Како функционише фашизам

Историја националсоцијализма је уджбенички пример како фашистичка политика формира национални идентитет.

Jason Stanley / 13. август 2019

Foto: Peščanik

 

Одломци из нове књиге Джејсона Стенлија „Како функционише фашизам: политика „Ми против њих““ у преводу Тање Милосављевић, Самиздат Б92, 2019.

Из 4. поглавља – Нереалност

Америчке председничке изборе 2016. године наружио је низ теорија завера. Имале су више мета, међу којима су били демократска кандидаткиња Хилари Клинтон, као и муслимани и избеглице. Можда је најбизарнија од тих теорија био „Пицагејт“ („Пиззагате“). Према онима који су је раширили, у процурелим мејловима Джона Подесте, менаджера кампање Хилари Клинтон, налазиле су се тајне шифроване поруке о трафикингу деце намењене за сексуално иживљавање демократских конгресмена, са седиштем операције у једној вашингтонској пицерији. Теорије су кружиле на друштвеним медијима и, с обзиром на своју бизарну природу, достигле изненађујуће широк оптицај. Премда је ово била само једна од неколико бизарних теорија завере на тему Клинтон и демократа, привукла је огромну пажњу на националном нивоу, не само због своје крајње необичности већ и зато што се Едгар Медисон Велч, мушкарац из Северне Каролине, појавио у поменутој пицерији витлајући пиштољем, намеран да се обрачуна с власницима и ослободи наводно сексуално робље. Циљ завере био је повезивање њених мета, демократа, с крајње изопаченим делима. Филозоф Мајкл Линч с Универзитета у Конектикату употребио је пример „Пицагејта“ као доказ за тезу да теорије завере нису намењене да се третирају као обичне информације. Линч истиче како би, да неко заиста поверује да се нека вашингтонска пицерија бави трафикингом малолетног сексуалног робља намењеног конгресменима Демократске партије, заправо било сасвим рационално реаговати онако како је реаговао Едгар Медисон Велч. Па ипак, Велчов поступак су без оклевања осудили управо они који су и раширили фаму о „Пицагејт“ завери. Функција теорија завере јесте да напада и блати своје мете, али не нужно убеђивањем циљане демографске групе да су оне истините. У случају „Пицагејта“, теорија завере била је намењена да остане на нивоу алузије и клевете.

Доналд Трамп добио је широку политичку пажњу тако што је напао медије због њихове наводне цензуре теорије завере зване „биртеризам“,1 веровања да је председник Обама рођен у Кенији те да стога нема право да се налази на положају председника Сједињених Држава. У интервјуу који је дао Си-Ен-Ену, 29. маја 2012. године, Трамп је беснео на Волфа Блицера и Си-Ен-Ен због неизвештавања о томе и јер, како је тврдио, раде за Обаму. Фокс њуз је, напротив, спремно омогућио Трампу платформу за промовисање његових теорија завере. Председник овде није изузетак; теорије завере су обележја фашистичке политике. Теорије завере су оруђе за напад на оне који би иначе игнорисали њихово постојање; не извештавајући о њима, медији одају утисак да су пристрасни и да су део те завере о којој одбијају да извештавају.

Теорије завере не само да имају моћ да утичу на перцепцију стварности него могу и обликовати ток стварних догађаја. Пољска владајућа ултрадесничарска партија, ПиС, најпознатија је по свом социјалном конзервативизму и презиру према институцијама либералне демократије. Међутим, изван Пољске се често не зна да је ПиС дошла на власт на крилима теорија завере ништа мање фантастичних од завере „биртеризма“ коју је Трамп увео у мејнстрим политику Сједињених Држава, а напослетку и у председнички кабинет.

Десетог априла 2010, авион у коме су се налазили председник Пољске Лех Качињски и прва дама, као и целокупна врховна команда војних и безбедносних снага Пољске, председник Народне банке и многи други припадници пољске политичке елите, срушио се у шуму приликом покушаја да слети на аеродром у Смоленску, у Русији. Делегација је путовала на обележавање седамдесете годишњице масакра у Катињској шуми, где је совјетска тајна полиција погубила више од двадесет хиљада пољских официра и грађана.2 Пад тог авиона био је национална трагедија за Пољску. Комисије задужене да истраже узроке несреће у Русији и Пољској, као и доступне транскрипте разговора у кокпиту које је снимила црна кутија, утврдиле су да је посреди била грешка пилота.

