Мирко Ковач о Данилу Кишу – Духовни савез

Издавачка кућа „Фрактура” из Загреба објавила је књигу Мирка Ковача. Речима издавача Сеида Сердаревића: ‘Писање или носталгија’ наслов је који савршено описује садржај ове књиге од десетак есеја и записа у којима уз увијек присутну аутобиографску и мемоарску ноту Мирко Ковач износи своја пријатељевања, случајне или намјерне сусрете, сукобе и полемике. На овим се страницама, као у животу, као у кавани, сусрећу Ковачеви најбољи пријатељи, Данило Киш, Борислав Пекић, Миро Главуртић, и многи други сувременици – од Живојина Павловића преко Ранка Маринковића, Меше Селимовића или Иве Андрића па све до Милована Ђиласа и Вука Драшковића

Mirko Kovač / 25. децембар 2017

У текстовима који слиједе, сложеним и изабраним по неком властитом редослиједу, бит ће мемоарских натруха онда кад уплећем неке особне доживљаје, премда и то може бити само каква литерарна финеса или пак доскочица онога који ће своје мемоарске биљешке још неко вријеме оставити у ладицама, иако сам нешто од тога, на потицај Хени Ерцег, објавио у неколико наставака у Фералу. Када бих се усудио узети Малрауову досјетку антимемоари као жанровску натукницу, можда би то и овај рукопис јасније одредило, а овако све остаје негдје између есеја и покојег „Мнемосинина трептаја”, како је Набоков волио рећи.

Борислав Пекић био је зачетник илити творац те некоћ наше мале групе која заправо никад и није постојала као било каква „интересна група”, нити су њезини чланови, изразити индивидуалци, имали смисла за такво што. У једном заједничком писму Кишу и мени (Лондон, 8. свибња 1975) Пекић вели: „Неговали смо лично а не естетско пријатељство.” Он је тада желио да се наша група обнови као нека врста „духовног савеза”, да извучемо, након многих горких искустава, неке заједничке ставове у обрану умјетничког интегритета. Многи писци, који су тада лагодно живјели, знали су нам предбацивати како се ми међусобно подупиремо и како је то несимпатично. Доиста, у вријеме када су се око мене и моје књиге плеле сваковрсне интриге, а листови Политика и Вечерње новости доносили црне фељтоне у наставцима у којима се тражило кривично гоњење аутора и избацивање његове кужне књиге из књижница, реагирали су само моји пријатељи.

На додјели НИН-ове награде коју је (1973) добио Данило Киш, за роман Пешчаник, лауреат је у својој бесједи рекао пред великим аудиторијем све самих партијских главешина како прима награду са зебњом и страхом те како се осјећа потиштеним стога што се његову пријатељу, писцу, „одузима једна друга награда док се мени ова уручује”. То је изазвало мук; био сам ондје на примању, у једном ћошку, као пас, док су ме косили погледи тада владајуће културне елите. Киш је због мене навукао биједу, а публицитет о додјели те угледне награде није био ни близу уобичајенога. Примјерице, на ТВ-у је једва споменуто да је добитник НИН-ове награде, услиједили су и неки напади, да би само коју годину касније кренула невиђена хајка на њега и потрајала је, како пише сам аутор у култној књизи Час анатомије, „пуним интезитетом неких шест месеци (од септембра 1976. до марта 1977), што закулисно што јавно, а полемички пожар који се разбуктао на страницама наших гласила осветлио је као изненадна бенгалска ватра лице наше књижевне паланке”.

У моју обрану писао је Филип Давид за културни додатак листа Политика, али је његов текст сврстан у рубрику писма читатеља, јер као он то пише нешто приватно, из пријатељских побуда, премда бих прије рекао да је тај кратки убитачни текст, написан прецизно и бираним ријечима, што је одлика Давидова стила, надасве принципијелан, залаже се за слободе и осуђује прогоне. Уза све, било је то смионо, јер је Давид тада био уредник драмског програма ТВ Београд; можда један од ријетких уредника који никад није био чланом Партије и унаточ тому опстао је на телевизији за све вријеме комунистичке диктатуре, да би двадесетак година касније, за владавине националиста, био грубо отјеран с посла, а његов радни стол запечаћен.

