Мирко Ковач: Сретан онај ко своју пјесму не плати главом

Бранко Миљковић (1934.–1961.) није морао умријети да би постао признат и славан; већ је то био за свог кратког живота. Из пјесничке генерације шездесетих, Миљковић је одмах назван “принцем поезије” и одмах сврстан у ред великих пјесника.

Mirko Kovač / 13. октобар 2013

Добио је тада престижну Октобарску награду, резервирану за режимске писце, што је био преседан у културној политици и начину вредновања поезије. Многи догматици бијаху узнемирени да је млади пјесник, к томе још симболист и француски ђак, тако високо и нагло уздигнут на друштвеној љествици. Није ли то, с њихова стајалишта, био први кобни помак у бијегу од социјалистичких критерија? Сам лауреат, уз своје генијалне пјесме, донио је нешто мало родољубиве поезије, пјесму о Титу и скромну прегршт додворичких стихова, што је засигурно било довољно да се нетко у жирију ухвати за те пјесме и прогура младића. Миљковић није био по вољи многима који су навијали за узорне пјеснике, идоле младежи, а уза све, знало се да потјече из обитељи несклоне комунистима. Али прије него је добио ту награду, млади Бранко био је највише цитирани пјесник, чак и међу онима који нису имали симпатија за њ. Нјегов гласовити стих: “Хоће ли слобода умети да пева као што су сужњи певали о њој”, обасјавао је лица разочараних ондашњом недостатном слободом, као год што је својом бриткошћу изазивао дивљење барем оног мало интелигентнијег слоја у политичким утврдама комунистичког свијета.

Причало се да је чак и Тито декламирао те стихове, а у диктатурама се врховници увијек потежу као мјера свих ствари, ма какве незналице били. Популарни књижевник Бранко Ћопић те је стихове узео као мото једног свог романа, касније оспораваног због “подривања тековина револуције”. Још многи стихови младца Миљковића посвуда су говорени, да је чак и њему самом дошла мука од толике “употребе поезије”. Нјега је стрепња красила, њега је тресла “метафизичка дрхтавица” о којој је писао, њега су мучила “општа места страшнија од свега”, па је стихом бранио свој пјеснички интегритет. Опирући се свакој врсти банализације, пјесник је готово резигнирано пјевао: “Пси ме рецитују и глуве пољане.”

Још као гимназијалац знао сам наизуст много стихова Бранка Миљковића и чезнуо да ме једном прими за свој стол. Нисам био насртљив, околишао сам око те привлачне појаве, али сада се не могу точно сјетити како смо се и кад упознали. Знам само да сам се увијек осјетио привилегираним кад год би ме пјесник позвао у своје друштво. Он је био нека моја визија пјесника: духовит, луцидан, талентиран, образован, опсједнут женама и увијек заљубљен, патник, весељак, депресивац, нагоном самоубојица, али једино и трајно одан поезији. Само је он могао написати: “Срећан ко своју песму не плати главом.”

Био је пожељан у свим салонима, чак и кад је правио скандале, а истодобно и највиђенија интелектуална појава београдског подземља. Напијао се у свим ћумезима друштвенога угоститељства, саблажњавао ноћобдије својим дрским причама, привлачио младе литерате фасциниране његовом духовитошћу, његовим обратима у живом разговору. У свијету бохеме био је час отмјен час прост, али свакако цар. И баш у вријеме фешта и веселица у част Бранка Миљковића и његова пјесништва, млади је слављеник посве изненада напустио Београд и преселио се у Загреб.

Случај је хтио да се посљедњи пут сретнемо у Загребу, у кавани Корзо; о томе сам нешто објавио у студентским новинама. Не знам јесам ли тада, или неком другом згодом, дознао да је пјесникова мајка Марија била Хрватица из Задра, али се магловито сјећам да је спомињао Хрватску као завичај, јер само је “матерница завичај”, а све друго “ватра и ништа”. Та прича о мајци Хрватици није пролазила у Београду; његови пријатељи говорили су да је Бранко ласкавац и да је све измислио како би се додворио Хрватима. Такво што могло се чути и од његова присног пријатеља Петра Джаџића, који је тврдио да су га у Загреб отјерали љубавни јади, те да никаквих крвних веза с тим свијетом није имао.

Прича о мајци особно ме није занимала, нити ми је што значила. Златко Томичић у својој књизи Хрватски орфеј вели да је Бранко знао свашта говорити, “давао је незгодне изјаве, тврдио да је усташа”. И у Београду је правио испаде; могао бих о томе и сам свједочити. Позната је анегдота када је на Теразијама скинуо свој црни шешир и узвикнуо: “Живео југословенски мрак!” Можда је то пјесник, нимало суптилно, оспорио властиту пјесму Југославија, у којој је хвалио вјенчање Шумадије и Загорја, пјевао о мору на југу и облацима на сјеверу. Био је довољан тај бохемски, безазлени инцидент да би “удбаши духа” почели претресати стихове из те пјесме и преводити их у политичке бесмислице.