Међутим, убрзо после несреће, истакнути политичари ПиС-а почели су да доводе у питање званичне наративе руске и пољске истражне комисије. Њихова стратегија одмах после овог догађаја била је да имплицирају да су умерена влада Пољске, као и руска влада, биле у завери да се авион обори а злочин заташка. Личности повезане са ПиС-ом избациле су двадесетак различитих теорија завере о несрећи. Мејнстрим медији осудиће „секту из Смоленска“ као теоретичаре завере који покушавају да поделе земљу, а ту исту карактеризацију ће они који су ширили теорије завере употребити за клеветање и нападање медија због пристрасности. Успех који је ПиС напослетку остварио на парламентарним изборима био је резултат начина на који је искористио ове теорије завере да подрије веру у примарне демократске институције земље, владу и медије.

Фашистички политичари дискредитују „либералне медије“ због цензурисања дискусије о небулозним десничарским теоријама завере, што указује на перфидно понашање прикривено варљивим спољашњим сјајем либерално-демократских институција. Теорије завере настоје да придобију најпараноичније елементе друштва – у случају Сједињених Држава, страх од страних елемената и ислама (као у „биртерској“ теорији да је председник Обама рођен у Кенији, као муслиман); у случају Мађарске и Пољске, антисемитизам и антикомунизам. Циљ теорија завера је да проузрокују опште неповерење и параноју, и тако оправдају драстичне мере попут цензурисања или затварања „либералних“ медија и хапшења „непријатеља државе“.

Будући да људи склони теоријама завера спремно одбацују сопствено искуство, често је неважно што су оне доказиво лажне. Предлог закона бр. 45 у Представничком дому у Тексасу, „Амерички закони за америчке судове“, који је усвојен и добио потпис гувернера Тексаса Грега Абота у јуну 2017, намењен је да спречи муслимане да уведу шеријатски закон у ту савезну државу. Замисао да муслимани покушавају да крадом претворе Тексас у исламску републику крајње је невероватна – једнако као и хипотеза да је председник Обама тајни муслиман који се претвара да је хришћанин, зато да сруши власт у Сједињеним Државама. Овакве теорије завере су упркос томе делотворне, зато што пружају једноставна објашњења за иначе ирационалне емоције попут огорчености или ксенофобног страха пред оним што се доживљава као претња. Идеја да је председник Обама заправо муслиман који се претвара да је хришћанин како би срушио америчку владу рационално објашњава ирационалан осећај угрожености који је његова победа на председничким изборима изазвала у многим белцима. Идеја да муслимани у потаји покушавају да уведу шеријатски закон у Тексасу даје рационални смисао осећају страха проузрокованог комбинацијом антимуслиманске ксенофобије коју шире верски националисти и Исисових пропагандних снимака терористичких аката почињених негде далеко. Када људи прихвате утешно размишљање утемељено у теорији завере као објашњење за своје ирационалне страхове и огорченост, престаће да се руководе разумом у свом политичком одлучивању.

Из 6. поглавља – Виктимизација

Супротстављени појмови једнакости и дискриминације у фашистичкој политици су побркани. Закон о грађанским правима из 1866. године произвео је новоеманциповане црне Американце с Југа у пуноправне грађане Сједињених Држава и заштитио њихова грађанска права. Сенат и Представнички дом Конгреса усвојили су га 14. марта 1866. Нешто касније истог месеца, председник Ендру Джонсон ставио је вето на њега, на темељу тога да „овај закон јамчи припадницима обојене расе сигурност која надмашује све што је централна власт икад урадила за заштиту беле расе“. Као што примећује В. Е. Б. Дубојз, Джонсон је те минималне гарантије на почетку пута према будућој једнакости црнаца доживео као „дискриминацију против беле расе“.3

Данас бели Американци силно прецењују размере напретка Сједињених Држава у правцу расне једнакости за протеклих педесет година. Економска неравноправност црних и белих Американаца налази се отприлике на нивоу на ком је била у доба Реконструкције; на сваких стотину долара које је сакупила просечна бела породица, просечна црна породица сакупи само пет; а ипак, како показују Дженифер Ричесон, Мајкл Краус и Джулијан Рукер у својој студији из 2017. године, „Американци погрешно доживљавају расну економску равноправност“, бели грађани Америке то махом не знају и убеђени су да се расни економски јаз драматично смањио.4 Четрдесет пет одсто присталица председника Доналда Трампа верује да су белци расна група која је у Америци највише изложена дискриминацији; педесет четири одсто Трампових присталица верује да су хришћани најпрогоњенија религијска група у Америци. Разуме се, постоји кључна разлика између осећања огорчености и угњетености, и истинске неравноправности и дискриминације.