Борислав Пекић бранио ме с лакше позиције, живио је у Лондону, нису га занимале режимске структуре, није овисио о њихову круху, али његова су стајалишта увијек била морално чврста, ма тко био у питању. У томе чину да се „један аутор гони” он је видио „неподношљиву културну срамоту”. Можда су још била, ако се не варам, два-три текстића у моју обрану, док је остала братија књижевничка шутјела или се потајно радовала. Неки писци који су нам се вјечито мотали око ногу, а били су поштеђени неугодности, видјели су нас као смијешне типове који једни другима дијеле комплименте. У већ споменутом писму Кишу и мени Пекић вели како је то наше пријатељевање ипак „било нека врста чуда у околностима наше културне атмосфере. А свако чудо, ма смејао му се човек или му не веровао, оставља неки траг.”

Истина, пристигао је у моју обрану и један принципијелни глас из Загреба – интелигентно срочен и бридак текст Предрага Матвејевића (Борба, 16. ожујка 1974), у којему је између осталог рекао: „Знамо и то да након овакве одлуке о уклањању књиге из књижница преостаје још само… ломача!” Не знам колико је тај угледни интелектуалац био утјецајан, али тек након његова текста почео се кравити лед око мог имена, па сам каснијих година и ја добио неке књижевне награде, и то само оне (НИН-ова, Андрићева) које се нису сматрале режимским као, примјерице, Октобарска, Седмојулска или АВНОЈ-ева, премда су све награде биле на различите начине под утјецајем режима.

Када је Данило Киш добио Седмојулску награду (1987), био сам на примању, чак сам добитнику посудио кравату, Иван Стамболић, тадашњи предсједник Владе, особно ми је рекао да сам и ја котирао високо, али да сам остављен за догодине, јер дати награду одједном „двојици одличних писаца и пријатеља, била би права штета” – то су дословце биле његове ријечи. Хитро сам узвратио, имам свједоке, да сада не испадне како се градим пророком, и показао на човјека у лаком љетном листер-одијелу сиве боје рекавши да ће догодине о томе он одлучивати. Дакако, човјек у сивом био је Слободан Милошевић, стајао је у куту дворане држећи под руку, као невјесту, генерала Лјубичића. Тако је и било, а тринаест година касније тај ће монструм наредити убојство Ивана Стамболића, што су његови „патриоти” радо и за лову извели те закопали леш на једном обронку Фрушке Горе.

У касну јесен 1991. године, због пријетњи и насиља, напустио сам Београд засвагда. Неки моји пријатељи који су ми, с почетка деведесетих година, савјетовали да што прије „бришем” из Београда, јавили су ми се прољетос (недјеља, 6. травња 2003) једном разгледницом с мотивом Фрушке Горе и написали ми: „Да нас ниси послушао, можда бисмо сада на овој прекрасној гори трагали за твојим гробом.” То је доиста зачуђујуће, јер ја нисам био никаква фора, ни било коме пријетња. Осим писања нисам имао ништа, иза мене није стајао нитко. Нисам припадао ниједној политичкој опцији, ни било каквом „патриотском клану”.

