Горан Марковић: Уплашена лејди, гвоздена другарица и снајпер демократија

Кад год жели да одлука буде донесена скоро „испод жита“, на брзу руку, да би се спријечила расправа, Влада прибјегне овој могућности, која је срамота за нашу парламентарну праксу.

Goran Marković / 30. децембар 2015

Прије више од сто педесет година Карл Маркс је дефинисао државу као апарат у рукама владајуће класе. Да је то истина, ових дана се увјеравају и они који су досад у то сумњали. Усвајање Закона о раду у Републици Српској (исто се догодило у Федерацији прије отприлике пола године) очигледан је доказ класног карактера државног апарата. Влада није представник грађана. Она је представник владајуће класе. Исто важи за Народну скупштину, која је усвојила овај закон. Показало се да је социјални дијалог средство пацификовања радничке класе, које даје привид моћи синдикалној бирократији. Изгледа као да преговарају три стране (радници, капиталисти и држава), а у ствари разговарају двије стране (радници, на једној и држава и капиталисти, на другој), при чему разговор завршава побједом ове друге стране. То је суштина социјалног дијалога, који, као и сваки облик класне сарадње, не може донијети ништа изгледно радничкој класи у условима изразите неравнотеже снаге. Владајућа класа и политичка елита дају одличну лекцију радничкој класи о вриједности формалне, парламентарне демократије. Преговори се воде не зато да би се дошло до компромиса, већ да би се испунила форма, да би се показало како се поштују процедуре, да би одмах потом закон био усвојен, иако о његовом усвајању није постигнут ни минимум компромиса. Влада је оптужила синдикат да је избјегао разговоре. А како их је и могао прихватити кад се не слаже са доношењем закона? Шта се дешава када један од „социјалних партнера“ сматра да закон не треба да буде донесен, јер је супротан интересима оних које тај „социјални партнер“ представља? Тада не постоји обавеза тог „социјалног партнера“ да учествује у разговорима. Нјегова обавеза је да укаже на то да је закон погубан и да не треба да буде донесен. Синдикат је управо то и урадио. Преговарање би значило унапријед изгубљену битку, јер су Влада и послодавци били сложни у намјери да донесу закон. Механизам преговарања, односно „социјалног дијалога“, очигледно је направљен тако да служи интересима владајућих. Двије стране могу увијек да надјачају трећу. Онда, синдикатима преостају само ванинституционални методи борбе. Систем формалне демократије и преговарања „социјалних партнера“ тиме показује свој пуни банкрот. Влада је „потрошила“ неколико мјесеци како би показала лажну спремност на разговоре и компромис. У ствари, она је од самог почетка представила Нацрт закона о раду који је имала намјеру да наметне Народној скупштини. Синдикат је унапријед знао да за зеленим столом не може ништа постићи. Но, Влади је било потребно да у очима грађана и неодлучног дијела радника компромитује синдикат, који тврдоглаво инсистира на своме. У оваквом односу класних снага, било је и јесте јасно да никакав нови закон о раду не може донијети ништа добро радницима. Иако има своје мањкавости, досад важећи закон је ипак био релативно повољан за раднике. Нови закон није донесен како би те мањкавости биле отклоњене, већ како би били отклоњени и посљедњи трагови социјализма из радних односа, о којима с толико гађења говоре послодавци, тј. владајућа класа. Само потпуно издајнички синдикат би у таквим условима био спреман да разговара, јер би се разговор водио само о томе колико њежно би радницима била стегнута омча око врата. Посебно је безочно и безобразно то што је Влада одлучила да Нацрт закона о раду буде усвојен по хитном поступку. Кад год жели да одлука буде донесена скоро „испод жита“, на брзу руку, да би се спријечила расправа, Влада прибјегне овој могућности, која је срамота за нашу парламентарну праксу. Очигледно је да се ради о обичној и не баш паметној злоупотреби института хитног поступка, који је Пословником Народне скупштине прописан за доношење закона у посебним околностима, када није могуће спровести редован законодавни поступак. У овом случају, редован законодавни поступак није могућ само зато што се владина