Капитал не признаје физиолошке потребе

Да би одјећа и обућа стигла до бљештавих шопинг-молова, раднице у појединим загушљивим фабрикама у Србији дословно падају у несвијест. И све то за минималац, а понекад ни толико.

BUKA portal / 17. мај 2019

Foto: Ilustracija

 

„Љети није хтио да дозволи корис̌тење расхладних уређаја, па је у хали био пакао, а зими није укључивао гријање. Морале су да с̌ију у зимским јакнама, да пушу у прсте, како би успјеле да их мало загрију. И оне су све то трпјеле и радиле. Биле су закључане, јер се газда плас̌ио инспекције, и није желио да се зна да производе јакне које су без лиценце и било какве контроле квалитета."

И то је само један одломак из живота радница у текстилној производњи коју је забиљежила зрењанинска организација „Роза" шпартајући по Србији и записујући њихове приче.

Некада моћну текстилну индустрију која је запошљавала око 250.000 радница и радника, замијенила је доминантна производња за велике модне марке у малим погонима са неизвјесним роком трајања, у којима ради око 80 посто жена. Према истраживању организације „Цлеан Цлотхес Цампаигн" (ЦЦЦ), кршење њихових радних права у тим фабрикама је правило, а не изузетак.

„То је сет жалби који се понавља", каже за ДW Бојана Таминджија из ЦЦЦ. „То су ниске зараде, прековремени рад који прелази границе дозвољеног, неплаћени или недовољно плаћен прековремени рад, веома лоши услови рада вентилације и климе", прича Таминджија.

Од буха до шопинг-мола

Њихово истраживање обухватило је фабрике и брендове као што су Бенетон, Есприт, Геокс и Веро Мода. Да би одјећа и обућа стигла до бљештавих шопинг-молова, раднице су у загушљивим фабрикама дословно падале у несвијест, под забраном да позову хитну помоћ. У другој текстилној производњи свједоче и да због лијепка које удишу, мушке колеге могу да иду на систематски преглед, али оне не.

Радница једне производње која је добављач „Есприта" свједочи о прљавој фабрици пуној прашине. „Бухе буквално искачу из новопристигле одјеће – имам на десетине уједа у једном дану”, прича та радница.

Да их спријече да одлазе у тоалет, шефови се довијају на разне начине. Радница једне фабрике прича да се тоалети повремено закључавају, а друга да уколико иде више од два пута, мора шефу да донесе потврду да због болести мора чешће у тоалет.

„Људи мисле то је робовски, да је то малтретирање, али не – то је профит", објашњава Милица Лупшор из организације Роза. „Рецимо да имате сто запослених и свако оде у тоалет по два пута, значи свако губи по десет минута. Сто радника пута десет минута, израчунајте колико је то изгубљеног времена за оног ко хоће да оствари профит, јер тај радник кад оде, пет минута ће машина стајати или ће бити успорена трака. Капитал не признаје физиолошке потребе", прича Лупшор.

„Немамо избора"

И све то за минималац, а понекад ни толико. Истраживања биљеже плате од свега 17.000 (око 145 еура) или 18.000 динара (око 153 еура), без плаћених прековремених сати. „Текстилна индустрија је по зарадама увијек била на дну, јер – врло мизогино – сматра се да је то женски рад и да он може бити мање плаћен", каже Милица Лупшор.

Послодавци им нуде углавном уговоре на одређено вријеме или уговоре о повремено-привременим пословима, што значи да немају право да регрес, путне трошкове, годишњи одмор и друга права. Неријетко пристају и на уговоре којима се обавезују да нец́е у одређеном периоду имати дјецу и да их у случају да остану у другом стању, послодавац може отпустити без икаквих санкција.

Немају избора, тврде и раднице и наше саговорнице, јер посла нема и конкуренција на тржишту рада је превелика, посебно у мањим мјестима. „Зато се та прљава индустрија и премијешта из развијених центара на периферију, у Србију, Босну, Албанију, Румунију, гдје је све дозвољено, гдје су раднице јефтине, а оне немају избор осим да шуте и раде како не би остале без примања", прича Лупшор.

Губитак чак и таквих послова води у нову несигурност, дугове, пуко преживљавање, па чак и глад и бескуц́нис̌тво, свједоче неке од њих. „Стално се пријети отказима и радимо под великим притиском и у страху. Због тога вец́ дуже вријеме не могу да издржим дан без таблета за смирење. Све вис̌е имам проблема са срчаном аритмијом и високим крвним притиском, и не знам колико ц́у јос̌ моц́и да издржим", прича једна радница из Розине публикације „Жене говоре".

У кутију уместо у WЦ шољу

Иако наизглед љепши услови, ни да другом крају ланца раднице нису лишене проблема. Иза бљештавих излога и уредно изложене гардеробе под неонским свјетлима, неријетко је ноћни рад трговкиња које долазе ван радног времена да пеглају новопристиглу робу.