Постоји дуга историја социо-психолошких истраживања чињенице да доминантна група доживљава повећану заступљеност припадника традиционалних мањинских група као претећу, и то на више начина.5 У новије време, нарастајући корпус социо-психолошких доказа поткрепљује феномен осећаја виктимизованости у доминантној групи због могућности да ће равноправно делити власт с припадницима мањинских група. Однедавно се у САД придаје велика пажња чињеници да ће Сједињене Државе, негде око 2050. године, постати земља у којој ће мањине чинити већину, што значи да белци више неће представљати већину Американаца. Користећи значај ове информације, неки социопсихолози тестирали су шта се дешава када је саопште белим Американцима.

У студији рађеној 2014. године, психолози Морин Крејг и Дженифер Ричесон установиле су да једноставно наглашавање предстојећег националног преласка на земљу са „већинском мањином“ знатно повећава подршку политички неопредељених белих Американаца десничарској политици.6 На пример, читање о предстојећој промени расног профила земље, с белачке већине у небелачку већину, допринело је да испитаници студије, бели Американци, буду мање склони да подрже афирмативну акцију, више склони да подрже ограничење имиграције и, можда изненађујуће, порасла је вероватноћа да ће подржати „расно неутралне“ конзервативне мере попут повећања буджетских средстава намењених одбрани. Резимирајући резултате овог истраживања, Морин Крејг, Джулијан Рукер и Дженифер Ричесон пишу: „Ова све обимнија студија налази јасне доказе да бели Американци (тј. тренутна расна већина) доживљавају предстојећу промену у државу ’већинске мањине’) као претњу свом доминантном (друштвеном, економском, политичком и културном) статусу“.7 Такав осећај угрожености може се искористити у политичке сврхе, као подршка десничарским покретима. Далеко од тога да је ова дијалектика урођена Сједињеним Државама; она је више општа карактеристика групне психологије. Експлоатација осећаја виктимизованости од стране доминантних група при изгледима дељења грађанских права и власти с мањинама универзални је елемент савремене међународне фашистичке политике.

Из 7. поглавља – Закон и ред

Године 1989. пет црних тинејджера – „Петорка из Централ парка“ – ухапшено је за групно силовање беле жене која је джогирала у њујоршком Централ парку. Новине су у то време биле препуне усплахирених прича о насилним, „подивљалим“ црним тинејджерима који нападају и силују беле жене. У то време, Доналд Трамп закупио је читаве огласне стране у више њујоршких новина, где их је описао као „неприлагођене лудаке“ и позивао да добију смртну казну. Касније се, међутим, испоставило не само да је Петорка из Централ парка недужна, него и да је чињеница да су недужни била позната многима из кругова полиције и тужилаштва. Годинама касније, сва петорица су ослобођена свих оптужби, а град Њујорк им је исплатио одштету.

У новембру 2016. Джеф Сешенс, који је данас врховни тужилац САД, хвалио је коментаре тек изабраног председника Доналда Трампа из 1989. о Петорци из Централ парка, као доказ његове привржености „закону и реду“. Реч је о врло особеном поимању закона и реда, не само зато што су тинејджери, како се напослетку показало, били потпуно недужни, него и зато што Трампове речи нису остављале простора за прописно процесуирање тог случаја. Стандарди реда и закона у либералној демократској држави су у основи праведни. Како се чини, Сешенсова употреба фразе „закон и ред“, уместо тога, односи се на систем закона који проглашава и само постојање црних младића кршењем закона и реда.

Здрава демократска држава уређена је законима који све грађане третирају подједнако и праведно, а те законе, укључујући и оне чији је задатак да управљају људима, подржавају споне узајамног поштовања међу људима. Фашистичка реторика у којој се помињу закон и ред експлицитно је намењена да подели грађане на две класе: на припаднике одабране нације, којима је у природи да поштују законе, и оне који јој не припадају и којима је урођено непоштовање закона. У фашистичкој политици, жене које се не уклапају у традиционалне родне улоге, небелци, хомосексуалци, имигранти, „декадентни космополити“, они који немају доминантну религију – сви они самим својим постојањем угрожавају закон и ред. Описујући црне Американце као претњу закону и реду, демагози у Сједињеним Државама успели су да створе снажан осећај белог националног идентитета који захтева заштиту од небелачке „претње“. Слична тактика користи се сада и на међународно нивоу, како би избацила у први план дистинкције пријатељ-непријатељ, утемељене на страху и намењене да уједине популацију против имиграната.

Историја националсоцијализма је уджбенички пример како фашистичка политика формира национални идентитет. Верзија етничког национализма која је представљала извор из ког ће потећи националсоцијалистички покрет настала је осамдесетих година деветнаестог века у Аустрији и Немачкој. Тај народни (вöлкисцх) покрет био је укорењен у романтизованом поимању етничке чистоте немачког народа (Волк). Антисемитизам је функционисао у склопу вöлкисцх мисли као део дефиниције немачког Волк; Волк је био дефинисан различитошћу од својих непријатеља Јевреја. Националсоцијалисти су примењивали и вероватно најчешће коришћен метод сејања страха од мањинске групе – приказивање те групе као претње закону и реду.

