Dugo sam proučavala ljude koji kukaju kako su debeli – od lajt
lamenta preko kukumavčenja bez ikakvog cilja do teških poremećaja u
ishrani. Moram da priznam da bar 2/3 ljudi koji me okružuju imaju
ozbiljan problem koji nije za zajebanciju ili podsmevanje – dijete
jebeno ne rade.
Naravno, morala sam sama da dođem u situaciju da
probam neku dijetu, da se suočim sa svojom unutrašnjom gorgonom koja
potmulo sabotira i pobedim je, da bih shvatila kako ljudi te originalno
super dijete dovedu do potpunog apsurda. Uočila sam gotovo matematičke
pravilnosti ponašanja ljudi, koji sabotiraju dijete. Ali što je još
bolje, uočila sam i mislim da sam shvatila gde greše oni koji pišu
dijete. Zato evo moje liste krivaca za propast svake bogovetne dijete.
Kratkoročne dijete
Dijete
koje obećavaju brze promene jednostavno ne rade. O tome je bilo reči na
svakom blogu ikada. Ali ljudima je nemoguće objasniti. Uvek postoji
neka tamo pre i posle slika iz jeftinih oglasa u kojoj se neko stesao za
mesec dana. Ne radi, nemoguće je i tačka. Možete se uključiti na sun
gazing, možete prestati da jedete svu hranu ikada, možete se samo
razboleti ali temeljna promena neće doći jer je organizam obučen da vas
održava u životu za vreme gladi u ratu.
Previše detaljne dijete
Ishrana
putem tablica je normalnost svake telesne transformacije. Ljudi koji
imaju bilo koji problem metabolizma, bilo da su debeli ili mršavi
pokazali su svojim stalnim navikama da ne znaju da se spontano hrane na
odgovarajući način. Ali da li možete da zamislite da za užinu jedete
30grama orašastih plodova. Ne, ljudi nisu izbaždareni da svakodnevno
prebrojavaju orahe na vagi. Od svih tih detalja, prestanemo da vidimo
suštinu, i tu je sjeb.
Idiotske ‘otprilike’ mere
Svako
ko je u dijetama susretao je različite mere od gramaža preko različitih
aproksimativnih ideja kao što su supene kašike, kafene kašike šolje i
ostali kuhinjski pribor. Takođe postoje optimisti koji pišu “parče mesa”
i već vidim kako neko uzima radosno najveće/najmanje moguće parče mesa
jer “tako piše”. I opet, to je prostor manipulacije. Evo daću svoj
sopstveni primer. Iz nekog svog razloga uvek sam jela ujutro 10 kašika
ovsenih pahuljica. Polubunovna ustanem i izbrojim odokativno. Prema
tablicama to bi bilo negde između 120 grama i 25 grama ako su kašike
ravne ili pune, a duplo nije zanemarljiva razlika kad neko želi da smrša
ili se ugoji. Kada sam jednom prilikom došla do vage, izmerila sam
svojih odokativnih 10 kašika i to je bilo gotovo uvek između 75 i 80
grama jer se ja nisam molila nad svakom kašikom nego sam ih jednu za
drugom srokala u blender. Ovo važi za sve na svetu: Samo je vaga tačna,
sve ostale šolje povrća, kašike supe, parčad mesa i kriške sira su
bacanje prašine u oči.
Idiotske tačne mere i vaga
Iako
izgleda da je vaga spas, nije tako. Vaga nije odgovor za sve. Evo, meso
iz prošlog pasusa. Ako neko umesto mesa napiše u dijeti 175 grama mesa
bez masnoće, to je odmah da kažem nemoguće sprovesti u praksi. Možda u
laboratorijskim uslovima gde su merili pa sagorevali neko čisto meso pa
onda delili sa 0,57 možda su dobili tu gramažu ali u običnom životu je
to nemoguće. Ili meso sadrži mast ili ga je nemoguće odrediti do te
preciznosti, ili ako slučajno ova prva dva dela uspeju, naš mali
debeli/mršavi čovek će zaokružiti do prvog broja koji mu se sviđa,
recimo 200 za debele i 100 za mršave. Čisto da se ne smaramo računom.