Од те наше тзв. групе остали смо Филип Давид и ја на истим позицијама, а Пекић се био одметнуо у високу политику, постао је потпредсједник Демократске странке и као опозицијски лидер, „на првим антикомунистичким демонстрацијама од рата наовамо”, како сам пише, 13. липња 1990, добио батине. На првим страначким изборима натјецао се с Војиславом Шешељом за посланичко мјесто у парламенту. Интелектуално јавно мнијење дало је потпору Пекићу, па му је посвећен добар дио једног броја листа Демократија. На позив уредништва и ја сам написао пригодни текст хвалећи Пекића као фасцинантну fiгуру, као „опширну моралну причу ‘модерних времена’”, али сам забрљао тамо гдје се од мене највише очекивало, јер сам рекао: „Ако Пекића изаберу за посланика Демократске странке, биће ми жао. Шта ће он међу оним политичким неандерталцима у парламенту… Било како било, Пекић остаје посланик и посленик лепе књижевности.” Мој пријатељ није био задовољан текстом, али ме и надаље увјеравао да ће стопостотно ући у парламент и глатко елиминирати ту ништарију Шешеља у изборној јединици Раковица, јер да се ондје сваке вечери састаје с бирачима и напијају се по крчмама, у којима се Пекић одувијек осјећао краљевски, као свој на своме, па ипак је изгубио од ниткова и то у омјеру 6 према 1. Након пораза прво му је раме за плакање било пријатељево; није отишао страначким колегама Коштуници или Ђинђићу јер је само мени могао повјерити своје разочарање у народ, у његову политичку културу, то прије што је знао колико мало држим до народа и колико имам пречих ствари од те узалудне бриге која по правилу, готово увијек, само прикрива неке друге недостатке или завршава у шовинизму.

Али да се закратко вратим раздобљу када сам након Матвејевићева текста враћен у књижевни живот и убрзо написао два романа, од којих је један покупио више награда, да би услиједила шапутања, па и отворени приговори како сам се прилагодио и склопио савез с ђаволом. Вјерујте ми, ништа нисам чинио да бих пактирао с ђаволима; никакве продаје било није, а ни купаца. Напосе, нисам имао што промијенити осим можда естетских назора, до којих никоме не бјеше стало. Ако се моја позиција нешто поправила, ако су надошле статусне побољшице, склон сам повјеровати да се ипак сустав поступно мијењао, не знајући да се мијења. Или точније: осипао се полако, не схваћајући да се осипа. Велики мајстор приповиједања И. Б. Сингер мисли да политички системи, друштвена уређења, велики империји пропадају стога што се у њима све расклима од старости, па су тако и стари комунистички костури зашкрипали готово на свим странама тога царства и крајем осамдесетих година потпуно се распали. Пекић је, узник тога режима, дочекао његов крах. Киш, нажалост, није, а цијелог је живота то сањао вјерујући да ће прије или касније умријети све оно што је саздано од „хисторијских страсти иза којих су стајале велике идеје”.

На спроводу Данилу Кишу, поред његових искрених пријатеља, сљедбеника, читатеља и штоватеља, била је маса сваковрсних опортуниста, нетом пробуђених православаца, шовиниста, умјетничког шљама, те читаво крдо политичке стоке из Милошевићевих штала

Био сам близак с Данилом Кишем; дијелили смо многе животне згоде, недаће, радости, па и неке мале тајне. О њему као литерату већ сам толико пута говорио и увијек с дивљењем уздизао његов талент и његову књижевност. Тај је човјек био од најбоље сорте писаца. Чак и кад би му се имало штогод замјерити, не вјерујем да бих ја у томе успио, јер ме негдашња присност поставља на обзирно мјесто, а пријатељевање спутава сваку разузданост и намеће угодну цензуру. Оно о чему сада каним писати, да су времена нормална и свијет бољи, гурнуо бих у неки закутак подсвијести, али реflекс срца гони ме да барем дјеломице покушам одгонетнути оно што ме копкало, малне рекох тиштало за протеклих година, а то је покоп Данила Киша по православном обреду. Често су ме и добронамјерни питали је ли тај чин укоријенио онога који се осјећао апатридом и повратком у домовину коначно га одредио? Је ли то било његово изјашњавање којој култури припада?

