Миљенко Јерговић: Мали, обични и анонимни људи

Док одржавају свијет у стању да једном настави са животом, ти мали људи, обични, анонимни, врше своју дужност. Као војници у невидљивом рату, или напросто као грађани, или као нечије кћери и синови, још чешће матере и очеви, као дједови и баке

Miljenko Jergović / 12. јануар 2021

 

Један од адвентских понедјељака, савршено пустом Гајевом улицом пјешачим према тргу. Тихо је, управо онако како би по предајама требало бити у предбожићно доба, али ова тишина као да реже ненавикнуте уши, које памте да би се сад, према строгој логици календара, са свих страна требали чути звончићи, звончићи, звоне цијели дан, и оне ужасне радијске обраде узрадованих народа, и требало би се једва пролазити између дрвених кућица и штандова с петардама, гермкнедлима и свињским кобасицама. Умјесто тога зачује се лепет голубјих крила, промакне минијатурна старичица с цекерима у рукама и маском до испод носа, која ме љутито погледа, као да ми у очима види вирус цовида 19. И тако док покрај ње пролазим, у тој савршеној тишини у којој се сваки звук непогрешиво разазнаје, кроз у се урушени и пусти Загреб, који је никад тужнији ни љепши, у мени се стално мијешају два супротна осјећаја: језа и дивљење. Истодобна је то присподоба пропасти и смртне пријетње, и дивљења љепоти свега тога. 

То мијешање језе и дивљења добро ми је познато. Ово сам већ једном доживљавао, прожививши два огњена прољећа и једну зиму у опкољеном граду. Разлика је у сензацији пријетње: тада је била бучна, стизала је с пуцњем и детонацијом, док је сада тиха, мукла, глуха. И наравно, тада је била неуспоредиво смртоноснија. Али пустош је једнака. Једнака је и измјена лица на позорници. Умјесто чувених, славних и великих, умјесто звијезда предратнога или предепидемијског доба, које су се сад претвориле у обичне људе, који покушавају спасити живу главу, однекле су изврли мали, обични, анонимни људи, толико друкчији од оних чувених и славних, да немамо ни имена или описа за њих, па их онда посве криво називамо малим, обичним и анонимним.

Тако се тог понедјељка, двјестотињак или тристо корака касније, након што ми је здесна промакао затворени Ресторан Бобан, а слијева затворени Цхарлие, и након што сам већ прошао покрај шарене књижаре и улаза у Хотел Дубровник, нетом прије него што ми се под ногама распростре пусти Јелачић плац, испред излога мртве каване засвира джез оркестар. Пет их је, или шест свирача, с прописним инструментима као за велики наступ, а пред њима растворена футрола за гитару, у њу да се убацују новци. Ово је, вјеројатно, једини концерт који ће данас бити одржан у Загребу. Ти људи су, можда, једини улични оркестар који данас наступа јужно од Беча. Осим што не крше никакве протуепидемијске мјере, они својим наступом држе свијет на окупу, град чине градом, хрватску културу чине културом, али што је најважније, они стварају илузију живота. Без те нас илузије више нема. Не требају нам граната ни вирус. Напросто нас нема.

И као што ми је тај оркестар доказ да сам жив, и да је жив овај лијепи и тужни град, чију је рањиву архитектуру епидемија учинила видљивом и присутном, тако око нас свакога тренутка раде и дишу ти мали, обични и анонимни људи, који и кад су невидљиви, непрестано одржавају илузију живота. За разлику од оних других, славних и чувених, као и за разлику од оних који нису толико чувени, али су из перспективе заједнице важни и због своје важности заштићени, ти људи у вријеме епидемије устрајно настављају радити оно што су радили и раније. Улични чистачи и даље гурају своја колица, мету улице и звиждућу своје уличночистачке пјесмице – које се сад, међутим, много боље чују, трафикантице из киоска преко пута и даље свакога јутра продају новине, које им стижу у недовољним тиражима, само што су сад оне четвртасте отворе прекриле тешком прозирном фолијом, тако да с купцима не размјењују дах, и обично у киоску сједе с маском преко лица, али би онда да се напију воде, или их маска загуши, па је онда скидају, студентице и самохране мајке и даље тако чисте и перу стубишта и ходнике новозагребачких небодера, и љубазно поздрављају станаре које већ годинама виђају, али им не знају имена, прометници регулирају промет, паркинг-контролори у флуоресцентним прслуцима иду од аута до аута и исписују дневне карте онима који су за петнаест минута прекорачили плаћено вријеме… Сви они у функцији одржавају свијет из којега су у међувремену нестали људи. Негдје су се посакривали и затворили, па чекају да прође нешто за што нису сасвим сигурни нити да је отпочело. Готово цјелокупно градско човјечанство свело се на голему, застрашујућу количину паркираних аута, по чијим се вјетробранским стаклима накупља зимска гареж и прашина, те се осипа и труне жуто и смеђе јесење лишће.

