Мирко Ковач: Мјесто рођења је само детаљ у биографији

Злочинци су били хероји; у наопакој повијести то је правило. Фолклор, национализам, атентати – то су вриједности за које се исплатило борити.

Mirko Kovač / 27. јул 2014

Још као дјечака, на путу до школе, знали су ме старији пресрести и питати чији сам. Мислим да никад нисам точно одговорио. Најчешће бих одбрусио: "ничији", "не знам", "свој", "заборавио сам", али нисам то чинио као намћор, него прије као враг који се изругује таквом запиткивању. Често сам измишљао и неуким радозналцима спомињао имена јунака из књига које сам читао проглашавајући их својим родитељима. Штовише, успио сам у ту игру увући још неке дјечаке, па смо се натјецали у измишљању што луђих коријена и родитеља.

 

То што сам негдје рођен није ствар моје способности. То је само детаљ у биографији. Детаљ који не смије одредити моју судбину. Један писац каже: "Што су моје припадности бројније, то се мој идентитет показује посебнијим". И данас ми је блиска мисао Георгеса Девереуа да је "етнички идентитет пука етикета". Једна од најпразнијих прича која је нанијела многа зла. Зар није Боргес говорио о празнини "као суштини свијета".

 

Ми немамо никаква разлога да се поносимо подријетлом (а стид је особна ствар сваког интелигентног створа), потјечемо из малих народа ма како се они звали, из култура које нису имале утјецаја, из затворених свјетова у којима није било расадника идеја, али је зато све оно најгоре и наопако с лакоћом усађено и коришћено за међусобне обрачуне и ратове. Интелектуалци су имали утјецаја само ако су били проповједници руље, дочим су њихови противници углавном били попљувани и проглашени изродима, убијени с леђа попут Туцовића, или умрли у емиграцији попут Светозара Марковића и многих других.

 

Злочинци су били хероји; у наопакој повијести то је правило. Фолклор, национализам, атентати – то су вриједности за које се исплатило борити. Домовина, народ – емоционални појмови нејасни и примамљиви, јер је у њима идеја раздора. Те појмове (земља, народ) Паул Валéр називао је лес цхосес вагуес. Гоетхе вели да “најгоре земље имају најбоље родољубе”. Форсирати даномице нацију или народ, те колективне категорије, значи бити у сукобу с нормалним животом и припадати "заједници масовне деформације и још се поносити што си деформиран" (Б. Хамвас). Нешто вриједно и добро можемо учинити само појединачно. У колективу смо стока. Презиремо оне који су нам недостижни, а вријеђамо оне који су исти као ми и с којима дијелимо земљу, зрак, воду. Обасипамо их погрдама како не бисмо грдили сами себе, премда то чинимо грдећи њих.

 

Мирко Ковач Из књиге “Писање или носталгија”,  Фрактура, 2008.

 

 

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.