већина плаши синдиката, а не зато што постоје објективни разлози за усвајање закона по хитном поступку. Пошто је Влада прибјегла хитном поступку, закон је усвојен на брзу руку, без озбиљне расправе, онако како то одговара послодавцима и политичкој елити. Полиција тренира строгоћу Влада је добила информацију о томе да је синдикат спреман да предузме и радикалније методе борбе од мирне шетње, па је полиција одуговлачила са издавањем одобрења за одржавање синдикалног протеста у Бањој Луци. Влада је само лаконски одговорила, непосредно уочи протеста, да протест није забрањен. Али, није ни одобрен. Увијек досад, полиција је издавала одобрење за одржавање протеста. Овај пут је ћутала. Такво понашање полиције (читај: Владе) имало је два циља. Први је био да поколеба синдикалце да организују протест и раднике да дођу на њега. Влада је вјеровала да ће се одређен број радника уплашити доласка на неодобрени протест. Други циљ који је Влада жељела постићи био је да се огради од евентуалног негативног исхода у случају полицијске интервенције током самих протеста. Влада је могла да, у случају потребе, прибјегне силе и да то оправда чињеницом да протест није био одобрен. Други дио Владине изјаве, да протест није ни забрањен, у том случају био би занемарен. Али, Влада се није зауставила само на овоме. Она је слала своје службенике да обилазе синдикалне активисте. Према изјави синдикалаца, полицијски службеници су прикупљали информације. Осим тога, а сигурно и више од тога, они су утјеривали страх у кости синдикалним активистима. То је још један доказ да је држава оруђе у рукама владајуће класе, а и политичке елите. Кад пропадне покушај да синдикат буде разоружан средствима формалне демократије и „социјалног дијалога“, прибјегава се средствима фактичког насиља, у форми притиска и застрашивања, подведеног под форму информативног разговора. Аутобуси који су превозили раднике до Бање Луке заустављани су на прилазу граду, а радници су легитимисани и евидентирани. На овај начин, полиција је плашила раднике, који не могу бити сигурни у то да се њихови подаци неће користити и у недозвољене сврхе, на примјер како би био вршен притисак на раднике од стране њихових послодаваца. Кад су протести већ почели, Влада је поставила снајперисте на кровове зграда. Изговор је био да су снајперисти штитили безбједност посланика. Они су штитили „народне“ посланике од народа који је протестовао. У ствари, они су утјеривали страх у кости радницима који су били спремни да уђу у зграду Народне скупштине, што је њих двадесетак и остварило. Улазак радника у зграду Народне скупштине био је једини начин да се скрене пажња како посланика тако и јавности не само на погубност доношења закона већ и на начин на који се то чини. Шта је синдикату друго преостало у ситуацији кад су Влада и послодавци од самог почетка били чврсто ријешени да усвоје закон него да прибјегне ванинституционалним методима борбе? Кад институције затаје и покажу своју јаловост, преостаје улица. Влада се плаши радничке класе. Она вјерује да може спровести своју политику, јер ужива подршку скупштинске већине. Међутим, Влада страхује да би усвајање овог закона за њу представљало пирову побједу, јер би, ако би раднички протести били масовни, то могло значити губитак ионако упитног легитимитета владајуће коалиције. Стога, масовни раднички протести, поготово ако би били праћени барем минималним елементима насиља, за њу никако нису прихватљиви. Кад се то већ догодило, јер је полиција примијенила насиље према предсједници Савеза синдиката, Влада је то оправдала синдикалним ударом на институције, који је био договорен са опозицијом. Омиљени изговор сваке недемократске власти је да је синдикат оруђе у рукама опозиције. У нашем случају, таква тврдња је више него неоснована. Наша опозиција пати од парламентарног кретенизма и није способна да дјелује другачије осим у парламенту. Организовање уличних протеста и утицај на синдикат за њу су непознати методи борбе. Осим тога, опозиција има исконски страх од радника, јер се и она плаши масе која дјелује ван институција, која не поштује правила игре којих се придржавају парламентарне странке, и за коју се не зна „гдје