Више сам пута слушао исту причу како је то био чин његове захвалности према свим исказаним му почастима што су га, у посљедњим годинама живота, обасуле из Београда, те о помирби и међусобном опросту некоћ завађених страна. Познајући пријатеља у душу, он је могао захваљивати само Богу, који га је обдарио, па и њему се не би без становите задршке препустио. Киш је био апсолутна личност, често недокучива и увијек у опирању лаким просудбама, па се не може тек тако објаснити зашто је изабрао вјерски покоп у часу кад се тај чин могао преточити у националистичку хистерију, што се и догодило. Један мађарски пјесник, мој пријатељ, готово ме враголасто увјеравао, у Весзпрéму 1993. године, да је Данило изабрао буку и „појање” на свом одласку јер је био склон теревенкама и глазби, па је већ толико пута „умирао”, у fiјакеру или ношен на рукама, покаткад уз пратњу циганског оркестра и својих пајдаша музичара. То је весела и атеистичка варијанта, звучи шаљиво, али ослобађа круте мисли које траже велику озбиљност у симболици тога покопа.

Мислим да није споран Кишев избор гробља и обреда, премда сам и ја био осупнут његовим завјетом и опоруком, то прије што сам знао да је био атеист и да су га религије занимале само као културолошки феномени. Могу чак поуздано и изблиза рећи да га је понајмање занимало православље, чак је имао и неку одбојност према „секташтву и расколништву православља” јер је то, како је писао Берђајев, одговарало „ексклузивном комунизму” и његовој религији. Такођер знам да је кршћанству замјерао инквизиторске ломаче те притајени и отворени антисемитизам. Па ипак је у једном свом кратком аутобиографском тексту написао: „У мојој четвртој години (1939), у време доношења антијеврејских закона у Мађарској, родитељи су ме крстили у Успенској цркви у Новом Саду у православну веру, што ми је спасило живот.”

Претпостављам да је спас био у томе што се под мађарском и њемачком окупацијом подријетло мушке дјеце изводило по очевој страни, а женске по мајчиној. Како је прогон Жидова био плански, то је било неминовно да ће страдати отац и син. Кишева мајка била је православка, па је дијете крштено у њезину вјеру, а то је била каква-таква заштита. Можда је управо тај крсни лист припомогао да у вријеме погрома Хладни дани дјечак буде поштеђен, док је његов отац одведен на залеђени Дунав, али је тада неким чудом спашен да би касније завршио у Аусцхитзу. Ако је Данило Киш на самртној постељи призвао те потресне обитељске слике, те призоре „чудом спашених”, онда је могуће да је у томе избору обреда за покоп само захвала за ондашњу дарежљивост, неко враћање дуга, а можда истодобно и повратак мајци, коју је обожавао. Или је то била само она „метаfiзичка стрепња” у кјеркегоровском значењу „да је стрепња близу вјере, а вјера могућност спаса”. Дакле само „близина спаса”, а не уточиште у Богу и религији, ни конвертитски чин. Но ма што било, све је обилато злорабљено, како за вријеме погребних свечаности тако и касније.

Један наш заједнички пријатељ који је бдио над Кишем до посљедње уре, ту је опоруку тумачио као жељу да се тамјаном и кандилима отјерају комунисти с гробља, али повијест се умијешала и довукла их на сахрану преодјенуте и нашминкане за нове и још мрачније улоге. Стално сам гајио неке илузије да бих засигурно утјецао на пријатеља да сам којим случајем тада био негдје близу његова лежаја. Можда бих му некако успио предочити властито гађење изазвано бујањем национализма и одговорити га од тога наума, то прије што је Црква поприлично била забасала у мрак. Па ипак је то само моја илузија, вјеројатно бих шутио у тешким сатима и поштовао његову вољу као што је то учинила одана му жена, његова Францускиња Пасцале Делпецх, интелигентна особа и готово нетолерантна као атеистица. Тамјан и кандила не само да нису спријечили непожељне у пратњи него су их призвали. На спроводу Данилу Кишу, поред његових искрених пријатеља, сљедбеника, читатеља и штоватеља, била је маса сваковрсних опортуниста, нетом пробуђених православаца, шовиниста, умјетничког шљама, те читаво крдо политичке стоке из Милошевићевих штала.

