Марко Видојковић: Великосрпски циклус - Мали Алек и Колинда вјештица

Ово је, децо драга, истинита прича о томе како су Срби победили Хрвате и како су се након те победе успешно размножили, те остали једини народ на планети, да сами управљају њеним рудним богатство и мењају климу у своју корист.

Marko Vidojković / 14. фебруар 2018

Догодило се то у зиму, 2018, прецизније, пре два дана. У сред битке за На Води Београд, на Александра Највећег мучки удари усташка НАТО вјештица Колинда! Мислила је да ће га уловити неспремног, покварено се осмехивала замишљајући га намученог од мегдана са Ђилас-Алом и Джиновском Жутом Патком. Сад ћу га на мегдан позвати, убити га, срце му појести и народ му поробити, грактала је злокобно, бришући изгужваним српским барјаком своје чизме, за које се причало да су од људске коже сашивене.

Позове га да јој изађе на мегдан у сред Загреба, српског Мордора. Лукави Алек Прворођени, нетакнут у досадашњем току битке за На Води Београд, једва дочека овај позив. Седе на вернога Шарца и без икаквог оружја, у оделу и црном мантилу, похита у битку. „Авај, не!“, завапи Вулин капетан, „Драги, не иди! Чекају те до зуба наоружане усташе, спремне да ти зарију зубе тамо где си најнежнији, спремне да заврше оно што Бакирове убице у Поточарима започеше! Врати се, врати, ах, једини!“

Не хаје ништа Алек за ове нежне вапаје, већ хрли Загребу Недовољно Бомбардованоме, да се једном за свагда разрачуна са хрватском кугом. За њим пође Зока Путоградитељка девојачко Ротшилд, опасна вјештица, Колинди равна, да му се за сваки слућај нађе, те да шенлук чини кад му време дође. Кад Колинда осети да се највећи српски херој приближава, тако се препаде, да је у очајању извела специјалну враџбину како се не би од страха унередила, кад се суочи са Алековим божанским ликом. Написа несрећница на рукаву реч „храброст“, не би ли била храбра макар у лакат, када већ овако није. Није помогло. Како се Алек појави, тако Колинда паде на румена колена и предаде му у посед целу Хрватску и све Хрвате, уз молбу да се преименују у Западне Србе, што су заправо одувек и били. Док су свирали „Боже правде“, своју нову химну, разоружаним усташама су се руке тресле од среће, па су стога помало и фалширали, а кад су, по Алековој милости, добили допуштење да последњи пут одсвирају „Лијепа наша“, руке су им се тресле од сете, па се и ту омакао понеки фалш. Вучић Александар сместа построји поражене усташе о обавести их милозвучним гласом да је сваки отпор узалудан.  

Нареди потом да се свуда куда прође пободу српски барјаци, ухвати Колинду за руку, баци је на Шарца и одведе је њеном двору, да га тамо служи печеном шевом и зецом у сосу од хрватских ораха. Кад се гозба завршила, Алек рече: „Идемо пред новинаре“.

Пошто Хрвати немаху храбрих новинара, који би ударили на Алека Громовника, он доведе из Србије најгору новинарску ђубрад, најодвратнији људски олош, најужаснији облик своје професије, новинаре Пинка и Студија Б, да пробају да га нападну. Мала весела представа, достојна Великог Словенског Цара Алека Ујединитеља, која се наравно завршила његовом потпуном победом над беспризорним српским новинарским хуљам.

„Идем сада у своје одаје“, рече Алек. „Доведите девет хрватских девица и двадесет хрватских голобрадих момака, оргије да прави Зока Путоградитељка по хрватскоме двору. А зором, да оседламо коње, па правац у Републику Српску Крајину.“ А у Републици Српској Крајини га дочекаше стотине хиљада Срба, које му нису заборавиле то што их је голорук одбранио пре двадесетак година, у усташком покушају офанзиве, под надимком „Олуја“. Весео народ, плаче од среће што га види. Становници Вргинмоста беху најрадоснији. Пустише га међ’ децу, у школске клупе, да се сјети како је то бити Мали Алек, те да мудрошћу и добротом својом озрачи младе нараштаје.

Подели деци спрској неке ситнице, лаптопове и компјутере, да на њима прате Алекову веб страницу, а које доби од свог бате, познатог српског велможе, Андреја Фон Асумакума, који трговаше свиме што има цену. Дарова деци Алек и књиге свог оца Војводе Шешеља, а обећа им и влашке ношње, да се у весељу играју на својој ђедовини. Становници Вргинмоста нису знали како да искажу захвалност господару свих Срба, па се договрише да промене име свог јуначког места у Вучићмост!

Ето тако Алек голорук победи Хрвате. Врати се затим На Води Београду, таман на време да чује резултате конкурса којим се бирао слоган што ће подстицати народ Србски да се множи, да рађа нове Алекове слуге, да живе и умру срећни, њему робујући. Народ бахат и незахвалан, слабо се у Србији размножавао, а и оно дјеце што окоте, бестидни родитељи слали су у бели свет, да их греје сунце туђег неба, а не Алекова мила топла љубав.

У редакцију Министарства културе и информисања стигле су на хиљаде писама. Слало их је и старо и младо, чак су и  нерођене српске бебе слале писма у којима су молиле своје родитеље да их коначно направе, како би се радовале животу у Алековој Србији. Еј, шта их само чека после првог плача. Избори сваке године, а на изборима зна се – литар уља! Кило брашна! Јетрена паштета! Мммм, а ако избори падну у зиму, па на српске улице излепршају напредњачки анђели у белим пелеринама, да незахвалном народу дарују пекарске производе, оловке, упаљаче, а легенда бели да се понекад, у магловитим предграђима, могу видети како деле и бесплатне пљескавице!

Живот је чудо, када Алек њиме управља. Ето, то чека наше будуће најмлађе, а оно што ће помоћи да их Срби направе, осим замишљања Алека Презгодног током размножавања, јесу победнички слогани на конкурсу:

„Твоје паре или твоја беба – једно од та два Алеку баш треба.“ и „Мама, шта је то салама – тата, хоћу и ја Андреја за брата.“ Аутор свим читаоцима жели срећан Дан заљубљених.

 

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.