Мирко Ковач: Интелектуалци и вође

Сваки је народ кубурио с вођама. Револуционарне гомиле не могу без вођа; обезглављена маса их призива. Вође су напаст, чак и кад су спаситељи.

Mirko Kovač / 02. август 2015

Сваки је народ кубурио с вођама. Револуционарне гомиле не могу без вођа; обезглављена маса их призива. Вође су напаст, чак и кад су спаситељи. Увијек дојезде на неком валу, и у временима великих расула и криза. Када се појаве, лако се наметну. Одмах направе заокрет у реторици, привидно се приближе народу, засипају га новим фразама и кљукају празним обећањима. Вође покаткад остану дуго на власти, друштво не може да их се реши без великог зла. Лјуди се привикавају на трпњу, мире се с бедом. Вођа ће наћи начина да их забави другим стварима, да им створи много непријатеља и да у њима пробуди ратоборност, осветољубивост и мржњу. То је начин да их се запосли, веже уз себе и учини зависницима своје лоше политике.

Интелектуалци су, нема сумње, кумовали многим невољама. Устоличили су којекакве безличне особе, хвалили безвредне типове, плели интриге, цинкарили разборите и суздржане колеге. Радили су за властодршце и прогонили оне који су се усуђивали да понешто замере тој владавини, или, не дај боже, посумњају у душевно здравље вође. Али кад су се и временом сами трезнили и сагледали обмане, онда би се такви интелектуалци ждерали због лоше интуиције и плитике памети. Једни би тонули у резигнацију и алкохолизам, други би постајали љути противници до јуче љубљеном вођи.

“Јахани народ“, како би рекао Домановић, сања о вођи који ће га избавити невоља, а кад се тај враг појави и унесе неке страсти у свој наступ, нико се не пита одакле стиже, из каквог политичког окриља, с каквим траумама и којим потребама да заводи друге и влада људима. У литератури је могуће да вођа стигне из луднице, а у литератури нема ничега што пре тога није било у животу. О вођи се ствара лажна слика, а он успешно позира за ту лаж. Песници весело гракћу док се та авет успиње. Они је величају, а тај мали лик преображава се у политичког дива. У успону вође песници виде повратак достојанства, јер вође се и уздижу тако што најприје прогласе да је достојанство народа изгубљено и да с њима почиње нова хисторија. Само разборити интелектуалци, склони сумњи и скептицизму, успешно се дистанцирају од тих наглих и заводљивих појава. Они знају да се народ понижава док се вођа успиње, упозоравају на то, али су заглушени свеопштом галамом коју ствара вођа и његова руља. Док он риче с говорницима, гомила аплаудира тривијалностима и бесмислицама. Луде вође као магнет привлаче луде следбенике.

Лудачки потези у први мах могу изгледати као нормални, поготову што их штампа пропагира. Тај негативац, тај луди шеф доноси нагле одлуке. Он се пробуди и прекине економске, трговачке и дипломатске односе с неком државом зато што је бесан на политику те државе, или пак увређен ако су га тамо назвали правим именом. Кад мрзи неког политичара, онда своју мржњу не обуздава, већ је шири на цели народ из које тај политичар потиче. Поред тога у свом народу потхрањује мржњу, подстиче ниске страсти, завађа се са суседима, а потом и са свима који имају неке примедбе на његову политику. Протерује новинаре, одбија контакте, не прихвата конференције за штампу. Изолује свој народ и нема пријатеља нигде у свету. Неповјериљив је и тврдоглав кад му нешто саветује паметан човек, попустљив кад му ниткови угађају, а пријемчив за све што је деструктивно и накарадно.

Лоше поступке вође многи оправдавају његовим грозним сарадницима. На те приче наседа чак и доборамеран, мада не одвише бистар свет. То је начин да се затворе очи пред манама вође и да се прикрију његове слабости. Ништарије које га окружују и на које се ослања срж су његове политике. Он је без њих изгубљен. Ти грозни ликови око њега нису ништа друго до устростручени лик самог вође.

Оно што је заједничко мање-више свим вођама јесте обдареност за демагогију, а у “лику сваког демагога постоји једна патолошка црта“, како је то својевремено рекао данас заборављени филозоф Владимир Дворниковић. Разне фикс-идеје успињу таквог вођу до врха, али тада његова држава постаје луда кућа. Он сипа мегаломанске идеје, прича о великим инвестицијама које ће га високо уздићи. Канети препознаје болест управо у тој “склоности према висини“. Чим се устоличи вођа одмах настоји да се пресели из кварта који је у низини на неки брег, на неку узвишицу, јер таквој особи није битно 'да горе остане, већ да горе брзо стигне'. Канети каже да се таквог типа храни несталност идеја, а он све чини како би растао и пео се лествицама престижа. Не бира средство како би се што пре попео, јер он од 'малог' постаје 'велики', од 'ништа' 'нешто', од 'никог' 'неко'. Тај хировити вођа ради све набрзака, хоће за тили час да реши оно што је нерешиво. Неговим наглим одлукама одушевљавају се неуротични и интелектуалци. Многима се лудост допадне, јер шашави потези каткад “онеобичвајау“ политичку стварност. То је лакомислено прихватање вође. Салвадор Дали је на једном надреалистичком скупу 1934. године изјавио да је Хитлерова надреалистичка фигура сјајна попут оне Сада или Лотреамона. Историчар А. Хамилтон упозорава да је “грешка преносити естетске идеје на ниво политике“.

Заслужују ли негативне вође да се о њима пишу негативне расправе, да га писци уводе у књижевност? Да Ружмон мисли да наше расуђивање о таквом типу не сме да зависи од “заноса и мржње коју изазива“ и да га не би требало одређивати као “генија у дијаболичном смислу“. Филозоф саветује да се у таковог вођу не пуца, јер та част припада само тиранима и краљевима. Луди вођа је грешка историје. Није потребно његово спектакуларно свргавање, већ нешто више ироније или духа како би се извргнуо руглу и учинио смешним. Потребно је мало оштроумности да му се престиж подрије и мало одлучности да се његова лудачка авантура на време осујети. Нјега ће хумор потиснути; то је за натмуреног вођу отров. Потребно је да му се смејемо и да се, смејући, повремено угриземо за језик. Свакако није на одемт, мала доза гађења према таквој историјској фигури. А уз све то, нужно је да интелектуалци озбиљно схвате ону упозоравајућу мисао коју изговара Краљ у Шексипровом 'Хамлету': “На лудило треба мотрити стално“. (1990)

Мирко Ковач, "Цвјетање масе", Босанска књига, Сарајево 1997. Извор: Прометеј.ба

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.