Македонска таблица множења

Амиџа Мустафа Гуџевић овако је рекао: ‘За нашу децу нема теже школе но што је македонска школа. А у ту школу најтежи је рачун. А у тај рачун је најтежа таблица множења. Није шала македонска таблица множења!’

Sinan Gudžević / 02. јун 2015

Давно је било, била је јака зима, можда године 1963, ишао сам у други или трећи разред, у нашој кући је амиџа Мустафа Гуџевић рекао овако: ‘За нашу децу нема теже школе но што је македонска школа. А у ту школу најтежи је рачун. А у тај рачун је најтежа таблица множења. Није шала македонска таблица множења!’ Добро, ако би требало у знаке навода ставити баш како је амиџа рекао, рекао је ‘табљица мложења’, тако су стари људи у мом крају онда говорили, а ми дјеца бисмо им се, кад год смо остајали сами, смијали и ругали.

Амиџа Мустафа није никад ишао у школу, рођен још у Османском царству, дјетињство у ратовима, паљевинама и бјежанијама, па га школа није ‘закачила’. Зато што га школа није закачила, мислили смо, зато он о школи тако прича. Таблицу множења у школи није могао учити, а на Голији планини множење је посљедња рачунска радња, прије ње су, овим редом, одузимање, дијељење па сабирање. Некоје од дјеце је, кад је он оно о таблици множења изрекао, узвратило, ада па таблица множења је свуда иста, девет пута осам је седамдесет и два у цијелом свијету, и у Дугој Пољани и у Бијелим Водама. Неко старији је додао, ада и у Меки и Медини је девет пута седам исто колико и испод нашега гробља. Миџо Мустафа је рекао, море бит да је све то тако, али је таблица множења најтежа у Македонији. И додао је: ‘Е најбоље да одете сами у Македонију, па да видите шта је школа!’

Годину или двије прије но што се глас о македонској таблици множења чуо по селу, двије од трију породица Гуџевића су се биле вратиле из Македоније. Ондје су биле отишле, е да би се оданде могле одселити у Турску. Али се у Турску није одселила ниједна. Двије су се вратиле након четири године, а једна након седамнаест. Један једини члан ове посљедње, Иљаз, остао је у Македонији, ено га и данас ондје, у селу по имену Милино.

Други Гуџевићи су се у Турску селили пругом, преко Београда, Димитровграда и Софије, и сви који су тако отишли, остали су у Турској, осим Азиза, који се вратио, ено га у Сјеници. А оне куће што су кренуле преко Македоније, кренуле су у невријеме. То је било крајем педесетих година кад се пут за Турску ‘био затворио’. То затварање је било такво да је усељавање у Турску из Југославије међудржавним ваљда уговором било омогућено само припадницима турске националне мањине, која је великим дијелом настањивала нашу Македонију.

Непознат нетко се онда досјетио да муслиманима из Санџака и Босне понуди да се углаве у тај програм. Механизам је био овакав: они који би жељели да се иселе у Турску, могли су то учинити само из Македоније. Дакле, морало се најприје уселити у Македонију, ондје проборавити, чини ми се, барем двије године, добити македонско држављанство, а при изјашњавању о народности уписати: турска. Онда чекаш одобрење од турских усељеничких власти или чекаш од рођака из Турске да ти пошаљу васику, па кад добијеш, пођеш да стигнеш. Тако су из роднога села кренула и три моја рођака са бројним члановима својих породица. Продали куће, имања и стоку рођацима или познаницима, покупили парту и замакли за Македонију. Ондје су купили имања у реченом селу Милино, које је, чини ми се, тек тих година било добило то име. Јер се причало да се дотад Милино звало Татарлија.

Зашто су моји рођаци хтјели у Турску, то овдје не би могло стати у причу, не би, ни укратко ни удуго. Хтјели су и моји родитељи у Турску, и богме били добили улазну васику, али се пут затворио. Рођак је вукао рођака, сјећање на паљевине је било свјеже и живо, па оскудица и несигурност, и то па то и све то, а све то заједно можда још није ни пола. Уза све то, понеки старац би рекао како ни школа данашња није добра, јер се све чини да се у њој дјеца повлаше. Онда би однекуд из Турске бануо на виђéње понеки рођак, потомак оних што су отишли давно. Тај би хвалио све турско, чак и воду за пиће. Иако се знало да се с голијском водом ниједна вода не може равнати, нико се госту з Турске не би супротстављао, јер је дуњалук велик и широк и може у њему бити да има вода, а што не би била баш у Турској, таква да је боља но игдје, па можда чак боља и од наше.

