Има ли смисла објављивати личне податке особа које крше рјешења о кућној изолацији?

Министарство управе и локалне самоуправе Републике Српске (РС) упозорило је да ће од данас јавно објављивати имена особа која крше рјешења о кућној изолацији.

Sara Velaga / 24. март 2020

 

Навели су да је у посљедња 24 сата на подручју РС контролисано 2.225 особа, којима су изречене мјере кућне изолације, а утврђено је да њих 27 није поштовало ту мјеру, због чега су им изречене прекршајне казне. У посљедњих пет дана обухваћено је 10.257 особа, а њих 129 није поштовало мјеру кућне изолације у РС.

И зато од данас слиједи објава имена. Раније је то већ урадила Црна Гора, објављујући имена свих особа којима су издата рјешења о обавезној самоизолацији од 14 дана. Урађено је то, наводи се, уз сагласност Агенције за заштиту личних података и слободан приступ информацијама, али ипак се поставља питање има ли то смисла, као и какве ће ефекте произвести?

У разговору за БУКУ, о овој теми прича Дејан Лучка, директор Бањалучког центра за људска права, који истиче како у оваквим ситуацијама долази до ограничавања одређених људских права.

„То је скроз легитимно, али и легално уколико се ради према утврђеним процедурама и са поштовањем прописа који уређују на који начин се спроводе ванредне мјере.“

Међутим, Лучка упозорава да ограничавање људских права увијек мора да дође као посљедња мјера одбране друштва од одређене опасности. 

„То значи да, уколико друге мјере не уроде плодом, може да се одступи од поштивања одређених права, због вишег интереса, што је у овом случају здравље. Мјере се могу кретати од информисања и едукације јавности, издавања препорука и наредби, до ограничавања одређених права, као што су већ ограничена права на окупљање и кретање, у циљу заштите јавног здравља.“

Лучка истиче да право на заштиту података о личности, поред осталих права, спада у тзв. „релативна права” и често се подводи под право на заштиту приватног и породичног живота. Као такво, оно се може ограничити, односно може се одступити од њега, за разлику од права која су „апсолутна”, као што су нпр. право на живот или забрана мучења, нечовјечног или понижавајућег поступања или кажњавања.

„Сама државна одступања од одређених људских права су регулисана, поред домаћих прописа у свакој држави која их регулише, и међународним правом, па тако имамо нпр. Члан 8. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода, којим се регулише заштита приватног и породичног живота, који у свом ставу 2. каже да се јавне власти неће мијешати у вршење овог права, сем ако то није у складу са законом, неопходно у демократском друштву и у интересу, у овом нашем случају, заштите здравља."

Такође, када су у питању строжа ограничења, додаје како члан 15. исте Конвенције прописује да у доба рата или друге јавне опасности која пријети опстанку нације, свака држава која је приступила Конвенцији може да предузме мјере које одступају од њених обавеза по Конвенцији, у најнужнијој мјери коју изискује хитност ситуације, с тим да такве мјере не буду у нескладу с њеним другим обавезама према међународном праву. 

Ипак, у случају јавног објављивања података о личности, имамо два проблема, а то су према мишљењу Лучке:

  1.  проблем заједнице којој пријете нови случајеви заразе и могући смртни случајеви због вируса који је високо заразан и 
  2. проблем појединца, који не поштујући мјере заштите, излаже друге могућој зарази, и због тога треба да се објаве његови лични подаци.

„У складу са тим имамо и два гледишта на ову ситуацију, прво које каже да би податке требало објавити због интереса заједнице и друго које је против објављивања података због интереса појединца.“

КОЛИЗИЈА ИЗМЕЂУ ПРАВА ПОЈЕДИНЦА И ДРУШТВА

Он истиче да је прије свега најбитније процијенити да ли је мјера објављивања личних података неопходна за заштиту здравља, а при оцјењивању те „неоходности” долазимо до колизије између права појединца и друштва. 

„При самој процјени неопходности, треба да постоји рационалан основ за такво поступање, као и значајни разлози, као што је потреба да се заштити здравље и животи других људи са том мјером. Појава и убрзано ширење вируса ЦОВИД 19, уз непоштивање прописаних мјера, јесте ситуација која може да оправда јавно објављивање личних података лица која се налазе у самоизолацији и који је крше, ако би та мјера дала резултате у заштити јавног здравља.“

Додаје да објављивање личних података никако не би требало да буде прва мјера, због стигматизације и других могућих посљедица за појединца, као што до сада и није била. Таквом појединцу би требало само да се изрекну законске санкције, увјерен је.

Међутим, у случају када велики број појединаца крши мјере, и када није могуће испратити и казнити њихово кршење од стране сваког појединца, Лучка наводи како власт може посегнути и за другим мјерама у циљу заштите здравља, као што је јавно објављивање оних који крше мјере изолације, у циљу превентивног одвраћања свих оних који би иначе кршили ове мјере. 

„Лични подаци не могу се давати у већем обиму него што је потребно да би се постигла сврха њихове објаве, нити на начин који није у складу са њиховом намјеном. Ограничења права на заштиту података о личности се не смију употребљавати у било које друге сврхе, осим у сврхе због којих су прописана.“

Наводи како је веома важно да дата мјера буде јасно формулисана, објављена јавно и лако доступна свима, да би грађани знали на који начин морају да је поштују, а надлежни органи морају пружити пуну заштиту лицима чији су подаци објављени.

Са друге стране, нанапомиње да би контрола особа у самоизолацији требало да се обезбиједи на други начин, уколико је то икако могуће, јер објављивање личних података заиста мора да буде рјешење за којим се посеже тек након што се исцрпе све друге могуће опције. 

„Сам Европски суд за људска права је става, у случајевима З. против Финске и Моцкуте против Литваније, да је заштита тајности података о особама које су заражене вирусом веома битна, а да откривање таквих података може драматично утицати на приватни и породични живот те особе, као и на њен статус у друштву и запослење, уколико се та особа извргне срамоти и ризику да буде прогањана. Такође, без пружања заштите приватности, они којима је љекарска помоц́ неопходна могли би се одвратити од откривања личних података који су потребни да би се примило одговарајуц́е лијечење, те тако угрозити своје здравље и, у случају заразних болести, здравље заједнице.“

Закључак Лучке јесте да државе имају право ограничити одређена људска права, у овом случају право на заштиту личних података, да би се тиме заштитило јавно здравље. Међутим, све то се мора радити тако да буде апсолутно неопходно у нашем друштву, да буде у складу са прописима који регулишу спровођење ванредних мјера и понашање у ванредним околностима, а само објављивање тих података треба да буде само и искључиво у најнужнијој мјери која је потребна да мјере уроде плодом. 
 


Бука препорука

Бука деск

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.