Мирко Ковач: О Кишу и (једном) неспоразуму

Био је диван и јединствен пријатељ какав се само пожељети може. Он је данима могао вртјети, примјерице, ту причу о луткама, калемити на њу све могуће варијанте, викати на суговорника, ударати шаком по столу, да би наједном смирено прихватио аргументе с

Mirko Kovač / 14. август 2019

 

Киш је добро подносио оно што није објављено, ма колико му сметало, јер то је био живи разговор, могао је протурјечити и надвикивати се, али кад је нешто тискано, било да је изашло у новини, часопису или књизи, то је већ била грађа за повишене тонове и узбуну, поготову кад је нешто неточно или му није по вољи, кад вријеђа његов морал и његову естетику. Заправо, све оно што је ошљарски урађено, почев од изгледа и дизајна неке књиге, па до њезина садржаја, гонило га је на бујицу погрда и поруга, духовитих и интелигентних запажања, успјелих пародија, итд. Нисам никад срео особу која је толико вјеровала у моћ штампане ријечи као што је то био Киш, нити знам некога тко је ту црту између усменог и писаног јасније повукао; можда сам тек сада схватио да је то била црта одговорности која га је красила и као човјека и као писца, одговорности не у оном смислу »пред Богом и људима«, него пред завјетом што га је дао литератури када је у тој цркви »рукоположен«, пред законом што га је сам називао »метафизичка стварност«, пред оним што је била његова тежња за перфекцијом, ма колико била неостварива. У живом разговору Киша се могло стијеснити у кут, лако би се и ведро предао, лако опраштао, чак би признао да је претјерао и поновно би постао онај одани и драги пријатељ, »знам ја да ти ниси мислио да ја черечим и јебем лутке по кафанама, али ја у свему тражим подтекст и многа значења доводим до хиперболе, како бих што јаче ударио и што боље оспорио«.

Био је диван и јединствен пријатељ какав се само пожељети може. Он је данима могао вртјети, примјерице, ту причу о луткама, калемити на њу све могуће варијанте, викати на суговорника, ударати шаком по столу, да би наједном смирено прихватио аргументе свог супарника. Сви његови жучни изљеви, све свађе и љутње нису имале никаквих посљедица на пријатељевање. Једино, ако дирнете у неке његове светиње, јао вама, а ако су ствари још и штампане слиједе жуч и отров. Дјеломице је и литература спадала у те свете ствари; његове писце ниси морао вољети, али их пред њим ниси смио кудити, а камоли пљувати. Исто тако, није допуштао да се изусти ријеч хвале за било којег комунистичког сатрапа. Знао сам једног типа с којим је волио сједити у кавани, а с њим је прекинуо само зато што је негдје рекао да је Стаљин био образован и да је лијепо пјевао у богословском збору. Био је претјерано осјетљив на Жидове, ту је губио чак и оно што га је красило, а то су критерији. До бијеса га је доводио макар и безазлени хумор или неки штос с антисемитским призвуком, ту сам га подржавао и био на његовој страни, али сам му исто тако знао предбацити што бурно не реагира на дискриминације и према онима који нису Жидови. Али он је признавао своје погрешке и унаточ таштини увијек весело причао кад га нетко надмудри.

….

