Гротескна драма о изопаченој љепоти

<п><стронг>Данас се 90 посто комуникације одвија путем екрана (ТВ, мобитела, рачунала...), па и вируси (моде, конзумеризма, непотизма, пластичне кирургије...) истом брзином нападају човјека у Берлину и у Вараждину. Маенбург не нуди лијек, напротив, чини се да рјешења нема, па гледатељима због апокалиптичног тона може остати талог нелагоде. Због своје структуре драма несумњиво држи пажњу гледатеља, духовите ситуације олакшавају проточност, да би трагика људске немоћи кулминирала на крају, а гледатељ кући отишао с питањима о себи и свијету у којем живи.</стронг><бр />

Predrag Daraboš / 27. јануар 2012

 

 

Весна Косец Торјанац: Маенбургов "Ружни" бави се немогућности успостављања идентитета у глобализирајућем капиталистичком потрошачком друштву.

У вараждинском ХНК изведена је хрватска премијера гротескне драме Ружни сувременога њемачког писца Мариуса вон Маенбурга. Млади љубљански редатељ Јернеј Кобал уприличио је комад тјескобне атмосфере у зацрњеном интеријеру подрумске сцене Рогоз с четверо глумаца у осам улога. Роберт Племић једини тумачи само један и то главни лик наводно ружног инжењера Леттеа док му у параноји асистирају Барбара Роццо, Ивица Пуцар и Митја Смиљанић.Дубравко Торјанац већ се специјализирао за врсне пријеводе њемачких литерата, а наша суговорница Весна Косец Торјанац као драматургиња и асистентица редатеља дала је значајан допринос вараждинском упризорењу овога сувременог њемачког класика.Како бисте дефинирали овај комад модернога њемачког аутора? Најављивана је као црна комедија иако хумор поприма чак и гротескне размјере.Маенбургов Ружни припада тзв. новој еуропској драми, како се најчешће назива сувремено казалиште након 90-их година 20. стољећа која настаје у Великој Британији гдје драмски писци као што су Сарах Кане и Марк Равенхилл изазивају праву револуцију у казалишним круговима. Нјихова драматургија се "извози" на водеће еуропске казалишне фестивале, а еуропски драмски писци одговарају на њихове драме оригиналним и осебујним драмским текстовима. Иако представници нове еуропске драме у својим текстовима понекад употребљавају сличне теме или структуре, сваки од њих, примјерице Мариус вон Маенбург из Нјемачке, Биљана Србљановић из Србије, Николај Кољада из Русије, Јан Фоссе из Норвешке, Ларс Норéн из Шведске, Дејан Дуковски из Македоније итд., креира драме на основи свог специфичног искуства и друштва из којег долазе и у којем живе. Јавља се цијели низ младих драмских писаца који муњевитом брзином руше казалишне конвенције те након превласти редатеља у средиште приче поновно долази добар драмски текст у којем нема хијерархије ликова (главни - споредни), као ни подјеле на позитивне и негативне. Карактеризира је реалистичност, бруталност, изравност, провокативност, па неријетко реципијент доживљава шок или тјескобу. Фабула тече линеарно или је низ фрагментарних прича. Вријеме је ријетко назначено, а мјесто радње углавном стан, дио куће, брачни кревет, болница итд. Честа су експериментирања језиком и формом. Теме нове еуропске драме нису опће ни "велике"; углавном су то приватне фрустрације појединца у друштву, разочараност, немоћ, пасивност. Маенбургов Ружни бави се питањем идентитета, односно немогућности успостављања идентитета у глобализирајућем капиталистичком потрошачком друштву у којем сваки човјек има своју тржишну маркицу, свој бар код. Сведен је на декорирану робу.Драма је слојевита, па уз главну тему идентитета сувременог човјека у први план искаче естетска кирургија, којом се постиже углед и успјех у друштву. Успјех пак јамчи новац, новац омогућава да човјек буде лијеп, а љепота гарантира успјех. Притом естетика нема никакве везе с етиком. Секс је одвојен од љубави, а једина вриједност је профит Одавно су, нпр., на изложбама аутомобила уз лимене љубимце постављене обнажене љепотице због успјешније продаје, само то више не примјећујемо као нешто необично. Све раширенији случајеви мобинга, такођер је једна од тема текста. Овај текст скреће пажњу на нашу непосредну околину и нас саме. Кад се то непосредно подастре публици, уз духовит дијалог, смијешак је могућ, али оставља горак окус. Тешко је жанровски одредити овакав текст, али је он прије гротеска но црна комедија.Што вас је нагнало да се прихватите баш тог текста?Текст је написан 2007. године, а одличан пријевод Дубравка Торјанца тискан је у часопису Казалиште 2008. Преводитељ, уједно и редатељ, одаслао је Ружног на 20-ак казалишних адреса и, очито, нитко није препознао потенцијал у њему, или га нитко није прочитао. Такви текстови требају се играти док су врући. На срећу, упознала сам Јернеја Кобала, младог редатеља из Лјубљане, који је показао интерес да се тај комад постави у Вараждину. Уз одобрење и дано повјерење равнатељице, гђе Јасне Јаковљевић, с весељем смо се прихватили изазова. Особно, текстом сам била одушевљена чим је преведен, најприје због тематске вишеслојности и због могућности креативне глумачке интерпретације.