Марко Видојковић: НАШ УЖАСНИ ЖИВОТ ПОСЛЕ ВУЧИЋА И КАКО ДО ЊЕГА

Замислите, једног дана Александар Вучић нестане са политичке сцене, то јест, из нашег живота. То што вама и мени овакав сценарио звучи као остварење најлепше жеље, не значи да је тако и са осталима.

Marko Vidojković / 27. фебруар 2019

 

Уђимо на тренутак у дом просечног Србина. У том дому последњих шест и по година борави и Александар Вучић, звани Шизоје. Он је присутан на сваком телевизијском дневнику свих телевизија, још откако је постао први потпредседник Дачићеве владе, 2012. Он је у истом врмеенском периоду свакодневно присутан на насловним страницама скоро свих дневних новина. Он је, дакле, киднапер.

Како на ово киднаповање гледају грађани? Један део жели да побегне из канджи отмичара. Ти људи не желе да живе у његовом кавезу. Они беже у иностранство или се на улицама српских градова боре за слободу. Има и оних који су изабрали да се праве луди док отмица траје. Они иду у тржне центре, на утакмице, на телевизији гледају искључиво филмове, а на друштвеним мрежама каче искључиво слике са летовања, слике кућних љубимаца и слике деце, коју планирају да пошаљу у иностранство, истичући како их политика не занима.
Можете те људе окарактерисати као смрадове, али њихово је право да одаберу како ће се триповати током трајања отмице, као што је и наше право да одаберемо борбу против отмичара, не толико што се тој борби назире срећан крај, већ зато што нас сама борба подсећа на то да смо уопште живи. Међутим, када Вучића више не буде, свима ће нам деловати као да је горе него када је био ту, зато што ће дан његовог одласка свакако доћи прекасно. Шизоје и његова банда толико су нас упропастили да ће, њиховим нестанком, остати рупчага - застрашујући траг одгриска на месту онога што су током свих ових година прождрали.

Свака мука некоме постане и навика, тако да не треба потцењивати број оних који су се саживели са чињеницом, па чак је и заволели, да ће им се покварени, лажљиви и ментално оболели Вучић свакога јутра, дана и ноћи обраћати, дуго, дуго, ако треба и заувек. Он је друштвени талог уздигао до нивоа доктора наука, државних секретара и министара, што остатак друштвеног талога врло добро види. Они тренутно продају свој глас за паштету са Вучићевим ликом, али нико им не сме забранити да маштају о томе како ће се једног дана возити на задњем седишту министарске лимузине, или шетати торбице и сатове од више хиљада евра. Шизоје је показао да је то изводљиво. Када укинемо Вучића, укинућемо и њима тај сан.

Нема везе што у плиткости своје свести већина осећа да се тај сан никада неће обистинити, суштина тренутка у ком живимо није остварење обећања, већ љубав према животу у перманентним лажним обећањима.

Када више не буде Шизоја, остаће нам само дно да се у њему копрцамо. Добар део киднапованих у овом тренутку пати од штокхолмског синдрома. Када отмичар нестане, почеће да им недостаје. Када будемо приморани да започнемо чишћење свега што је упропастио, биће оних који ће се наглас присећати како су била дивна времена када је Шизоје ишао од Јоване и Срђана до Миломира Марића и натраг, причајући своје покварене бајке и делећи своју умоболност и поквареност са нама. Његова предуга токсична циркуска тачка изгледаће лепше него живот који ће нам после њега остати. Покварени глупи смрад, припадник Вучићеве тихе армије, недуго после његовог краја почеће да призива његов повратак, жалећи за старим добирим временима сопствене отмице. Чак ће и нама, који смо се све ове године исцимавали не би ли отмица трајала што краће, Србија изгледати далеко безнадежније него кад је постојала нада да ћемо срушити Вучића. Толико нас је упропастио. Будите тога свесни, будите на то спремни.

Но, прво га се морамо ратосиљати. Протести у скоро сто српских градова први су корак у том смеру и он и његове ништарије то добро знају. Они, исто тако, знају да је у овом тренутку велики број оних који су се помирили са животом под Вучићем, па чак и оних који су такав живот, после скоро седам година, свесно или подсвесно заволели.  Режим зна да ће им, поред таквих поданика, насиље над грађанима који протестују лако проћи. Зато ће насиља ускоро и да се лате. Да ли ће то бити класично полицијско насиље или насиље плаћених батинаша, или насиље подмићених правосудних органа, није толико битно. Њихово насиље означиће почетак праве борбе. Ма колико кратка та борба била, ма колико се њен исход чинио извесним, морамо бити сложни и никада са ума не смемо да сметнемо шта нам је главни циљ: Србија без Вучића и СНС. Неко каже да је право питање шта ће бити после Вучића, али мени се чини да је право питање исто као и пре шест и по година – како што пре доћи до Србије после Вучића.

Тешко је, када знаш каквих метола има и у опозицији и у грађанским удружењима, каквих покварењака, лудака и фрикова има на „нашој“ страни, али то је једино са чиме располажемо – ми, сами. Зато, кад год режимски медији почну спинују о „преотимању“ протеста од стране опозиције, сетите се да су протести почели управо зато што су припадници опозиције премлаћени у Крушевцу. На овом истом месту сам јавно славио зато што смо се коначно нашли сви на истом месту, са истим циљем - и грађани и опозиција. После два и по месеца улице, поново морам да нас подсетим зашто смо на улици и да нам мета нису они који заједно са нама шетају, већ режим. Увек то имајте на уму.

Само напред и сложно, до победе.

 


Бука препорука

Друштво

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.