А похвала турских школа била је само таква: тамо дјеца уче најбоље, уче с вољом, нико их не плаши и не влаши, но су радосна, иду у школу пјевајући, пјевајући из школе долазе кући, чим кући стигну помажу родитељима. И не сакривају се тамо од посла и од чобанлука као код нас. Турска школа дјецу начини људима прије но иједна на свијету школа. Нема школе без турске школе, закључио би понеки старац, а нас дјецу би стрепња обмотавала као саргија главу. Нисмо могли вјеровати да се игдје на свијету иде у школу и да се пјева од радости што се иде у школу. Ми смо и пјевали на путу до школе, имали смо и простора и времена за пјесму, седам километара до школе и седам оданде до куће, али не знам да је иједно дијете икад запјевало од радости што иде у школу. Мој вршњак Рамиз је такву сумњу више пута наглас изрекао, па је сваки пут био укорен и проглашен блесаном и хајваном. Године 1966. и његова се кућа одселила у Истанбул, па сам га, прије неколико година, у Пазару, питао да ли је икад пјевао на путу до школе. Рекао ми је, вала јесам, али јок у Турској, но овамо у Југославији.

Тако, прошло доста година, ишчиљело много ствари из сјећања, изблиједило шта није ишчиљело, понешто се сакрило и чекало да буде нађено или дотакнуто. А прошле године, у Новом Пазару, одем до свога рођака Хајриза, а тај је Хајриз син онога амиџе Мустафе, који је говорио како није шала македонска таблица множења. Ријеч по ријеч, споменемо и Милино и школске дане Хајризове. И Хајриз ми исприча како су он и рођаци Јусуф и Салих пошли у школу у Милино, и како су сва тројица понављала разред. А како и зашто сте, Хајризе, понављали разред сва тројица? Лако, зато што нијесмо знали турски. А што бисте па морали знати турски, ваљда македонски? Не, него баш турски. Зато што је школа у селу Милино била на турском језику, јер је Милино било цијело турско село, триста кућа турских.

А наше очеве је неко наговорио да, кад се у Македонију уселимо, кажу да смо ми Турци. И наши очеви тако и рекли и написали, и ми онда добили позиве да идемо у турску основну школу у Милино, задња пошта Джумајлија, општина Свети Николе, између општина Титов Велес и Штип. И пошли ми у ту школу, а у школи ни да бекнемо, ништа. И не само што не зборимо, но ни не разумијемо ада ништа. Учимо нека слова која никад нисмо видјели, слово у има горе два ока, слово ц има реп, једно и има горе тачку, а једно нема. Али све се то још и научи некако, а збор никако. А сви причају турски, само ја, Јусуф и Салих јок. А кад би били часови из рачуна, боље да ти не причам, па таблица множења, ама ништа, знаш оно дупло голо из домина.

И ништа богоми, лијепо ти ми сва тројица понављамо разред. Мука, криво нам, друга дјеца прошла у виши разред, а ми, стари коњи, опет у исти. Онда наши стари кажу, полако те децо, има времена, а неко је рекао и како та наша школа у Македонији и није права турска школа, но ћемо, тек кад добијемо васике и замакнемо у Турску, поћи у хас турску школу. И у њу ићи све пјевајући. Нити смо пошли у те школе пјевајући ни не пјевајући, нисмо до тих школа нити дошли, нити смо Турске видјели. Није нам била суђена Турска, но смо се вратили одакле смо пошли. Ето, а овдје су нас ови православци Срби звали Турци, и још нас зову. А ето који смо ти ми и какви Турци били и како смо прошли код Турака. Понављали. Морали поново да учимо и таблицу множења.

 

Извор Новости

 

 

 

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.