетину. Доводи дјецу на трг, и наложи ватру, и сви онда ту, као да су у кући а не на тргу, сједе око огњишта.

Дјеца гледају оца, и чини им се час да јест он, а час да није, и да се удаљава све више како мрак све јаче осваја чаршију. А кад ватра притули, личи им на страшило.

Сутрадан Фејзаге нема на тргу. Ни дирека. Само угарака, тамо гдје је било огњиште. Писац не каже шта је са њим било. Али пушта оне лаког сна да испричају како су ноћас чули топ. Док то говоре, ваде бројанице и моле се за душу Фејзагину.

Остајемо затечени, иако је све водило ка таквом крају, од самог наслова, који нади није остављао мјеста. Сијарић нас је завео, својим умијећем приповиједања, да повјерујемо у чудо, и сада, након што се није десило, осјећамо неправду нанесену другом као своју. Не знам шта би етика више од једне приче могла тражити.

 


Бука препорука

БиХ

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.