Из којих интелектуалних и театарских кругова долази писац?Мариус вон Маенбург већ спада у сувремене драмске класике. Нјегови се комади изводе на многобројним свјетским позорницама. Рођен је 1972. године, а уз Роналда Сцхиммелпфеннига, Давида Гиеселмана и др., један је од најуспјешнијих њемачких драматичара млађе генерације. Маенбург је кућни драматург, аутор, преводитељ и редатељ Сцхаубűхне ам Лехнинер Платз у Берлину, у којем често ради с чувеним редатељем и умјетничким водитељем Тхомасом Остермеиером.Главни јунак Летте, изумитељ специјалног утикача, има проблем с лицем. Сви тврде да је изузетно ружан. Та наводна ружноћа основни је покретач драмске радње. Зашто би у данашње вријеме ружно лице требало бити проблем за једног успјешног инжињера?Не би требао бити, али јест. У метафоричном, али и дословном смислу. Производе продаје амбалажа. Медији нас обасипљу с рекламама производа који ће нам у најмању руку промијенити живот уколико их купимо. Презентације савршених производа користе индоктринацијски реторички дискурс, а презентира се дословно све. Тако и Летте, изумитељ специјалног "утикачког споја", да би се он продао, треба пред стручном публиком у најбољем свјетлу представити тај производ. Притом, сам производ је "неугледна ствар", стога презентација постаје сама себи сврхом, па презентатор ружнога лица не може "усисати све погледе" и манипулирати потенцијалне купце својим наступом.Стога је Летте присиљен промијенити своје лице на кируршком столу, што му доноси новац и углед. Проблем настаје кад се у све већем броју појављује његово ново лице на "другим носитељима", па порастом конкуренције цијене падају. Летте губи посао, жену и идентитет. Сигурна сам да сватко од нас из прве руке може навести примјер неког Леттеа који је у пословном окружењу пристао на компромис, потискивањем својега мишљења и повлађивањем надређенима у страху за губитком посла, или је дискриминиран у неком другом смислу: сполном, родном, вјерском, расном. Лијепа, атрактивна и млада лица увијек су у предности пред онима која то нису.Текст је драматуршки сложен тако да гледатељ прати удвостручавање чак и утростручавање улога. Како је редатељ у таквој подјели успио очувати интегритет представе, а и позорност гледатеља?Драматуршка структура с вишеструким улогама прави је глумачки изазов. Она захтијева повећану пажњу публике, тим више јер се промјене у линеарном тијеку драмске радње збивају ин медиас рес, унутар реплике, без икакве извањске промјене лика или сценског простора. На почетку то публику засигурно збуњује, све док се не прихвати кôд игре. Тих двадесетак "резова" требало је направити врло вјешто како не би дошло до забуне, што би довело до непроходности рецепције, а тиме и до неуспјеха представе. Глумце је већ на читаћим пробама интригирало како ће то на сцени функционирати, јер су се махом први пут сусрели с таквом врстом текста.Будући да прије почетка проба нису познавали редатеља, питали су се може ли млад редатељ с релативно мало казалишног искуства с лакоћом ријешити драматуршке задатости текста на сцени. Већ је на првим пробама било јасно да је Јернеј Кобал изузетно припремљен за посао и својим је сигурним и потицајним наступом улио потпуно повјерење, што је глумцима омогућило опуштено креативно истраживање у раду.Зашто би вараждинској публици представа могла бити занимљива?Због свих раније наведених ствари: то је сувремена прича о сувременом друштву и појединцу у њему. Симптоми које нам Маенбург подастире лако су препознатљиви и у Вараждину, који у доба електронских медија постаје диоником свих позитивних и негативних глобализирајућих збивања. Данас се 90 посто комуникације одвија путем екрана (ТВ, мобитела, рачунала...), па и вируси (моде, конзумеризма, непотизма, пластичне кирургије...) истом брзином нападају човјека у Берлину и у Вараждину. Маенбург не нуди лијек, напротив, чини се да рјешења нема, па гледатељима због апокалиптичног тона може остати талог нелагоде. Због своје структуре драма несумњиво држи пажњу гледатеља, духовите ситуације олакшавају проточност, да би трагика људске немоћи кулминирала на крају, а гледатељ кући отишао с питањима о себи и свијету у којем живи. До сада је публика одлично примила представу, а оно што ме посебно весели јест повећан интерес младих.

 

Текст је преузет са пријатељског Халтера

 

 


Бука препорука

Тема

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.