ГУБИЦИ У МИЛИЈАРДАМА: Како су јавна предузећа постала рецепт за економску катастрофу

Од 548 предузећа, сад је пропао мостарски Алуминиј, један у низу индустријских гиганата који је годинама пљачкан и уништаван. Међутим, Алуминиј није ни први ни посљедњи, међу јавним компанијама много је оних које чека иста судбина.

Tatjana Čalić / 13. август 2019

 

Најновији извјештај Стате департмента потвдио је оно што већина грађана ове земље зна - БиХ је огрезла у коупцији, има хаотичне законе, прегломазну администрацију, слаб правосудни систем, нетранспарентне  пословне процедуре.

Све је то, наводе, разлог што нас већина правих инвеститора заобилази у широком луку.

Као највеће оптерећење за домаћу привреду виде предузећа у већинском државном власништву, за која оцјењују да су под контролом политичких партија, што подстиче корупцију и неефикасно управљање компанијама.

У извјештају се између осталог наводи и да “уз изузетак телеком оператера, енергетских подузећа и намјенске индустрије, већина осталих јавних подузећа су банкротирала или су на ивици банкрота, и представљају значајан терет за власти”.

О коликим дуговањима државних фирми је ријеч, бавила се једна друга анализа, урађена по први пут у БиХ на ову тему. Урадио ју је ММФ и према њој БиХ има 548 државних предузећа, а њихов дуг према држави држави износи чак 8,1 милијарду марака.

Од када је извјештај урађен једно од ових 548 предузећа  је пропало - мостарски Алуминиј, један у низу индустријских гиганата који је годинама пљачкан и уништаван. Међутим, Алуминиј није ни први ни посљедњи, међу јавним компанијама много је оних које чека иста судбина.

Нажалост, на алармантну ситуацију у јавном сектору и дугове у милијардама марака, нема ко да реагује, јер су водећи људи овај ресор подредили својим личним интересима и користе га за куповину социјалног мира, промоцију неког политичког пројекта или намиривање приватних фирми.

Интересовало нас је до чега је ову земљу и њене грађане довело преживљавање бројних неефикасних предузећа у друштвеном власништву, какве посљедице трпимо и шта нам слиједи. Одговоре су нам дали  економски стручњаци  и аналитичари - Дамир Миљевић, Адмир Чавалић и Армин Авдић.

Кажу да нису изненађени тврдњама изнесеним у извјештају Стате департмента, јер је, нажалост, код нас постало сасвим нормално да су јавна предузећа политички плијен, да се подјела тога плијена врши јавно и да се подразумијева се да свако својим плијеном управља како хоће, без било какве одговорности.

Између јавних предузећа, политике, судства и пореских органа стоји знак једнакости

Посљедице оваквог стања осјетимо свакодневно - преко лоших или скупих услуга јавних предузећа, која обично имају и монопол у послу који обављају, преко ликвидности домаће привреде, милионских дуговања пензионог и здравственог система, те унутрашњег и вањског задуживања на дуги рок.
Све то ствара и додатни ефекат - постављање модела за непоштивање закона у остатку привреде, те селективну примјену постојећих законских рјешења за јавни у односу на приватни сектор.

Око трећину укупне привреде чине управо јавна подузећа, поред друге трећине која се односи на тзв. тендерски сектор. Први дио привреде се контролише директно, обично избором страначког менаджмента и страначког запошљавања, док се други контролише индиректно, путем система награђивања, односно кажњавања тендерима. Сходно наведеном, само једна трећина бх. економије је истински слободна и обично се ради о изразито успјешним подузећима или пак извозницима. Због тога БиХ представља класични примјер заробљене економије и то од стране политичких елита путем јавних подузећа, тендера и других начина притиска употребом државе”, појаснио је Чавалић.

Авдић се осврнуо и на најсвјежији случај - мостарски Алуминиј, гдје се јасно види шта политичари учине од фирме у већинском државном власништву:Било би логично да су највећи повјериоци преузели власништво над Алуминијем, у овом случају Електропривреда из Мостара, да га реструктурирају и да он даље настави са радом, то је уобичајена пракса свугдје у пословном свијету. Након тога би видјели да ли има прекобројних радника, оних са превисоким примањима, корупције у пословању и слично. Међутим, то се није десило иако економисти већ годинама упозоравају како политика погрешним одлукама и именовањима погрешних и неспособних појединаца свјесно уништава ово предузеће. Када су фирму довели до слома, тек су се онда сјетили питати стручњаке. Но, сада је прекасно”.

