Куке доброте

Да је тешко, тешко је. Проживљавамо све дубљу кризу, док нам се непрекидно говори о прогесу који нико не види и не осећа.

Marija Ratković / 10. април 2016

 

Сиромашни смо сви, а неки су најсиромашнији. И упоредо са владама разних земаља које се боре против бескућника постављањем шиљака против спавања по клупама илиубацивањем контејнера под земљу да би били недоступни невољницима – расте и контратренд невладиних покушаја збрињавања најугроженијих делова друштва. Тако су настали концепти комуналних ресторана у којима раде штићеници центара за пружање помоћи, комуналних продавница које продају старе ствари и приход дају у добротворне сврхе, уличних новина и штандова на којима се може преузети чиста одећа и обућа.

Пролеће је започело с куком

Последњи пример примењене креативности у Србији су КУКЕ ДОБРОТЕ, које је неко покренуо и проширио по целој земљи, а чујем да је и Бања Лука добила прве куке. За оне који нису у току, то је акција качења импровизованих кука по зидовима и по дрвећу уз натписе КУКЕ ДОБРОТЕ, на које је предвиђено да грађани заинтересовани да буду добри остављају кесе сумњивог садржаја, у којима се налазе разне насумично сврстане потрепштине, а које ће “они којима је то најпотребније” наћи и узети.

Стварно треба бити геније па смислити посебно издвајања ђубрета на КУКЕ ДОБРОТЕ, за разлику од обичних кука на контејнерима на које грађани и иначе свакодневно, у чину не посебнохуманитарног бацања ђубрета, издвајају хлеб и употребљиве остатке хране. Грађани већ посебно одвајају и употребљиве старе ствари и остављају их уредно сложене поред контејнера, а одбачени намештај и крупни отпад “прве суботе у месецу, осим када временски услови то не дозвољавају”.

Дакле, КУКЕ ДОБРОТЕ већ постоје. То знам и из личног искуства, зато што сам много пута остављала, али и узимала ствари са улице и користила их, а сваки стан у коме сам живела опремала сам комбинацијом позајмљеног, поклоњеног и намештаја са улице.

Копирајтери на креку

Не занима ме да ли је КУКЕ ДОБРОТЕ измислила или ископирала по међународном узору нечија баба, нечији креативни директор или нека Еразмус студенткиња. Најбоље је да њихови аутори заувек остану анонимни. Пре пар година сам покренула хасхтаг #цопритерсонцрацк, инспирисана управо сулудим слоганима као што су “Све што навијач може да пожели” за једну врсту бријача у току спортског првенства, или “Неодољива снага ментола” у реклами за жваке, али и опоменом уз газирано пиће опорог укуса која гласи “За жене, не за девојке”. Примера је безброј, куке су само последњи и најболнији.

Од када су куке инсталиране, појавиле су се црнохуморне шале са асоцијацијама на вешање. Добро, ко ради тај и греши. Али КУКЕ? ДОБРОТЕ? Копирајтери, саберите се, крајње је време.

Како смо стигли до куке?

Један од пројеката који је био узор нашим “кукама” је идеја Стреет Сторе, настала 2014. у Јужној Африци у сарадњи са МЦ Саатцхи, али се по принципу Опен Соурце искуства проширила на 263 града у целом свету, где се отварају поп-уп штандови за слободно преузимање обуће и одеће, а понекад и хране. У сродне узоре спаде и ирански алл оф Кинднесс из децембра 2015, који је уз слоган “Остави ако ти не треба, узми ако ти треба” у санкцијама погођеном Ирану отворио неколико пунктова за остављање зимске одеће на зидним вешалицама.

Верујем да су наше копирајтере на лошем креку збуниле те слике вешалица и слоган Ханг уп Хелп Оут, чији је чак и буквални превод Окачи, помози! опет бољи од нашег мучног КУКЕ ДОБРОТЕ. Нећу да цепидлачим са језиком, нити тиме што је наш слоган описног карактера и истиче у први план доброту доброчиниоца, док оригинални дозива/позива на акцију односно помоћ некоме. Занемарићу и то што је копирање пројеката који су се унапред одрекли власништва над том идејом и дали је свима широм света на коришћење, идиотизам своје врсте. Али нећу и не могу да превазиђем игнорантски приступ који занемарује инфраструктуру потребну за извођење ове идеје помоћи.

Лажу, није лако бити фин

Разочараћу вас наводећи очигледно, али није довољно окачити куку и постати добар. У оригиналној акцији лепо пише да је потребно окупити тим волонтера, да је за куке односно за штандове на којима се роба дели потребно добити дозволе, односно укључити у акцију бар локалну власт… Да би се некоме ко је систематски уништен од идиота, ко је обесправљен, осиромашен или очајан заиста помогло, није довољно послати СМС поруку, кликнути на петицију, или уделити динар испред цркве. Назвати остављање разних остатака у кесама на насумичним местима хуманитарном помоћу, заиста вређа достојанство и интелигенцију сваке особе, а поготово оних којима је то најпотребније. Идеја да је могуће помоћи икоме без додатног труда је маркетиншки трик и измишљотина врсте дедамраз (мада у принципу немам ништа против дедамраза).

Кука, али за кога?

Уколико неко није способан или не жели да некоме помогне качењем кесе на дрво, слањем СМС поруке и другим тренди облицима помоћи, то је сасвим у реду. Држава, маркетинг агенције или пројект менаџери на пример, уместо што се шлихтају својим крупним пореским обвезницима/клијентима/надређенима који производе хлеб, млеко, воду, сокове или новац, треба да их мотивишу (читај: натерају на овај или онај начин) да део својих залиха које се мере тонама, усмере на “оне којима је то најпотребније”, а не да медијски шиканирају поштен свет који на сваку кесу пелена, конзерву или флашу воде коју уступи некоме коме је то потребније, још додатно плаћа ПДВ држави и пуни касу која ту помоћ сваким даном све више укида.

Нема потребе да се сваки поштени али осиромашени грађанин који с времена на време завири у контејнер “да види шта има” осећа лосе, јер није у могућности да помогне било коме, било како.

На крају, уверена сам да КУКЕ ДОБРОТЕ јесу намењене онима којима је то најпотребније, али такође мислим да то нису најугроженији слојеви друштва, већ редом: они који су те куке измислили, они који их сликају пошто на њих окаче кесе и сви остали који су уверени да је “њихово мало некоме све”. Најугроженији ће као и до сада наставити да се баве опробаним методама узимања из контејнера где је то могуће, али и кудикамо достојанственијим начинима сналажења, као што је сакупљање секундарних сировина и њихова замена за новац, рад у ресторанима који запошљавају угрожене групе, продајом уличних новина, старим добрим надничењем, па чак и принудним радом, када их власт или неко ко има “своје мало и њихово све” позове. Зими, када нас снег изненади, чишћењем снега, лети брањем вишања уз црвене траке, али то смо ваљда већ елаборирали.

Пешчаник.нет, 10.04.2016.

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.