У пролеће 1936, моја бака Илса Стенли, која се управо била вратила с позоришне турнеје због које је скоро целе зиме одсуствовала из Берлина, затекла је град из кога је „све више пријатеља необјашњиво нестајало“. Убрзо по повратку, посетила ју је једна рођака, која јој је испричала да је Гестапо одвео њеног мужа у концентрациони логор. У својим мемоарима из 1957, Незаборављени,8 моја бака прича како је питала рођаку за разлог хапшења њеног мужа. Ево како је гласио одговор:

„Ухапсили су га зато што је имао криминални досије. Двапут се нашао пред судијом за прекршаје и морао да плати глобу: једном због прекорачења брзине и други пут због неког другог саобраћајног прекршаја. Казали су како желе да коначно ураде оно што судови све те године нису урадили: да се ослободе свих Јевреја с криминалним досијеом. Прогласили су га криминалцем – због саобраћајног прекршаја!“

Прва половина бакине књиге брижљива је приповест о годинама које су уследиле после Хитлеровог доласка на власт. Ту је документовала како је тешко било нагнати немачку јеврејску заједницу да схвати погибељ с којом се суочавала. Она сама схватила је то из прве руке, док је прерушена у социјалну радницу нацистичког режима радила на спасавању затвореника из концентрационог логора Саксенхаузен. Због свега што је видела у логору, била је свесна, за разлику од својих сународника Јевреја, размера ужаса који се дешавао, а које су се – као што је сада случај с избеглицама и сабирним центрима за имигранте у Сједињеним Државама – скривале од јавности.

Из Садржаја: Митска прошлост, Пропаганда, Антиинтелектуализам, Нереалност, Хијерархија, Виктимизација, Закон и ред, Сексуална анксиозност, Содома и Гомора, Арбеит мацхт фреи

Аутор је професор филозофије на Јејлу. Написао је 5 књига, међу којима су Како функционише пропаганда (Хоw Пропаганда Wоркс, 2015) и Како функционише фашизам: политика „Ми против њих (Хоw Фасцисм Wоркс: Тхе Политицс оф Ус анд Тхем, 2018). Члан је управног одбора Иницијативе за затворску политику (Присон Полицy Инитиативе), пише за Неw Yорк Тимес, Тхе Wасхингтон Пост, Бостон Ревиеw, Тхе Цхроницле оф Хигхер Едуцатион и Пројецт Сyндицате.

Самиздат Б92, лето 2019.

Пешчаник.нет, 10.08.2019.

 

________________

  1. Енг.: биртхерисм, од биртх, рођење; присталице ове теорије завере називају се биртхерс, „биртери”. (Прим. прев.)
  2. Заробљених приликом совјетске инвазије на Пољску 1939. године. (Прим. прев.)
  3. W.Е.Б. Ду Боис, Блацк Рецонструцтион ин Америца: 1860-1880 (Неw Yорк: Фрее Пресс, 1935), 283.
  4. Мицхаел Краус, Јулиан Руцкер, анд Јеннифер Рицхесон, “Америцанс Мисперцеиве Рациал Ецономиц Еqуалитy“, Процеедингс оф тхе Натионал Ацадемy оф Сциенце оф тхе Унитед Статес оф Америца 114:39, 10324-31.
  5. Једна од класичних старих студија: Херберт Блумер, “Раце Прејудице ас а Сенсе оф Гроуп Поситион“, Пацифиц Социологицал Ревиеw 1:1 (Спринг 1958): 3-7.
  6. Мауреен Цраиг анд Јеннифер Рицхесон, “Он тхе Преципице оф а ’Мајоритy-Миноритy’ Америца: Перцеивед Статус Тхреат фром тех Рациал Демогравиц Схифт Аффецтс Wхите Америцанс’ Политицал Идеологy“, Псyцхологицал Сциенце 25:6 (2014): 1189-97.
  7. М.А. Цраиг, Ј.М. Руцкер, анд Ј.А. Рицхесон, “Рациал анд Политицал Дyнамицс оф ан Аппроацхинг ’Мајоритy-Миноритy’ Унитед Статес“, Анналс оф тхе Америцан Ацадемy оф Политицал анд Социал Сциенце (ин пресс, Април 2018).
  8. Илсе Станлеy, Тхе Унфорготтен (Бостон, Беацон Пресс, 1957). (Прим. прев.)

Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.