Обиљежени стихови из пјесме Југославија: “Треба запалити све што може да гори / треба срушити све срушиво, све што није вечно”, сумњичили су пјесника као рушитеља, а дотад слављена пјесма попримила је сасвим друго значење. Недуго након нашег сусрета у кавани Корзо Бранко Миљковић се одрекао свега што је посљедњих година “нашкрабао”. Одрекао се и Октобарске награде. Обзнанио је да враћа награду, али не и лову коју је пропио.

Одрећи се таквог статусног обиљежја режима, у Београду је дочекано као дрскост и хула незахвалног пјесника. Причало се да га је на тај чин наговорио књижевник Бранко В. Радичевић. Јеврем Брковић записао је у својој књизи Глосариј: “Послије добијања Октобарске награде, тадашња је Дуга направила грозан разговор с Бранком Миљковићем. Бранко В. Радичевић га је нашао пијаног, злоупотријебио га извлачећи из њега што је хтио, наговорио га да се одрекне свега што је до тада написао, па и Октобарске награде.” Из тадашње Дуге, која је словила као удбашко гласило, шириле су се фаме како се Миљковић одрекао свега што је “нашкрабао”, само зато да би се одрекао своје пјесме о Титу.

У ноћи између 11. и 12. вељаче 1961. године Бранко Миљковић починио је самоубојство; објесио се “о једну ниску врбу на Ксаверу”, како свједочи списатељица Ирена Вркљан. “И дрво је рекло немој Јутро моје бело”, написао је Бранко у својој пјесми Горан, посвећеној Ивану Горану Ковачићу. Ниско стабло врбе на Ксаверу нијемо је примило пјесниково тијело, у бјелини јутра те кобне вељаче. Згрчена кољена самоубојице готово су додиривала тло. Неким војним камионом пјесников лијес допремљен је у Београд и покопан на Новом гробљу.

Приче о смрти Бранка Миљковића још задуго нису престајале. Нјегов отац Глиша, који је годинама проводио добар дио времена покрај синова гроба (више пута сам му правио друштво) упорно је тврдио да је Бранко убијен на другом мјесту и мртав однесен и закачен за ту грану. И писац Златко Томичић у својој књизи тврди “да су га убила два агента Удбе који су дошли ради тога из Београда”. Пјесников интимус Петар Джаџић, све тамо до краја осамдесетих, остао је при ономе што је написао у своме огледу Бранко Миљковић или неукротива реч, а то је да се Бранко убио због једне жене “која наноси песнику пораз, онда када му је тај пораз потребан”.

Крајем осамдесетих Джаџић коригира своје некадашње стајалиште; сада му повијесни догађаји иду на руку, а национализам га храбри и ослобађа стега. Тих година Джаџић је националист блесавог типа, опсједнут уротама и увјерен да “зло долази са Запада”. Тада лансира нову теорију о самоубојству Бранка Миљковића; више то није жена која му наноси пораз, него осјећај срамоте и понижења што је написао пјесму о Титу. Сензибилни пјесник одмах је као схватио да се поезијом не даривају злотвори, али било је касно и једино му је преостало умријети, то прије што је иза себе већ имао готов стих “да исто је певати и умирати”. Критичар и биограф Миљковићев хвалио ми се у више наврата како у свој избор Бранкове поезије, што га је приредио и објавио у Просвети 1965. године, није уврстио пјесму о Титу, те да је то онда било херетично. На моје питање што је било са женом која му је нанијела пораз, Джаџић је одговорио цитирајући Павесеа, како нас неузвраћена љубав разоткрива “у нашој голотињи, нашем сиромаштву и нашем ништавилу”.

Та “фатална жена” помогла му је да разоткрије властиту ништавност, да се згади над својом одом Титу и онда објеси. Слушао сам и његове каванске варијанте како су Миљковића убили хрватски пјесници, и то из љубоморе. Можда је касније упетљао и Ватикан; нове верзије више нисам слушао, јер сам напустио Београд. Не знам што се послије причало, али засигурно знам да су приче националиста увијек глупе. У својој пјесми посвећеној Тину Ујевићу Бранко је можда понајбоље спојио смрт, дрво, заборав и разлоге одласка кад више “нема шта да се воли”. Та потресна строфа гласи: “Најзад сам довољно мртав ништа ме не боли Дрво се нагиње над заборавом нема шта да се воли Нека ниче цвеће из проклетог тла.”


Мирко Ковач (Ферал Трибуне, 1. децембар 2001.)

 

 

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.