Јувал Ноах Харари: Свијет послије коронавируса

МОРАМО БИТИ БРЗИ И ОДЛУЧНИ. МОРАМО УЗЕТИ У ОБЗИР ДУГОРОЧНЕ ПОСЉЕДИЦЕ НАШИХ ОДЛУКА. КАД БИРАМО ИЗМЕЂУ АЛТЕРНАТИВА, МОРАМО СЕ ЗАПИТАТИ НЕ САМО КАКО ДА САВЛАДАМО ТРЕНУТНУ ПРИЈЕТЊУ, ВЕЋ И У КАКВОМ СВИЈЕТУ ЋЕМО ЖИВЈЕТИ КАД ОЛУЈА ПРОЂЕ

BUKA portal / 24. март 2020

 

Човјечанство се сада суочава са глобалном кризом. Можда највећом у овој генерацији. Одлуке које владе донесу у овом периоду ће обликовати свијет у наредним годинама. Оне неће одредити само наш здравствени систем него и економију, политику и културу. Морамо бити брзи и одлучни. Морамо узети у обзир дугорочне посљедице наших одлука. Кад бирамо између алтернатива, морамо се запитати не само како да савладамо тренутну пријетњу, већ и у каквом свијету ћемо живјети кад олуја прође. Да, олуја ће проћи, човјечанство ће преживјети, многи од нас ће преживјети - али ћемо живјети у другачијем свијету. Многе краткотрајне ургентне мјере ће бити дио наших живота. Оне убрзавају историјске процесе. Одлуке за које су у нормалним околностима потребне године сада се доносе одједном. Неиспитане и опасне технике се користе зато што је много већи ризик не урадити ништа. Читаве земље су заморчићи у великим социјалним експериментима. Шта се дешава кад свако ради од куће и комуницира само на даљину? Шта се дешава кад школе и факултети држе наставу онлине? У нормалним околностима, владе и министарства просвјете никад не би пристали на такав експеримент. Али ово нису нормалне околности. У вријеме кризе, имамо два важна избора. Први је између тоталитарног надзора и грађанске слободе. Други је између националистичке изолације и глобалне солидарности.

ДРУГИ ВАЖАН ИЗБОР ЈЕ ИЗМЕЂУ НАЦИОНАЛИСТИЧКЕ ИЗОЛАЦИЈЕ И ГЛОБАЛНЕ СОЛИДАРНОСТИ

НАДЗОР ИСПОД КОЖЕ

Да би се зауставила епидемија, читава популација мора слиједити одређене инструкције. То се може постићи на два начина. Један метод је да влада надзире људе и кажњава оне који крше правила. Данас, први пут у људској историји, уз помоћ технологије могуће је надзирати неког у сваком тренутку. Прије 50 година, КГБ није могао да слиједи грађане 24 часа, нити би могао да адекватно распореди добијене информације. КГБ се ослањао на агенте и аналитичаре, и није могао да одреди агента за сваког грађанина. Али влада сад може да се ослони на сензоре и алгоритме. У борби против коронавируса владе многих земаља су развиле нове технике надзора. Примјер је Кина. Надзиранјем људских телефона и коришћењем камера за препознавање лица, обавезујући људе да мјере температуру и провјеравају здравствено стање, кинеске власти могу брзо да открију носиоце вируса, да прате гдје се крећу и са ким долазе у контакт. Мобилне апликације упозоравају грађане о близини инфицираних људи. Оваква техологија не постоји само у источној Азији. Предсједник израела Бењамин Нетанyаху је одредио да Израелска агенција за безбједност употријеби технику надзора за борбу против тероризма, у сврху праћења људи обољелих од короне. Када је мјера одбијена, Нетанyаху је то ријешио хитним декретом. Можете рећи да ту нема ништа ново. Последњих година владе и фирме користе нове технологије да би пратили, надзирали и манипулисали људима. Ако нисмо пажљиви, ова епидемија би могла постати значајна у историји надзора. Не само зато што ће нормализовати употребу надзора над масама у оним земљама које су такве методе давно напустиле, већ још више због тога што доводе до прелаза са сполашњег на унутрашњи надзор. Кад твој прст додирне екран телефона и кликне на линк, влада је жељела да зна на шта си кликнуо. Али са коронавирусом, фокус интереса се мијења. Сада влада жели да зна температуру твог прста и притисак испод коже.

