BOGATA OMLADINA
Ustali smo tridesetog aprila u tri popodne i pozvali dilera. Naručili smo peticu kokaina, kupili pet flaša džeka i iznajmili pet kurvi. Cepali smo se celo popodne i veče i u ponoć proslavili dolazak Prvog maja. Onda smo se u petoro luksuznih kola odvezli na Košutnjak, gde smo, sa pet pištolja, rasterali neke smradove koji su zauzeli našu omiljenu “pečurku”. Onda smo u jedan ujutru pucali u vazduh, vukli lajne, cepali džek iz flaše i karali kurve na haubama automobila. U određenom trenutku, tačnije u pola četiri ujutru, zvali smo ketering, jer su kurve ogladnele, pa su nam vrlo brzo iz Zemuna doneli sendvičiće sa zečijom paštetom, batačiće od korejskog detlića i džigericu od libanske veverice. Kurve su se lepo nahasale, a mi smo, u četiri ujutru, sa prvim znacima svitanja, ponovo pripucali u vazduh, zbog čega je naišla murija. Pripadnike interventne naterali smo da rade sklekove, pošto nisu znali ko je Dačin matori, hehe, jbg. Onda smo, u šest ujutru, zvali dilera po još, pa smo vukli lajne sa kurvinskih sisa, urlikali koliko nas grla nose, te smo oko osam otišli na splav, da malo slavimo, posle čega smo se odvezli na aerodrom, pa privatnim avionom Dačinog ćaleta na Sveti Stefan, da karamo kurve i vučemo lajne.
SIROMAŠNA OMLADINA
Ustali smo u tridesetog aprila u tri popodne i pozvali dilera. Naručili smo peticu spida, međutim, nije ga bilo da se javi sve do osam uveče. Do tad smo skupili lovu za deset “torpeda” piva. Zatim smo kod Pere gajbi vukli spid, pili pivo i zvali ribe iz srednje, na uranak. Odazvale su se njih tri, što je skoro duplo više u odnosu na prethodni uranak. Od Ljubinog teče dobili smo ćevape, da ih bacimo na roštilj, kad svane i ponestane nam spidine. Oko dva ujutru, kad su Perini matorci zakuntali, iskrali smo se iz gajbe, maznuli golfa četvorku od Perinog strica, koji sa švalerkom stanuje u kući do nas i krenuli po ribe. Onda smo se, nas sedmoro, vozili golfom po beogradskim ulicama i urlikali kolikio su nas grla nosila, jer je spid bilo solidan, pivo mlako, a TDI puštao top hitove. Stigli smo na Košutnjak, ali su nas sa našeg mesta oterali Dača i njegovi ortaci. Uzvratili bismo, međutim, bili smo naoružani samo sekirama i noževima, a oni niklovanim beretama. Onda smo otišli na drugo mesto, odakle smo oterali neke sedmake sa Ceraka, koji su tu doveli drugarice iz odeljenja, da im pred zoru duvaju kare. Njih smo oterali, a sedmakinje zadržali, hehe. Kad je svanulo, prvo smo sekirama isekli tri drveta, ne bismo li pred tim sedmakinjama ispali šmekeri, a tu se našla i TV ekipa pred kojom smo se kvalitetno kurčili. Posle smo pokušali da zapalimo vatru, al, kurac, nije išlo, pa smo se gađali sirovim mesom, a onda smo išutirali neke kučiće. Posle smo otišli da se bijemo sa glupim ciganima / grobarima.
RADNI NAROD
Ustala sam prvog maja u četiri ujutru, oprala zube, kenjala, namestila kosu šnalama, poljubila decu u uspavane glavice i izašla na ulicu. Posle dvadeset dva minuta dočekala sam trideset sedmicu, pa sam izašla kod sajma i onda još četrdeset tri minuta čekala pedeset peticu, da bih na kraju pet minuta zakasnila u supermarket, gde radim kao kasirka, a ponekad pomognem i u magacinu. Ponekad umem da uletim i na delikates. Šefica je uzela slobodan dan zbog praznika, ali me je njena zamenica izgrdila zbog kašnjenja, upozorivši me da ću, ako tako nastavim, dobiti otkaz. Upozorila sam je da ću odati gde nestaju ulošci iz magacina, te ko puši đoku momku koji sakuplja korpe i kolica. Nasmejala se i odgovorila: “Dobro, jebote, šta se odmah ljutiš. Ajd’ na kasu.” Radile su samo tri kase, a kupaca je bilo kao da nije praznik. Dolazili su po sladolede, po pivo, po meso za roštilj, po gotov roštilj, po jogurt, po sokne, jedan kreten je čak kupio fen, neverovatni su, majke mi. Posle nekoliko sati za kasom, počelo je da mi se vrti u glavi, pa sam kupila jednu čoko-bananicu, kako bih se malo vratila u život. Uf, kako je bilo dobro. Kad se napokon smena završila, otišla sam do klonje, da pišam, pa sam malo sa ženom koja radi u menjačnici pričala o njenom raku dojke. Čekajući prevoz, popušila sam čak četiri cigarete. Kući sam stigla u šest posle podne, taman na vreme da vodim ćerku u urgentni, pošto joj je brat razbio glavu ujakovim trotinetom.
SINDIKALCI
Ustao sam prvog maja u zoru, istukao decu i otišao pešice tri kilometra do autobusa, gde su nam dali sendviče u celofanu i sindikalne zastave. Onda su nas odvezli za Beograd, gde smo na Trgu Marksa i Engelsa, zajedno sa ministrom, proslavili Prvi maj, međunarodni praznik rada. Ministar je bio lep, obasjan suncem, vilice ojačane pokušajima da izgovara duge i teške rečenice. Bili smo srećni kada smo ga videli. Lepo je kad znaš da je ministar rada nekada bio jedan od nas proletera, konkretno šofer. On je živi dokaz da se sve može, samo ako u životu jako zapneš. Najveća je sreća kad država, koja ti je sve dala, zajedno sa tobom slavi tvoj sindikalni rad. Bilo je tu i pripadnika salonske levičarske bagre, koji su, u jalovom pokušaju da se povrate u politiku posle izborne katastrofe, vikali ministru da je lopov. Eh, kad bi samo znali koliko on malo krade u odnosu na to koliko bi mogao, sramota bi ih bila. MInistar je u tim teškim trenucima pokazao liderski duh, te stratešku genijalnost na nivou druga Tita, rekavši: “Neka ih, nek se deru, sad će to policija da pohapsi, pa će da ih puste kroz dva sata, što će im možda kod njihovih birača malo dići rejting. Pustimo tu jadnu decu da rade svoj posao, na Praznik rada.” U takvu političku mudrost ne vredi se mešati, već valja sendvič zakusati, a i pasulj, ko je bio bolje sreće. Posle su nas strpali u autobuse, gde smo odremali partiju dok su nas vozili kući. Tamo sam s vrata pretukao ženu jer sumnjam da se jebe s komšijom.
Prethodne kolumne Marka Vidojkovića za Buku možete pročitati ovdje