Matematika
Možda
najviše ljudi na svetu za matematiku kažu kako im “nikad nije išla” i
osim što se hvale kako ne znaju da računaju, sad mi treba da očekujemo
da će uspeti da pod a) razumeju šta je BMI (indeks telesne mase), ili
pod b) izračunaju sami sebi neku jednačinu u dijeti tipa pomnožite broj
sadašnjih kilograma (prva laž, imala sam juče 61, danas 58, pre pola
sata 58,7) sa koeficijentom umerene fizičke aktivnosti 28-32 (druga laž,
da li da množim sa 30 ili sa 32, da li ja vežbam umereno, ko sam ja u
stvari, fuck!) i onda dobijeni rezultat od 1624kcal (već se gubim)
razložite procentualno u odnosu na tip građe 50%-25%-20% (ko je još znao
procente ikad i zašto jebeno fali 5% u mom slučaju) i dobijam neke kuke
i motike tipa 812kcal UH, pretvorite to u grame podelite sa 4 i dobijte
203, a sada iz svake banane izdvojite samo ugljene hidrate. To sam
guglala i mozak mi je izgoreo jer se u bananama zavisno od njihove
veličine (manja od 15 do veća od 22, i zdrobljena banana u šolji, bože
me oprosti) i stepena zrenja nalazi od 19 do 51 gram UH. To bi značilo
da treba da pojedem u toku dana od 3,9 do 19 banana ako bih jela samo
banane iste veličine ceo dan. Što je najgore, to mi se čini kao razumna
ideja jer za banane bar imam dovoljno podataka. Ljudi odustanu od
matematike, kao i svega komplikovanog.
Egzotika
Po
nepisanom pravilu sve dijete i svi kuvari ovog sveta insistiraju na
namirnicama kojih prosto – nema. Recimo dzejmi oliver je večito nešto
pravio sa rabarbarom, malo malo pa se nađe neki avokado (favorit mi je
“supena kašika avokada”) ali tu su i nar, bundeva, puter od oraha, godži
bobice i sve što vaša baba nikad nije čula. Raznovrsna hrana je postala
preduslov kreativnosti nutricioniste/kuvara i onda se oni zanesu da ne
ispadne kako to može biti svako. Ali blitva, keleraba, kelj, sremuš,
romana ili potočarka kod većine običnih ljudi u ovoj zemlji (izuzev
poljoprivrednika koji ih proizvode) izazivaju asocijaciju “ono nešto
zeleno”, “odakle ti to sad” ili “to su ta vaša sranja”. Ljude odbija sve
što im je nedostupno.
Dijete koje kažu možete da jedete sve
Ko
je to ikad napisao, idiot je. Ne, ne možete da jedete sve, jeli ste sve
što ste želeli i gde ste došli. I drugo, svako ko je ikad napisao
“možete da jedete sve” osobi koja ima višak ili manjak kilograma,
zdravstveni problem ne razume celu poentu koncepta dijete: debeli se
prejedu, mršavi zaborave da jedu i opet ništa, a svako ko treba da
izbegava određenu hranu da sebi oduška. Za taj jedan dan, jedan sat,
jedan obrok kad mogu da unesu SVE, uneće tačno ono što moraju da
izbegavaju u tačno onoj količini koju su unosili i pre, samo na gomili.
Umeren je bio niko nikad
Ovo
se odnosi na nastavak prethodnog – možete da jedete sve ALI UMERENO,
ili umereno jedite slatkiše, džank, alkohol i tako dalje. Proučavajući
razne režime ishrane uvek sam se pitala zašto su stritni ili
restriktivni, ali to je više psihološki nego realno. Ljudi koji su po
prirodi umereni, verovatno su zdravi i nemaju probleme sa ishranom i
zdravljem i žive u rezervatu umerenih ljudi oboje. Svi ostali koji
nemaju tu sreću da su umereni, moraju da se podvrgnu režimu ishrane ili
različitim radikalnim restrikcijama štetnih suptanci. Zato “umereno” ne
može da uspe.