ХИТНЕ МЈЕРЕ ЗА ПРАВЉЕЊЕ ПУДИНГА

Један од проблема са којим се суочавамо јесте што нико од нас не зна тачно на који начин је надзиран, и шта слиједи у наредним годинама. Технологија се развија огромном брзином, и оно што је прије 10 година дјеловало као научна фантастика данас је већ виђена вијест. Замислите владу која захтијева да сваки грађанин носи биометријску наруквицу која 24 сата мјери температуру и рад срца. Податке прикупљају и анализирају владини алгоритми. Алогоритми знају да сте болесни прије него што ви то знате, и они знају гдје си био и кога си срео. Ланац инфекције би могао бити знатно скраћен или у потпуности пресјечен. Такав систем би у року од неколико дана зауставио епидемију. Звучи дивно, зар не? Лоша страна је то што би то подстакло систем надзора. Ако знате да сам кликнуо на Фоx неwс умјесто на ЦНН, то вам може рећи нешто о мојим политичким убеђењима или о мојој личности. Али ако можете да мјерите моју температуру, притисак и рад срца док гледам неки клип, можете знати шта ми је смијешно, од чега ми се плаче и шта ме чини љутим. Важно је знати да су бијес, задовољство и досада биолошки феномени баш као и грозница и кашаљ. Иста технологија која открива кашаљ може открити смијех. Ако фирме и владе почну да масовно прикупљају наше биометријске податке, упознаће нас боље него ми сами себе, и неће моћи само да предвиде наша осећања него и да манипулишу нашим осећањима и да нам продају шта желе - производ или политичара .Биометријско нагледање би учинило да Цамбридге анализа података изгледа као нешто из каменог доба. Замислите Сјеверну Кореју 2030, гдје сваки грађанин 24 сата носи биометријску наруквицу. Ако слушате говор великог вође а наруквица забиљежи бијес, ви сте надрљали. Наравно, ово може бити само мјера у хитном стању. Престаће кад се хитност заврши. Али привремене мјере често трају и након што се хитност заврши, нарочито ако на хоризонту вреба нова хитност. Израел је прогласио ванредно стање 1948. током рата за Независност, које је оправдало читав сет мјера као што су цензура штампе и одузимање земље све до посебних упутстава за прављење пудинга. Рат је добијен, али у Изреаелу хитност није престала, и многе привремене мјере су задржане (закон о пудингу је укинут 2011.). Чак и кад број инфицираних падне на нула, неке владе би могле задржати мјере надзора у страху од новог таласа коронавируса, или зато што је ебола у Африци, или зато… Велика битка се води око наше приватности. Ова криза са вирусом би могла бити главна тачка ове битке. Али кад је људима дат избор између приватности и здравља, они ће углавном изабрати здравље.

ПОЛИЦИЈА ЗА САПУН

Захтјев да се изабере између приватности и здравља је заправо коријен проблема. Зато што је то лажан избор. Можемо и треба да имамо и приватност и здравље. Можемо изабрати да заштитимо здравље и зауставимо епидемију не уз помоћ тоталитарних режима, него уз помоћ оснаживања грађана. Последњих седмица, неки од најуспјешнијих метода за зауставјање епидемије примијенила је Сјеверна Кореја, Тајван и Сингапур. Иако су те земље користиле апликације за праћење, ослањале су се на детаљно тестирање, извјештавање и добровољну сарадњу грађана. Централизовано надгледање и оштре казне нису једини начин да се људи убиједе да слиједе инструкције. Кад се људима кажу научне чињенице, и кад људи вјерују властима, грађани могу да ураде праву ствар и без великог брата који нас гледа преко рамена. Мотивисана и информисана популација је моћнија и ефикаснија него контролисана, неинформисана популација. Узећемо примјер прања руку сапуном. То је један од најзначајних напредака у људској хигијени. Та једноставна ствар спашава милионе живота сваке године. Док ми то узимамо здраво за готово, тек у 19. вијеку су научници схватили важност прања руку сапуном. Раније су доктори прелазили са једне операције на другу без прања руку. Данас милиони људи перу руке, не зато што се боје полиције за сапун, већ зато што разумију чињенице. Перем руке сапуном јер сам чуо за вирусе и бактерије, разумијем да узрокују болести, и знам да их сапун може уклонити. Али да би постигли такав ниво сарадње, потребно је поверење. Људи морају да вјерују науци, јавности и медијима. Претходних година, неодговорни политичари су нарушили вјеровање науци, јавности и медијима. Сада ти исти неодговорни политичари могу пасти у искушење да крену у ауторитарност. Поверење које је годинама нарушавано не може бити одједном изграђено. Али ово нису нормалне околности. У тренуцима кризе мишљења се брзо мијењају. Можете бити годинама посвађани са рођацима, али кад се појави нека хитност, изненада откријете скривени резервоар поврења и пријатељства, и трчите у помоћ један другом. Умјесто режима надзора, није прекасно да се врати поврење у науку, јавност и медије. Можемо користити нове технологије, али такве технологије које оснажују грађане. Ја сам за мјерење моје температуре и притиска, али ти подаци не треба да се користе за стварање свемоћне владе. Ти подаци треба да ми омогуће да доносим здраве одлуке, и да вјерујем влади. Ако могу да пратим своје здравствено стање 24 сата, схватићу не само када сам здравствени ризик по друге, већ и које навике доприносе мом здрављу. И ако могу да приступим и анализирам статистику о ширењу коронавируса, могао бих да процијеним да ли ми влада говори истину и да ли предузима адекватне мјере у борби против епидемије. Кад год људи причају о надзору, сјетите се да се тај исти надзор може користити не само да би влада контролисала грађане, већ и да би грађани пратили владу. Ова епидемија је велики тест грађанства. У наредним данима, свако треба да вјерује научним подацима и здравственим радницима прије него теоријама завјере и себичним политичарима. Ако не направимо прави избор, можемо изгубити наше слободе, мислећи да је то једини начин да сачувамо здравље.