Док одржавају свијет у стању да једном настави са животом, ти мали људи, обични, анонимни, врше своју дужност. Као војници у невидљивом рату, или напросто као грађани, или као нечије кћери и синови, још чешће матере и очеви, као дједови и баке. Неке од њих води навика. Не знају што би друго, него раде то што су радили и раније. Рутином побјеђују страх. Други то чине, јер морају. Тјера их егзистенцијална нужност, не би имали од чега живјети када би одустали. Трећи мисле да живот више не би имао смисла ако би престали то радити. Четврте је срам, јер примјећују друге да раде, па се не усуђују одустати… Али о којим год разлозима да је ријеч, данашњи Загреб, Хрватска, а можда и већи дио Еуропе, поготову ове наше источне, у којој не постоји институционална брига о заједници, и у којој држава природно тежи да се претвори у диктатуру која је себи самој смисао, живе и функционирају на ентузијазму ових људи. Да није њих, све би се већ одавно распало. Град би се претворио у кулису и у позорницу повремених хистеричних наступа представника друштвено-политичке елите. Све друго било би мртво и нефункционално. Од свих народних обичаја остао би само један, злокобан и иритантан: хваљење и обоготворење лијечника, зато што раде свој посао. У вријеме епидемије то је нарочито занимљиво. Премда се здравствени сустав заправо распао и премда за обичног грађанина и корисника основне здравствене заштите више не ради ништа, или готово ништа, и сви су ангажирани на лијечењу обољелих од коронавируса, постоји народно вјеровање да се лијечницима треба бити захвалнији него било коме другом тко ради свој посао. Сви су они на првој линији! Тако се говори, па су наједном сви, укључујући и ону паркинг-лијечницу из Ријеке, бившу прочелницу Завода за аудиологију и фонијатрију, која је пријетила судионику у промету који се покрај њезина неправилно паркираног мерцедеса покушавао испаркирати, да ће фасовати цовид-19 и да ће плакати кад њој дође у руке, борци на првој црти борбе против епидемије. Но, какве везе аудиологија и фонијатрија имају с обостраном упалом плућа и са свим оним људима који беспомоћни леже по претрпаним приручно формираним инфективним одјелима широм Хрватске, и чекају да им болест прође сама од себе – јер лијека нема – или да заврше на респиратору те се у индуцираној коми опросте са животом? Наравно да аудиологија и фонијатрија немају везе с коронавирусом, као што много тога у болницама и око њих нема везе с коронавирусом, али као што смо у рату безрезервно хвалили и обоготворавали генерале, и као што се у јавности у протеклих тридесетак година створио култ високога војног часника као својеврсног НадХрвата, тако се у вријеме епидемије надограђује од раније познати култ лијечника. Притом, наравно, и међу лијечницима има малих, обичних и анонимних људи, који гину и страдају за заједницу, и који доиста раде нешто што надмашује њихове људске снаге и професионалне дужности. Има их на одјелима за цовид-19, на онкологијама, кардиологијама, трауматологијама, неурологијама… А сигурно их има и на аудиологији и фонијатрији, али вјеројатно нису на прочелничким функцијама, нема их међу медицинским генералима и генералицама, међу том често бешћутном чељади, пијаном од мрачне славе и високих дужности, која није у стању нити некога послати у складиште по гријалице, да се болесници не мрзну по чекаоници. Е, то је, видите, она тачка разлике: мали, обични и анонимни људи, хероји свакодневице, који се већ из навике брину за ближње и за све оне око којих се могу побринути, доносе гријалице из складишта, често и не водећи рачуна да би то могло бити у хијерархијском нескладу с њиховим генералским чиновима. Они други, пак, оне друге, пак, сликају се на телевизији и ишчекују ордење које ће стићи након што све ово прође.

У “Чернобилу”, изванредној и необично поучној телевизијској серији, приказиваној на ХБО, гледали смо сцене саможртовања и страдавања стотина малих људи, који су голи и боси ишли на изворе радијације, из бриге за заједницу и из осјећаја дужности. Али гледали смо и још нешто друго: како се у једном декадентном, болесном и дубоко неправедном друштву, какво је било совјетско, притом увјереном да је засновано на идеалу правде и једнакости, једни људи жртвују као експерименталне животиње, док се други уздижу међу богове и господаре живота и смрти. У серији је, наравно, приказана екстремна, апокалиптична ситуација, с којом пандемија коронавируса није, ипак, успоредива. Али успоредив је принцип раздвајања елите (политичке, друштвено-политичке, медијске, цивилностожерне, политичко-медицинске…) и малих, обичних и анонимних људи, који се жртвују за очување заједнице и за илузију живота.

Чистачица на одјелу за цовид-19, болнички електричар, мати лијечника, којег су медији уздигли у генерала, джез оркестар на пустом Јелачић плацу, улични чистачи, дјевојка која пере стубиште, благајнице у самопослузи… А онда учитељице и наставнице и наставници, тете у вртићима, о којима не престајем да мислим свих ових дана, јер ми је чудо, истинско чудо, како их нитко не хероизира, а њихов се посао, то сам већ једном рекао, метафорички не разликује од посла чистача у Чернобилу. Они раде с дјецом која су углавном хиперактивна, немогуће је према њима одржати физичку дистанцу, а не разболијевају се, него наоколо проносе и разносе вирус, преносећи га недужно, невино и наивно. Нема ничега тако невиног и наивног као дијете и као микробиологија. И онда, зашто не мислимо о тетама из вртића, о учитељицама и учитељима с коморбидитетима, о тим малим, обичним и анонимним људима, који себе и своје ближње излажу врло озбиљном ризику, јер им то налаже осјећај дужности? Одговор је једноставан: зато што смо егоисти. Пред лијечницима и генералима не осјећамо се одговорни, него се само осјећамо малим, биједним и незнатним, па их зато уздижемо у јунаке. Пред тетом из вртића и пред учитељицом која, можда, има дијабетес, или која дома има стару баку, осјетимо неку далеко грижњу савјести, јер јој шаљемо дијете које јутрос нешто кашљуца, кењкаво је и болесњикаво – знате каква су дјеца, увијек некаква температурица! – и онда се из те грижње извлачимо тако што се правимо блесави, тако што кажемо да је тетама и наставницима све то њихова радна обавеза. Због такве неподношљиве моралне индиферентности пропаст ће свијет, с вирусом или без вируса. Ако га не спасу једна чистачица и један кестењар.

 

Јерговиц.цом


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.