Ако се Данило Киш прибојавао политичких говора на погребу, онда је такав говор имао, али из уста црковњака, епископа Амfiлохија, који је предводио погребну параду, а његова бесједа врвјела је од погрешака и незнања, те опћих мјеста која се могу свакоме утрапити („писмоносац јововског кова”, „трагатељ душе” итд). Али оно што је најгоре и што би танахног пјесника засигурно љутило јест Амfiлохијева лаж у Вечерњим новостима како је он дуље времена „био Кишов духовник”, што ће рећи да му се писац исповиједао, а духовник га припремао за оностране путове и враћао правој вјери, да би над гробом могао узвикнути: „Сахрањујемо те молитвом Православне цркве која те примила у своја њедра…” Мислим да га Киш није никад упознао, нити би се такву типу икад повјерио. Уосталом, да је одлазио к њему, засигурно бих то знао, јер сам био упућен и у много важније Кишеве тајне. Ако сам знао да је одлазио психијатру, знао бих и за одласке „духовнику”.

Данило Киш није могао у својој опоруци предвидјети такав слијед догађаја, нити би имало смисла да се у тешким својим тренуцима бавио још и режијом властитог погреба. Он је само изразио жељу и таква се жеља имала поштовати с много више пијетета и отмјености. Да је Данило покопан тихо, у кругу пријатеља, примјерице на паришком гробљу, не вјерујем да би доспио на насловницу НИН-а, тједника који је своједобно водио хајку против њега. Као што фотке на насловници није било кад је добио НИН-ову награду за роман године, није је било кад се те исте награде неколико година касније одрекао и вратио је. Такођер је није било ни након великих значајних награда у земљи и иноземству, након толиких успјеха у свијету (књиге су му преведене на двадесетак језика). Није је било након што је добио француски орден Витеза умјетности и књижевности, ни у вријеме кад му се судило у Београду и кад су тужитељи тражили строги затвор и изолацију, или пак, како стоји у књизи Треба ли спалити Киша, психијатријски преглед, а потом лудницу.

Присвајање Данила Киша пост мортем почесто је прелазило мјеру и добар укус. Национализам готово увијек и посвуда грца у парадоксима, па су тако пјесникову смрт и његов избор обреда масовно пригрлили управо националисти и за свих ових година од његове смрти највише га цитирали као непријепорни интелектуални ауторитет, унаточ томе што је Данило Киш писао бритке и оштроумне текстове о национализму као „колективној и појединачној параноји”, као „негативној категорији духа”, „кичу и фолклору”, „комоцији”, „идеологији баналности” итд. А како није изријеком спомињао српски национализам, што је за Кишеву поетику небитно, они су даномице истицали да се ти његови разарајући текстови односе на друге. Сахрана по православном обреду није неминовно и спектакл, али сви су хтјели, од Цркве до Академије и Друштва књижевника, убрати цвијетак с тога гроба. Око врата му је стављен криж као омча, а његова се биограfiја не пише без те ознаке. У лексикону Књижевна топограfiја Београда века нема слова о његовим свјетским успјесима, него се само невољко каже да је „запажен као преводитељ”, а онда нешто опширније о сахрани по православном обреду те о „надахнутој бесједи епископа Амfiлохија”. У истом лексикону говори се о „свјетској слави” Милорада Павића.

У једној древној књизи нађох запис како има тренутака када сватко свакога чује, мртви живе и живи мртве. Ако доиста у неком тренутку надахнућа мртви чују, онда сам пријатељу приопћио тјескобну причу, посве сигуран да се слаже са мном како се пјесникова интима не смије вулгаризирати, ни душевна част оскврнути. Ако смо се у том интервалу чули, још сам рекао да писац не мора имати никакву свемирску улогу, али његова је морална задаћа да ипак некако узмогне постати „витезом невидљиво припреманим за борбу против лажљиваца”.

Мирко Ковач

 

Феномени.ме

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.