ЗАХТЈЕВ ДА СЕ ИЗАБЕРЕ ИЗМЕЂУ ПРИВАТНОСТИ И ЗДРАВЉА ЈЕ ЗАПРАВО КОРИЈЕН ПРОБЛЕМА

ТРЕБА НАМ ГЛОБАЛНИ ПЛАН

Други важан избор је између националистичке изолације и глобалне солидарности. Епидемија и економска криза су глобални проблеми. Они се могу ријешити само глобалном сарадњом. Прво, да бисмо побиједили вирус морамо глобално дијелити информације. То је предност људи над вирусима. Коронавирус у Кини и коронавирус у САД не могу размењивати упутства како да инфицирају људе. Али Кина може да научи САД како да се избори са вирусом. Оно што италијански доктор открије у Милану овог јутра, може спасити животе вечерас у Техерану. Док влада УК одлучује између више режима, може добити савјет из Јужне Кореје која је прије мјесец дана имали сличну дилему. Али да би се то догодило потребна је глобална сарадња и поверење. Државе треба отворено да дијеле информације и питају за савјет, и треба да вјерују подацима и препорукама које добијају. Потребан нам је глобални напор за дистрибуцију и производњу медицинске опреме, тестова и респиратора. Умјесто што свака земља дјелује локално и настоји да прикупи сваки комад опреме за себе, координирани глобални напор би убрзао производњу и обезбиједио да се опрема са спашавање живота правилиније распореди. Као што земље национализују индустрије током рата, људски рат против коронавируса захтијева да се ,,хуманизују “главне линије производње. Богата земља са мало случајева би требала да пошаље опрему сиромашнијој земљи са мало случајева, вјерујући да ће у случају потребе и друге земље прискочити у помоћ. Можемо размислити о глобалном напору за медицинско особље. Земље које нису много погођене треба да пошаљу своје љекаре у највише угожене дјелове свијета да им помогну и да стекну искуство. А онда би помоћ могла бити узвраћена. Глобална сарадња је неопходна и у економском смислу. Због глобалне природе економије и ланца снабдијевања, ако свака влада ради своју ствар игноришући друге, резултат ће бити хаос и продубљење кризе. Потребан нам је глобални план, и то брзо. Још један захтјев је глобални договор о путовању. Вишемјесечно отказивање свих интернационалних путовања ће изазвати тешкоће, чак и у борби против коронавируса. Земље морају да сарађују да би дозволиле макар најважнијим људима да путују преко границе: научници, љекари, новинари, политичари, бизнисмени. То се може урадити ако се направи глобални договор о претходном прегледу путника у њиховој матичној земљи. Ако знате да су само прегледани путници дозвољени у авиону, лакше ћете их примити у земљу. Нажалост, тренутно земље не раде ништа од овога. Колективна парализа је обузела заједницу. Као да нема одраслих. Очекивано би било да су се прије неколико недеља састали званичници свих земаља да би донијели глобално решење. Г7 лидери су ове недеље органзовали видеоконференцију, и није донесен никакав план. У претходним глобалним кризама - економска криза 2008. и епидемија еболе 2014. САД су преузеле улогу глобалног лидера. Али тренутна влада је одбила улогу лидера. Јасно је изразила да више брине о величини Америке него о будућности човечанства. Администрација је напустила и своје најближе савезнике. Кад је забранила сва путовања из ЕУ, није дала упозорење унапријед - нити је консултовала ЕУ о тој драстичној мјери. Шокирала је Нјемачку нудећи $1бн њемачкој фармацеутској компанији за права монопола над цовид 19 вакцином. Чак и ако тренутна администрација промијени план и развије глобалну стратегију, мало људи би слиједило лидера који никад не предузма одговорност, никад не признаје грешке, и све заслуге приписује себи, окривљујући друге. Ако ту одговорност не преузму друге земље, неће само борба са епидемијом бити тежа, већ ће наредних година нарушити међународне односе. Али свака криза је такође прилика. Надамо се да ће ова епидемија помоћи човјечанству да схвати опасност глобалног недостатка сарадње. Човјечанство мора направити избор. Хоћемо ли кренути путем неслагања или путем глобалне солидарности. Ако изабремо неслагање, то неће само продужити кризу, већ ће изазвати веће катастрофе у будућности. Ако изаберемо глобалну солидарност, то ће бити побједа не само над коронавирусом, већ и над свим будућим епидемијама и кризама које снађу човјечанство у 21 вијек.

(Извор Ослобођење, преведено из Финанциал Тимес)

ПИШЕ: ЈУВАЛ НОАХ ХАРАРИ


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.