Ситуацију додатно усложњава и то што се у цијелу причу о јавним предузећима умијешало судство и порески органи, на нечастан начин. Због тога често свједочимо ситуацији како се много брже присилним путем гасе приватна предузећа и за много мање износе пореских и других дуговања, а јавним компанијама се и превише и пречесто гледа кроз прсте.

Да ствари функционишу како треба, већина ових јавних предузећа би отишла у стечај или ликвидацију, а то би онда натјерало ове исте политичаре да морају бирати појединце који знају и који су морални како би стручно могли руководити нових јавним предузећима. Овако, судство и порески систем штити у ствари лоше и често криминализиране одлуке политичара који постављају на чело јавних компанија подобне, а не поштене и способне експерте. Нажалост, али је тако”, закључује Авдић.

Која су рјешења?

Једноставних рјешења за тренутну  ситуацију нема, јер овакав третман јавних предузећа од стране политике траје већ четврт вијека. Већина их такође излази из домена економских.

Миљевић и Чавалић су нам више рекли на ову тему.

Тако је Миљевић мишљења да рјешење није у приватизацији, из једноставног разлога што се углавном ради о монополским предузећима и предузећима која пружају основне услуге грађанима и привреди па искуства показују да давање такве врсте монопола приватницима у руке не значи ништа добро ни за грађане, ни за друштво. Оно о чему би се евентуално могло размислити, наглашава, је мањинска приватизација односно препуштање мањинског удјела приватним власницима, који би онда првенствено у свом интересу инсистирали на ефикасности пословања, модернизацији и подизању квалитета рада у тим предузећима. 

Међутим, да би наведено успјело, први и основни предуслов за било какву промјену у овом домену, али и у свим другим доменима, је владавина права, која би временом довела до одвајања политике од економије. 

Чавалић као кључно види разбијање циљано пласираног мита да је ријеч о “породичном сребру” тј. предузећима која припадају свим грађанима, јер стварност показује да је прије ријеч о “изборном” или “страначком плијену”.

Њихова мишљена се ипак разликују када је ријеч о рјешењима која би понудила нова Реформска агенда, која са собом носи и неизбјежни међународни фактор.

“Да ли ће се нека нова Реформска агенда бавити овим или не, не знам, али знам да је свака реформа договорена у четири око између домаћих властодржаца и међународних бирокарата у протеклом периоду неславно пропала и донијела више штете него користи грађанима и привреди. Као стварни резултат задњег „реформског процеса“  у БиХ имамо нову законску регулативу која је до краја дерогирала права радника и скупље гориво због повећања акциза. Резултат цијелог процеса је још мање владавине права у земљи, још бахатије политичке елите, још гори услови за живот и рад, економија коју и најмањи поремећај у земљама са којима радимо може да баци на кољена и у крајњој линији егзодус становништва”, истакао је Миљевић.

Према мишљењу Чавалића, за рјешење проблема кључан је утицај различитих фактора, па и међународних: “Како би се дјелимично ријешио овај проблем, потребно је дјеловање различитих стејкхолдера - међународни притисак - ММФ, Свјетска банка, ЕУ, амбасаде итд., одлучност домаћих доносилаца одлука и, коначно, јавно заговарање - медији и невладин сектор. Све ово треба да се упакује у неке нове реформске процесе примјерице Реформска агенда 2.0, што се већ разматра, али овај пут треба водити рачуна о томе да ли се предвиђене реформе заиста и реализују”.

На крају, оно што је такође кључно и што не можемо занемарити јесте да су снаге које желе истинску промјену приступа и унапређење  друштва готово потпуно невидљиве и недовољне у БиХ.

 А вријеме истиче. 

У моменту од кога нас не дијели пуно - да нам највећи број становника исели у развијене западноевропске државе - ови процеси више неће бити ни важни.
 


Бука препорука

Бука деск

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.