Fantomski obroci
Dijete i razni režimi
ishrane se ne slažu sa normalnim životom u današnjici. Nepraktični su
bilo da predviđaju hranu u određeno vreme (hrono), redovnih 5 obroka
(većina dijeta) ili 3 (zdrav razum) oni kao da nemaju nikakvog obzira
prema tome da ljudi rade. Recimo da neko ustane I jede u 7, zatim u 11,
zatim u 15, zatim u 18 i potom u 21, to je ishrana na nivou bebe –
hranjenje i kenjanje na svaka 3 sata, što je za svaku odraslu osobu
suludo. Ne kažem da je nemoguće samo tvrdim da je većini ljudi potpuno
neizvodivo i rezultira time ili da jedu i misle o sledećem obroku
neprekidno ili da jednostavno preskaču obroke i sami prekombinuju
dijetu, tako je dok je skroz ne upropaste.
Ljudi jebeno lažu i kradu
Nema
te dijete kojoj se ne može doskočiti. Ali stvarno. Ja sam živela sa
mnogo različitih ljudi u različito vreme u svom životu. Veći deo njih je
imao povremeno ili stalno neka ograničenja u ishrani. I evo šta sam
primetila – svi kradu, oni koji treba da jedu manje jedu više, oni koji
treba da jedu više jedu manje, oni koji ne smeju slatko jedu slatko i
jebiga. Ljudi jednostavno ne kapiraju da sebe lažu, i da bilo kog drugog
zapravo boli dupe. Pri laganju, tu su razne suptilne taktike, debeli
briljiraju u disciplinama kao što su nutkanje drugih, obavezan slatkiš,
lizanje šerpe, grickalice, umakanje hleba, zajedničke činije, prilozi,
jedenje direktno iz frižidera, čuvene rečenice “samo da probam” ili
“čapnuću malo” dok mršavi imaju ekstenzivno računanje i zakidanje,
preskakanje obroka uz izgovore, korišćenje manjih sudova, gladovanja
svih vrsta, uzroka i oblika. Obe vrste vole odokativno merenje, pričanje
za stolom kao taktiku zbunjivanja okoline, kao i bilo šta što skreće
pažnju s hrane.
Neću da budem ekstrem
Slepo držanje
bilo čega je loše, prosto jer je neodrživo. Mi ne možemo da se hranimo
isto kod kuće i u gradu, na poslu i na odmoru, leti i zimi. Potrebno je
imati određeni stepen fleksibilnosti i kreativnosti, ali ko je već došao
do dijete, to mu već fali. Previše puta čujem žvaku “neću da budem
ekstrem” od ljudi koji ne da nisu ekstrem, nego im svetlosne godine fale
do bilo kakve discipline. Tako da da, ne treba biti ekstrem ni u
disciplini ni u nedisciplini, ali većina nas beži iz ekstrema u ekstrem,
zato što je najteže održati balans, pogotovo na duže staze.
Kreativnost u sjebavanju
Koliko
god nemali kreativnosti u pridržavanju, ljudi imaju neverovatnu moć
najrazličitijih načina sjebavanja dijete. Recimo, bila je neka dijeta
koja je govorila da se samo jabuka može jesti neograničeno, ali znam
ribu koja je u toku te dijete jela dnevno džak jabuka. Verujem da to
nikom ko je pisao nije padalo na pamet. Često pomislim kako dijete ne
uspevaju jer niko ko ih piše ne razume taj um čoveka koji počinje da se
pridržava nečega dok istovremeno svu snagu uma koristi za sabotiranje
toga. Bukvalno treba da se zameni u mozgu čip, i da se neverovatna
kreativnost za doskakanje dijeti upotrebi za otključavanje nivoa ishrane
u kome dijeta nije potrebna uopšte, jer si – sam svoja idealna dijeta
koja se ne može prepričati.