О условима рада у шопинг моловима, међутим, за сада нема истраживања. Искуства из трговине до сада су дијелиле само запослене у супермаркетима, пекарама и трафикама. Те су приче још поразније, каже Милица Лупшор. За разлику од запослених у производњи које могу да зараде и до 30.000, раднице у продавницама и на трафикама раде за свега 20.000 или мање, док у пекарама раде чак за дневницу од 1.000 динара, а све то – на црно. „У једном ланцу продавница раднице у поподневној смјени уопште нису пријављене, јер инспекција увијек излази у пријеподневним сатима", прича Лупшор.

Њихов рад је нормиран количинама које морају да продају – било да је то 500 бананица или тона парадајза. Оно што се не прода, ставља се на њихов терет. „Увијек су нам одузимали од плате за робу која се поквари, а не успијемо да је продамо, салату, парадајз, банане, иако смо молиле да нам не с̌аљу толику количину, јер немамо коме то да продамо. Тако смо једном два мјесеца добиле само по 50 посто плате, јер смо морале да надокнадимо све оно с̌то се покварило", прича једна трговкиња.

Зато раднице на трафикама нуткају слаткишима и жвакама, а у пекарама разним акцијама. „Већина трафика има камере и ако она не нутка свакога, добиће отказ или ће јој се одбити од плате", каже Лупшор.

Мука са тоалетом им је ипак заједничка са радницама из производних погона, наставља Милица. „Већина трафика нема тоалет, а поједини послодавци им не дозвољавају да напусте радно мјесто. То поуздано знамо за један ланац трафика у Зрењанину. И онда оне врше нужду у неким кутијама у трафикама, које држе ту за вријеме смене, и онда када заврше смјену понесу са собом и негдје изруче."

(Не)најављене посјете

На дугу листу шокантних радничких прича има ли каквог одговора институција? „Посљедњих неколико година примјетан је тренд опадања заштите права радника", каже за ДW виша савјетница за јавне политике из Иницијативе А11 Милица Маринковић. „Овакви примјери су чешћи у мањим срединама, гдје се сви познају и гдје су контроле инспекције рада мање учинковите."

Није тајна да послодавци поткупљују инспекторе да им јаве када долазе у инспекцију, како би „упеглали" и радни амбијент и пословање, каже Лупшор. „Знамо када ће неки инспектор или менаджер из Италије да посјети фабрику, јер онда управа отвара врата и прозоре, и укључује клима уређаје. А иначе нам управници говоре: ако отворите врата, одмах остајете без посла", испричала је и једна радница за „Цлеан Цлотхес Цампаигн".

Објективни разлози за лош учинак су, међутим, мали број инспектора и законска могућност да послодавац присуствује разговорима инспектора и радника. „Мислите да нека жена смије пред шефом нешто лоше да каже о фирми у којој ради? Не, јер ће одмах добити отказ", прича Лупшор.

Оне које се пак одваже, морају у старту да прихвате да ће евентуални судски поступци трајати годинама, са неизвјесним исходом. Раднице текстилне производње са почетка приче које су послодавца тужиле због неисплаћених зарада добиле су послије неколико година спор, али судска пресуда није и гаранција да ће дуг наплатити, јер послодавац је фирме затворио и отишао за Нјемачку.

„Нажалост послодавци имају веома развијене начине како да избјегну извршење пресуде. Свакако морамо бити свјесни да су им овакво изврдавање закона омогућиле правне празнине. Управо је зато рјешење оваквих ситуација у рукама органа власти, које треба да спријече те ситуације", објашњава Милица Маринковић.

Ненаплативи дугови

Шта онда остаје радницима на располагању? Синдикат, кажу једни. Али статистика неумољиво свједочи да од 1.800 фирми у текстилној индустрији, синдикати постоје у свега њих педесетак. Јер чим се појави заметак синдиката, коловође остају без посла, преносе наше саговорнице искуства с терена. „У појединим фабрикама је чак забрањено да се прича са особом која стоји осам сати поред вас, јер ако успоставе контакт, можда ће се побунити", каже Лупшор.

„Цлеан Цлотхес Цампаигн" зато примјењује притисак на брендове. „Бреднови се боје лошег имиджа, тако да то има смисла", каже Бојана Таминджија. Како то изгледа у пракси објашњава на примјеру глобалне кампање ка бренду „Х&М", који је још 2013. године обећао да ће свим радницима у својим златним и платинастим фабрикама, како рангирају своје добављаче, до 2018. године створити услове да им се исплаћује достојанствена зарада.

„Јер ако су су брендови у стању да издвоје огромну количину новца за контролу квалитета на свим нивоима ланца снабдијевања, онда су одговорни и за радне услове дуж цијелог производног ланца, без обзира да ли је у питању подизвођач или подуговарач“, прича Таминджија.

Али обећање „Х&М" на крају је ипак било „лудом радовање", јер је на годишњој скупштини приједлог о прерасподијели профита једноставно – одбијен.

ДW

 

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.