Насиље елите је тако јако да је обичном човјеку немогуће издржати

Доста је обесхрабрујуће данас у Србији бити херој. Као и раније, наравно. Открити аферу, корупцију, злочин, ризиковати егзистенцију, бити на страни идеала истине и правде.

Danas.rs / 24. октобар 2019

printscreen

Кад лупи по джепу, који је иовако празан, а живот тече даље, уочи се сав бесмисао залагања за вредности које испуне срце, подигну морал, од сваког следећег корака направе исправну мисију. Јер, све може да се израчуна. Колика је штета, а колика је корист. Шта се губи? Да ли се ишта губи, заправо?

Је ли стање свести и мисли дошло до нивоа на којем више није важно да ли је економско стање такво да не може дубље и трагичније. Или, пак, друштвени статус у којем су, рецимо, ваша деца пожељна у вртићима или не, а кашика којом једете хоће да уђе у уста? Јер, и то је могуће.

Могуће је и да предмети одбију послушност. Да неће више са вама да сарађују, да се понашају у складу са физичким законима. Таква је гвоздена завеса пала, рука завладала. Иста као и у последњих 30 година, али, ипак, доста брутална да се не би издвојила, бар по томе што се сада дешава, па је битнија.

Могуће је, дакле, односно врло вероватно, да вас колеге шиканирају, уколико кренете насупрот систему, јер верују више моћницима који управљају њиховим животима држећи их на минимуму егзистенције и под апсолутном контролом како би они, на њиховим леђима и уз њихову помоћ, згртали богатство.

И, не, ово није прича о томе да било шта има вредност. Ово је више сведочење о томе да ништа више нема вредност осим спремности да се издржи цео притисак. Тај појам „притисак“ није тако празан у пракси. Он се одређује кроз однос најближе околине према ономе ко се упустио у ту мисију.

То је на првом месту. Већина добрих, обичних људи, који немају прилике да својом вољом утичу на шире прилике и околину, нису у стању да саосећају или вреднују храброст себи сличних. Отровани медијским насиљем властодржаца, како оних на власти, тако и оних из опозиције, разуме се. Дубоко уроњени у сиромаштво, наметнуту мржњу и цинизам, који логично прате несрећу потлачених и неслободних чланова заједнице, попут ове српске, солидарност и емпатија врло ретко излазе у први план.

И ту нема ничега ни спорног ни спремног за осуду. А када и изађу у сусрет ванредности догађаја из локалне заједнице, кратког су даха, јер је насиље елите, од политичке до културне, толико јако да је такав притисак немогуће издржати са позиција снаге којом обичан човек у овој држави располаже.

Потом се тај „притисак“ одражава кроз финансијски део живота. Који није тако страшан у први мах, јер што је актуелност случаја јача, то су глад и егзистенцијалне потребе мање. Донекле. Када рана крене да се хлади, настаје очај, пун сјај беде који заокупља обичног човека. Када се све заборави, када ватромет престане, остане само мирис случајности, прштања врлина, које нестане у мраку. Хладноћи и безнађу.

Није патетично. Доста је гадно. А, гадно је једноставно. Само је ружно и боли. Као и већину несрећних људи у овој земљи који су стали, изашли из реда и покушали да пробуде остале. Они то, ваљда, зато и раде. Због нас. Успаваних. Који, опет, нису криви и одговорни, али, ето, имају привилегију да присуствују тим херојствима малих, обичних људи.

Има их доста. Уствари, јако мало. Али, ту су, без обзира на околности које су их пре иступања одређивале. То су људи попут нас. Затворени, притворени, проказани, отпуштени, силовани, остављени да скапавају од глади и губе кров над главом. Јер су најјачој и најзлокобнијој машинерији власти, још од деведесетих и политике ратних злочина, коју је, такође, предводила актуелна власт, стали испред тенка са подигнута два прста.

Борећи се за слободу. У тренутку.

 

Данас.рс


Бука препорука

Регион

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.