Pametovanje i zamena teza
Šira
slika svima fali uvek u životu. Mi jednostavno ne možemo da sagledamo
istovremeno stvari na mikro i makro nivou. Kod dijete to znači da je
gotovo nemoguće u isto vreme usvojiti generalne preporuke “ne jedite
mesne prerađevine” ili “izbacite aditive” bez dodatnog pametovanja tipa
“šta to vredi kad su nas bombardovali” ili “bitnije je da se ne
nerviram” jer su to samo zamene teza. Da, bombardovali su nas i to je
nemoguće izmeniti i to nema veze sa dijetom koju pokušavam da sprovodim.
Da, bitno je ne nervirati se ali čips ne smanjuje nivo stresa. Mi smo
istovremeno i bombardovani i jedemo sranja i nerviramo se – džek pot.
Šira slika znači usvojiti neka opšta pravila oko kojih se sve dijete
sveta slažu i to je jedan deo problema. Uža slika je biti kreativan i
dosledan u odnosu na ono što je ostalo, odnosno izabrati neki režim
ishrane, istražiti ga i shvatiti zašto je on bitan, koje su prednosti i
mane, prelomiti i onda nastaviti do cilja, svaki dan u svakom pogledu.
Bez muke nema nauke
Za
bilo koji uspeh potreban je trud i rad, a ljudi to jednostavno ne vole.
U tome je uspeh bilo kojih smesa za doručak, fast fudova, pljeskarnica i
tako toga. Ne možeš da očekuješ da se hraniš kao Novak Đoković
ako nemaš para, nemaš vremena ili prosto nisi raspoložen da se iscimaš.
Lako je reći skup je avokado, teško je u odnosu na svoju specifičnu
situaciju pod a) nabaviti avokado ili pod b) obezbediti odgovarajuću
zamenu na nutritivnoj bazi. Na dohvat ruke je ili samo džank i
čokoladice kod kase ili jednolična vrsta hrane tipa pasulj svaki da ko u
vicu. I tu nema ljutiš.
Svaka dijeta je super i sranje istovremeno
Možda
vam se to čini preoštro ali jebiga. Provereno je. Dijete su za debile,
dijete pišu ljudi da bi ih pisali, niko se tako ne hrani zaista svaki
dan cele godine. Postoji razlika između temeljno dobro isplaniranog
režima ishrane koji je dugoročan i glupih dijeta koje zamazuju oči. Uvek
je bitan samo “klik u glavi”, a dijete su samo prolazna moda, kao
krznene papuče. Nema magičnog recepta, kad ljudi pričaju kako su smršali
ili se izlečili uvek je to samo njihov svakodnevni cim. Iza svega je
znanje i rad i amin.
Šta onda?
Zaista mislim
da je koncept jačanja volje jedini koji radi. Mislim da nijedna dijeta
nikad ne može da uspe, i mislim da ću upotrebiti jednu od najgorih fraza
na svetu “sve je to u glavi”. Iskreno, ja sam osetila unutrašnju
potrebu da promenim ono što mi smeta, prošla sam kroz sva različita
pravila ishrane studiozno, a ne levom nogom uz pomoć teksta u novinama, a
onda sam za sebe usvojila neki plan koji nema svoje ime i ne postoji
nigde na netu kao recept. I što je najvažnije, poštujem ga. Ne odstupam
na rođendanima ili slavama, u gostima ili na putovanju, ukinula sam
izgovore i prenemaganja. Ako pogrešim svesna sam da sam pogrešila i to
ispravim i idem dalje, ne tešim sebe i apsolutno ne gledam ljude oko
sebe. Kao kung fu majstor, malo po malo po malo – do nekog uspeha koji
ne proslavljam tako što se častim čokoladom. Kao u fajt klabu, ne pričam
o tome, ne dajem savete drugima, niti uopšte gledam šta ko jede, pije i
unosi u sebe. I postepeno ulazim u novi fazon i to se vidi. Svi smo
odgovorni samo sebi, svaka delegacija odgovornosti u mamu, trenera,
drugaricu, dečka, koga god je – čisto gubljenje vremena.