Марко Видојковић: ИСЕЦИ БАБЕТИНУ

Као одговор на протесте који се шире Србијом, труст маркетиншких експерата које Александар Вучић исплаћује нашим парама, осмислио је контрамитингашку турнеју, под називом „Будућност Србије“.

Marko Vidojković / 20. фебруар 2019

 

Као одговор на протесте који се шире Србијом, труст маркетиншких експерата које Александар Вучић исплаћује нашим парама, осмислио је контрамитингашку турнеју, под називом „Будућност Србије“. План је прост – ходајућа пошаст доћи ће у све побуњене градове, довући из других градова своје сендвичаре, одржати пред њима говор, који ће се потом емитовати у свим дневницима на свим телевизијама. Врло брзо, турнеја „Будућност Србије“ постаће међу народом позната као Вучићева опроштајна турнеја.

У пракси, турнеја изгледа овако: Вучић, попут „црне смрти“, бане у насељено место, остави за собом пустош и настави даље. Мештани се, за време његовог боравка, закључају у станове и куће, док хорде на силу доведених зомбија тумарају по ћошковима, тражећи згодно место за пишање, односно кењање, уколико је сендвич био актуелног квалитета (погледати притужбу анонимног бота на квалитет саламе у сендвичима дељеним за „дочек“ Путина).

Екипа емисије „Добар лош зао“ одлучила је да први део наше најновије епизоде снимимо испред „Вучићеве“ бине, кад се већ, игром случаја, Шабац баш тог дана нашао на мапи председникове опроштајне турнеје. Ненад Кулачин је још раније предложио да снимамо са омчама око вратова, у знак подршке Слободану из Крагујевца, пензионеру приведеном зато што је лутку самога себе на вешалима прошетао крагујевачким улицама. Дакле, кад се све идеје саберу, снимаћемо, испред бине, са омчама око вратова. Вучић је свој поход на Шабац најавио за шест после подне, а ми смо снимали у пола дванаест, све се лепо наместило да опасност од линча буде минимална.

Док смо се спремали, проверавајући квалитет звука и ниво сигурности Кулачинових чворова, које је целе претходне ноћи везивао, упозорени смо: „Ено их.“ Ко? „Вучићеви.“ Тројица ћелавих ликова у црним јакнама, изашли су из локала преко пута, прешли улицу ван обележеног пешачког прелаза и застали на педесетак метара од нас. Махнуо сам им, један је узвратио климањем главе, да би затим прошетали педесетак метара удесно, поново прешли улицу ван пешачког и вратили се у локал из кога су малопре изашли. „Шта је ово било?“, упитао сам. „Провера“, гласио је одговор. Каква сад провера, збунио сам се, пошто у њиховој акцији није било никаквог смисла, али можда то и јесте био циљ - да нам ставе до знања да знамо да знају да смо ту.

Све чега се токсични Александар Вучић дотакне, претвори се у страву и ужас, па је тако и енергија у непосредној близни његове бине подсећала на енергију мобилног тоалета, у ком сереш, а испред чека двадесет издрогираних посетилаца концерта Аце Лукаса. Обесили смо себи канапе око вратова и спремили се за снимање. Неколико знатижељника стало је мало даље, смејући се. Неколико њих још мало даље, без осмеха на лицима. Неко је, на самом почетку снимања, нешто добацио, нисам успео да провалим шта, Кулачин ме касније уверавао да је тај био „наш“.

Онда је, у сред снимања, после трећег видео прилога, наишла баба и прикењала ми: „Како те није срамота, да лајеш тамо у Београду, а наше паре узимаш.“  Део Вучићевих хорди. Неплаћена. То јест, највероватније потплаћена увећањем пензије, која јој претходно није била смањивана. Воли га искрено. Мислио сам да такви не постоје. Али, ето ње. Питао сам је да ме није помешала са председником, имајући у виду природу  њених оптужби, међутим, тек тад се разјарила. Пришла нам је скоро сасвим и осула паљбу увредама. „Ало, не нападај ми колегу!“, заурлао је одједанпут Кулачин на њу, више из зезања,  а деца, која су стајала у непосредној близини, закикотала су се. Таман сам очекивао да ће баба из цегера да извуче тетејац и отвори ватру, кад се камерман окренуо ка њој, што ју је поколебало.

Помислила је, погрешно, како ће завршити у „Добар, лош, зао“ па је напокон утекла низбрдо, увредивши нас из даљине још неколико пута. Потом смо мање размишљали о ономе што говоримо пред камерама, а више о баби, која нас је напала. „Ову бабетину сечемо, који ће нам“, предложио сам, а Кулачин се сложио. Још једном сам, за сваки случај, дао исти предлог, а Кулачин се поново сложио. И онда је, као случајно, наишао Шкабо, такође са омчом око врата и ми се поздравимо с њим и одлазимо из тог предворја пакла, назад на телевизију. Прави пакао могао сам да оњушим сат касније, када смо морали да се вратимо до бине, пошто је Шкабо заборавио рукавице у оближњем кафићу.

У тим тренуцима, све се тресло од музике, са озвучења које је у међувремену стигло до бине. Зауставили смо се. Један знојави саобраћајац преко пута био је једини облик постојања државних органа у непосредној близини. Шест ликова са ниским челима, међу којима и онај што је предводио „топлог зеца“ кроз којег су летос локални напредњаци протерали лидере СзС, стајали су на десет метара од нас. У мом матором прљавом пунту седимо Кулачин, његова ћерка и ја. Чекамо Шкаба. Размишљам шта би се десило да нас препознају. Да ли да палим инстаграм лајв или да активирам сузавац? Или оба? Они су се, међутим, бахато церекали, уживајући у својој једнодневној окупацији Шапца, заболе их баш ко седи у неком тамо пунту. Ето Шкаба, са рукавицама, које је касније заборавио у мом ауту.

Касније, те вечери, док сам гледао Вучића како мумла са бине на шабачком корзоу, пред довученим упишанцима, којих је, према поузданим изворима, било само 3600 у односу на предвиђених десет сома, само ми је она бабетина била у глави. Њу нико није довео. Она му је сигурно одушевљено грактала из мрака.

„Јави, молим те, монтажеру да исече ону бабетину“, пустио сам осамнаести пут Кулачину исту поруку.

„Ево сад ћу“, одговорио ми је осамнаести пут на исти начин.

 

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.