У часопису Књижевност излазио је у наставцима мој »нови роман«, тако сам жанровски одредио књигу Увод у други живот, компониран као растресена књига — растресени живот. Веће цјелине и приповијести одвајане су дневничким записима, стиховима, доскочицама, згодама и цртицама, најчешће са стварним именима особа из умјетничког живота како би се добило што истинитије озрачје у којему се креће и приповједач. У љетном двоброју часописа објављен је посљедњи наставак у којему је била и та цртица о Кишу, његову пијанству, мамурлуку и тако даље, безазлен и симпатичан текст настао из више истинитих згода, што, наравно, није био никакав аргумент, то прије што сам и сам књижевност схваћао дјеломице и као антибаналност. Књига је већ била у штампи и Киш је то знао, култ тискане ствари сада је довео до точке усијања, вјеројатно је био уздрман и опстанак пријатељства. Караулац је цијело вријеме шутио, али ја сам осјећао да је на Кишовој страни, премда је био и мој пријатељ, иначе деликатна особа која је у право и искрено пријатељство улагала оданост и љубав. Настојао је помирљиво стати између нас, паметно и разборито како је то само он умио. »Ако ти је тај текст драг и желиш да остане у књизи, безболно је макнути име Данила Киша, ставити друго, можда само неке лажне иницијале«, рекао је Караулац. »У своје текстове нисам заљубљен«, рекао сам. »И није ми било на крај памети да ће једна безвезна сличица изазвати толико гњева и сујете код мог пријатеља. Па ја и самога себе видим на поду, пишем о себи често разарајуће и махом из доњег ракурса«, рекао сам. »То није исто«, рекао је Киш. »Приповједачево ја увијек је фикција. Приповједач ужива у самопонижењу, зато и пише. Ти то добро знаш и увијек можеш рећи, видиш како ја зајебавам самога себе. Али кад то чиниш другоме, онда га стварно зајебаваш. А ја не трпим да ме итко на било који начин омаловажава, а поготову ме боли кад то чини мој интимни пријатељ. И све док могу спријечити да ме нетко у тексту или књизи приказује као пијано смеће, то ћу чинити било шакама, било пером. Већ имам искуства, свој интегритет бранио сам у овој чаршији и шакама и пером«, рекао је.

Доживио сам те Кишове ријечи као пријетеће, као да ме та безазлена цртица, која ништа није значила за једну књигу, сврстала на страну његових гонича, премда сам тада, средином седамдесетих година, судјеловао »шакама и пером« у обрани писца и његова интегритета, с пуним увјерењем у оно морално и естетско што нас је спајало и што смо обојица заступали у књижевности. Све ми је то прошло кроз главу, сав тај очај седамдесетих, сваки тај стрес који нас је обиљежио, тако да сам се с лакоћом одрекао тога текстића, не вјерујем да нам је могао наудити, али сам схватио да преда мном није био арогантни Киш, него преосјетљиви створ. Рекао сам да зле намјере није било, да ја и клошара не сматрам клошарем, а та сличица само ми се учинила бизарном, можда сам подлегао њезину стварном извору када сам једном стављао облоге, умочене у неки раствор, на Данилове прсте отечене и напукле од ударања по жицама гитаре, »али оно што је написано истинито је на нов начин, написано увијек поништава стварни извор«, рекао је Киш. Све смо убрзо изгладили, а Боба нам је за помирбу наточила пиће, чак је и Караулац који никад није пио, лизнуо кап–двије француског коњака.

Сутрадан, негдје око једанаест сати, назвао ме Киш и рекао, као да се синоћ ништа није догодило, »идемо негдје ручати, што даље одавде, да се мало макнемо, можда до Новог Сада, јеси ли био у Пирош чизми, тамо је одличан мађарски гулаш, имам потребу да будемо сами, не морамо ништа причати, гуши ме нека празнина, цијелу ноћ сам сањао како из мене избија дим, молим те, ако имаш времена да мало побјегнемо од овога дима, уцрвљат ћу се ако данас останем овдје«, рекао је. »Супер, баш разрађујем новог голфа«, рекао сам. Брзо сам се спремио, а прије одласка назвао сам Просвету и замолио своју коректорицу Олгу Зарин да избаци са слога ону цртицу с Кишом, »штета, мени се то свиђа, тако је њежно«, рекла је.

Мирко Ковач
Из текста Вријеме које се удаљава; објављено у Књижевна република, Загреб, српањ/рујан 2009. Број 7–9

 

хттпс://филозофскимагазин.блогспот.пт/2016/09/мирко-ковац-о-кису-и-једном-неспоразуму.хтмл


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.