Марко Видојковић: ЈА, ПРАВНИК

Студенти београдског Правног факултета згадили су ми се још на почетку студентских протеста против изборне крађе, у новембру, 1996.

Marko Vidojković / 13. фебруар 2019

 

Био сам тад трећа година и студирање права коначно је добило смисао: када Милошевићеви судови покраду изборну вољу, ко ће да се побуни, ако не будући правници?

Будући правници, међутим, нису тако размишљали. Од око два милиона студената права, на протестима нас никада није било више од сто. Ишли су на предавања, излазили на јануарски испитни рок, а професори који су подржавали протест су нам говорили: „Мало нам је труло што нас има више него студената. Где су вам колеге?“

ЕТФ-овци су долазили у већем броју од нас, студенти Рударско – геолошког, машинци - сваког је било више од будућих правника. Било је јасно да је будућност нашег правног система у рукама кукавица и смрадова. Данас је та будућност наша садашњост, а они који су се тада правили блесави као студенти, данас се праве блесави као тужиоци и судије. Још горе је било на студентским протестима против Закона о универзитету и Закона о информисању, 1998. год. Тад нас је са права било између десет и двадесет.
Био сам апсолвент, кад ме је, у јесен 1999. године, Пауновић трећи пут заредом оборио из Међународног јавног права. Хвала му на томе, јер ко зна колико бих још времена изгубио убеђујући себе да нешто треба завршити само зато што си га започео. Паралелно са почетком протеста Савеза за промене и првим корацима моје књижевне каријере, дигао сам руке од Правног. Са зградом у Булевару сам се поново сусрео у септембарском року, 2006. год., када сам добио седмицу из радног права и тако, захваљујући „Болоњи“, стекао „малу диплому“, коју сам подигао са факса 2011. год. и ставио у ормар, одакле је нисам вадио.

Кад сам видео позив студентима Правног да се пре суботњег протеста окупе испред факса, па да одатле крену на плато, знао сам о чему ћу говорити у Васиној. Одлучио сам да се придружим студентима, чак сам позвао и своје саборце из протеста 1996/97 да дођу (нико се није одазвао), а жени сам рекао: „Кладим се да ће нас бити мање него пре двадесет три године.“ Тридесетак студената права и неколико маторих фрикова окупило се на платоу испред факултета. Толико нас је мало било, да смо кренули најпре тротоаром, па смо ипак некако прешли на десну коловозну траку и њом отишли до Славије, где смо се сусрели са нешто бројнијом групом студената других факултета, који су стигли са Вождовца.

Укупно двадесет осам професора и сарадника Правног подржало је протесте. Смешан број у односу на двадесет осам хиљада запослених на факултету, али процентуално, па чак и бројчано, било их је више него студената. Неко је тих дана направио и видео-анкету на ходницима Правног, питајући полудебиле који се спремају да једног дана преузму правничка кормила у Србији, БиХ и Црној Гори, шта мисле о грађанским протестима. Већинско расположење је, попут оног из 1996. год., било срамотно.

У недељу су се појавила два полуписмена обавештења из Покрета социјалиста, у којима су ме ликови за које нико никад није чуо, позивали да вратим диплому, те да се вратим у прошлост и напишем „црну књигу“ о злочинима Ђиласа и Јеремића. Они су макар испали поштени, јер су се расправљали са кључним делом мог говора, у ком сам апеловао на поштене правнике и адвокате, да на време попишу сва кривична дела и злочине напредњачког режима. Тај део говора ускоро више неће постојати у режимским медијима, а неколико корумпираних правничких минијатура сакриће се иза свих који су икада студирали права, спинујући како сам их, својим говором, све скупа увредио. Чак се и Вучић, кога ћу од ове колумне звати Шизоје, јавио, у сред своје опроштајне турнеје по унесрећеној Србији, да, очигледно накљукан лековима који као нежељени ефекат имају опседнутост храном, лупета о пљескавицама које су ми дале за право да пљујем по правницима.

Информер је неколико пута током дана мењао спинове, у покушају да ме казни због каљања Шизојевог највећег животног домета (завршио факс), почевши од цитирања дела говора у коме сам се у последњем тренутку зауставио да не опсујем правнике, па све до теорије завере у којој, са СНП Наши, спремам напад на Шизоја, у Орашцу, прекосутра. Затим се Шизојев „мали од Правног“, Сима Аврамовић, на другом дневнику РТС (у ком сам се нашао две вечери узастопце), згражавао над мојим речником, закључивши лукаво како су моје оптужбе заправо освета лошег ђака.

А онда се, са дна каце у којој цркавају српско право и правда, јавио и декан Правног факултета, некакав Зоран (до тог тренутка мислио сам да је и даље Сима декан) и припретио ми кривичним гоњењем због онога што сам рекао. Тај анонимус ме је подсетио на то да сам у свом говору направио и једну омашку – наиме, београдски Правни факултет не гаји само беднике, криминалце и вуцибатине, већ и фашисте.

Моја „мала“ диплома је коначно нечему послужила.

 

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.