Лејла Кустурица: Када сте млада жена и борите се за истину и правду, изложени сте говору мржње

"У посљедње вријеме су се почеле водити кампање на друштвеним мрежама против мене. Један непристојни господин, власник фирме која производи турбине за МХЕ је коментарисао сваку моју објаву."

Vanja Šunjić / 21. јануар 2021

Foto: Privatna arhiva

 

Са Лејлом Кустурицом, активистицом, правницом и директорицом Фондације Атеље за друштвене промјене – АЦТ разговарали смо о говору мржње у јавном простору, сексуалном насиљу над женама, њеном животу у Америци и Сребреници, те томе шта све данас активизам јесте.

 

Послушајте цијели разговор:

 

 

Коментаришући говор мржње којем је изложена као активисткиња, Кустурица каже:

Кад сте млада жена и имате позицију моћи, изложени сте дискриминацији која је суптилна, јер око вас су  борци за концепт правде, али су рођени и одгојени у овом друштву, па су рефлексија друштва у којем живе и на најбаналнијим стварима то ће се оголити. 

У посљедње вријеме су се почеле водити кампање на друштвеним мрежама против мене. Један непристојни господин, власник фирме која производи турбине за МХЕ је коментарисао сваку моју објаву. Сматрао је да ће ме највише повриједити ако ме буде нападао и као жену. Нападао је све облике мог идентитета. То је наш реалитет и важно је о томе говорити и унапређивати наше ставове. Страх није нешто што ме одликује. Жалости ме да је тај господин толико заробљен у властити интерес, да не види штету коју прави Босанцима и Херцеговцима. 

Ја сам добила подршку активистичке заједнице и у дискусији с њим сам остала аргументована, на разини на којој људи требају разговарати. Али, живимо у друштву гдје то није најдоминантнији вид интеракције и морамо много о томе да причамо и да изналазимо алтернативе.

Осврћући се на све оно што се дешава у данима иза нас, а везано је за сексуално насиље над женама, Кустурица каже:

У клупку најразличитијих емоција она која преовладава јесте дивљење и нада која прави раскол у основу на трендове и оно што знамо да је наша свакодневница. Знам поуздано да врло мало жена око мене није свједочило или било изложено некој врсти неприкладног третмана, од којих су неки имали обрисе сексуалног злостављања било на радном мјесту, или у групама пријатеља у којима најчешће видимо објективизацију и свођење жене на сексуални објекат. 

Дивим се женама које се усуде у нашем друштву да поговоре и означе починитеља, без обзира што знају да ће бити покривене велом срама, осуда и коментара које можемо да читамо на друштвеним мрежама. Те жене због истине и правде ризикују неку врсту имиджа у свом друштву, да би нешто било заустављено. Драго ми је да се ово дешава, поносна сам на жене и надам се да су друге охрабрене да причају о томе, јер велики број жена оправдава сексуално насиље сматрајући недопустиве облике понашања прихватљивим.

О активизму и новим генерацијама активиста/ткиња каже:

Разликујемо се од генерација које су нешто покушавале прије нас. Оквири унутар којих дјелујемо пружају нам прилику да будемо прогресивнији. Ја сам активистица која се бори за достојанство човјека и мој је покушај да не будем везана за једну тему. Сексуално злостављање се тиче свакога ко се бави активизмом. Мој покушај бављења активизмом је покушај да се прерастају подручја унутар којих се дјелује. Активиста за мене значи неко ко излази на протест за женска права, за права ЛГБТИ особа, за дјечија права и права дјеце нетипичног развоја. Активизам је ултимативна солидарност. Активисти су чувари правде и не може нас се тицати једна правда, а друга не.

Говорећи о свом односу спрам (не)активности наших суграђана и суграђанки, закључује:

Направила сам раскол и схватила да људе треба вољети и разумјети, јер то је начин да се из њих извуче оно најбоље. Живот овдје је тежак, упознала сам много обесправљених и слушала њихове животне приче и на личној разини емпатисала. Ни за шта не кривим обичног човјека у БиХ и у потпуности га разумијем. Ако сам ја одабрала да је ово моја професија и лични позив, моја кривица је ако не нађем начин да ангажујем тог човјека. Како могу бити љута на једну самохрану мајку која има двоје дјеце и ради у супермаркету за недовољну плату да прехрани породицу и можда има неко здравствено обољење, ако није изашла на протест, без обзира што се тај протест можда тиче ње и ријешиће питања свих нас. Морамо пронаћи начин да она у свом дану уради нешто што може, како би се осјећала дијелом те борбе.

Често западамо у заблуду да двоје нас не можемо ништа промијенити, али кроз десет година свог ангажмана схватила сам да допис који сваки дан стиже секретарици доносиоца важних одлука је допис који јој почиње сметати и ставља га на приоритет својих одлука, захтијевајући да то неко ријеши. Рјешење проблема је у баналностима и континуитету. Кад би од данас па на даље у БиХ милион људи сваки дан написало допис и послало га на адресу неког доносиоца одлуке и да то траје пола године, за 200 дана Босна и Херцеговина би била знатно другачије мјесто.

Говорећи о животу у Америци и говору мржње и дискриминацији тамо каже:

Приликом мог боравка у Америци, почетком кризе 2008. године, волонтирала сам и правили смо ручак за бескућнике. Ја сам рекла да сам Лејла и да су чланови моје породице муслимани. Претрпјела сам говор мржње и класификацију Ислама као демонске религије. У Америци се те ружне истине не изговарају баш директно као код нас, али то раде у рукавицама и тихо ће те искључити из одређених токова. 

На питање зашто је отишла у Сребреницу и шта је за њу значило то искуство, Кустурица одговара:

Тамо сам отишла да спасим себе, односно ствари у које сам вјеровала, а биле су у мени пољуљане. Човјек који се бави активизмом свему приступа с увјерењима, чак и идеализира, покушавајући допринијети настанку бољег свијета. Ја сам у професионалној и активистичкој каријери доживјела одређена разочарења која су пољуљала стубове мојих увјерења. Тада сам сматрала да се могу обрачунати сама са собом ако се изазовем на двобој и одем на мјесто гдје нећу уживати привилегије живота које ми у Сарајеву уживамо, у односу на оне које људи уживају у Сребреници.

Сребреница је мјесто које крвари. Видјела сам патње обичног човјека из перспективе руралне жене, мајке која на својим плећима носи опстанак Сребренице. Сребреница гдје год да је данас опстаје захваљујући снази жене која је толико храбра и снажна, која излази на крај са мушкарцем лишеним достојанства јер у тој средини нема посао, научен је да је глава породице, а нема услове да се брине о породици, постаје депресиван, склон алкохолизму, док заједница нема инфраструктуру која ће пружити подршку. Тај човјек бива осуђен и склон коцкању, па је фрустриран, у кућу доноси немир. Жена је стуб стабилности, чува 50 оваца, испраћа дјецу у школу, плете приглавке, нема превоза да дијете одвезе у болницу… Спознала сам јако тежак живот бх. човјека, којег након тог искуства јако разумијем и све му мање ствари замјерим.

О Фондацији АКТ и плановима говори:

Фондација има велике планове. Стварамо платформу за артисте и активисте и радује ме бити дио ширег покрета који ће направити простор за све оне који су одважни и храбри да се друштвено ангажују и излазе из концепата који Босну и Херцеговину воде у суноврат.

 

 


Бука препорука

Кампања против говора мржње

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.