ће ударити“. Опозиција нема никакав други став према Закону о раду осим да је против његовог доношења. Али, она је против по дефиницији своје улоге, просто зато што је опозиција, иако не нуди никакву алтернативу нити се, на основу њеног цјелокупног идеолошко-политичког профила, може тврдити да би одустала од доношења овог закона кад би била у стању да то уради. Протест у минут до 12 Савез синдиката је заказао масовне протесте на дан одржавања сједнице Народне скупштине. Такав корак има пуно оправдања, јер је најефикасније дјеловати на тај дан. Спријечити посланике да уђу у парламент, а ако то није могуће, увести синдикалце у парламент, сасвим је прикладан и нужан потез синдиката. За наше синдикалце и раднике то је био прилично радикалан корак, на који се они никад досад нису одважили. У том смислу, улазак групе од двадесетак синдикалаца у зграду Народне скупштине заиста је за сваку похвалу. То је био, можда и несвјестан, истина изнуђен, прекид синдикалаца са „освјештаним“ традицијама и методима борбе који су се сводили на преговарање и надмудривање. Синдикат је начинио преседан у свом дјеловању на који ће се синдикални активисти моћи позивати у будућим акцијама као на свијетао примјер радничког бунта. Суштина протеста била је у томе да се спријечи уврштавање Приједлога закона о раду на дневни ред скупштинске сједнице. Уколико би синдикат у томе успио, добио би огроман легитимитет и снагу да предузме сљедеће кораке. Међутим, протести сами по себи нису могли бити довољни. Владајућа коалиција је остварила свој наум, иако је скупштинска већина била танка, 49 од 83 посланика. Срамну улогу поново је одиграла непостојећа али самодефинисана љевица у лику Социјалистичке партије, која не само да је гласала за усвајање овог закона, него је њен министар био носилац свих активности на изради Нацрта закона о раду, његовом промовисању и усвајању. Истовремено са протестима, требало је прогласити генерални штрајк и наставити га до окончања ове битке, била она окончана повлачењем или усвајањем Приједлога закона о раду. Владајућа класа се не плаши једног изолованог протеста толико да би одустала од доношења једног од најважнијих закона који држе њен систем. Протести у комбинацији са генералним штрајком већ су мјера која може дати резултате. С друге стране, активности синдиката нису биле довољне или барем не довољно видљиве у претходним мјесецима. Да би протест био успјешан и масован, потребно је да се радници за њега припремају дуго, да тачно знају шта су циљеви њиховог протестовања, да буду детаљно упознати са оним што нови закон доноси. Читав низ мањих протеста, штрајкова и других активности морао је претходити овом великом протесту. На крају, синдикално вођство је морало имати јасну стратегију дјеловања и знати шта урадити током и након протеста. Дијелом ћемо рећи истину ако кажемо да је синдикално вођство добро какво је чланство. Многи чланови синдиката су толико заплашени или демотивисани, да их је тешко покренути у борбу. С друге стране, важи и истина да је чланство добро какво је вођство, јер ако се пет хиљада људи покрене без претходне припреме, у једном тренутку и једном даху, онда то значи да код радника постоји спремност на борбу. На крају, ни у синдикалном вођству нису сви показали ни приближно једнаку спремност за борбу и отпор, што је умањило дејство синдикалног протеста. Ови протести су показали да је крајње вријеме да дио синдикалног вођства оде, јер су навикли на привилегије, бирократско дјеловање и институционалне методе дјеловања. Други дио синдикалног вођства, освјежен новим кадровима, уз сталан рад са члановима синдиката, уз дефинисан програм циљева и стратегију рада, могао би постићи видљиве резултате. За то постоје објективни услови, који проистичу из претешког економско-социјалног положаја радничке класе, као и из спремности појединих дијелова радничке класе да се бори. За почетак, сасвим довољно. У блиској будућности, синдикат би могао размишљати и о свом политичком дјеловању, као снага која би у парламенту могла да утиче и условљава, што би представљало корисну допуну садашњих метода борбе. Синдикално вођство се плаши политике као ђаво крста, али ови протести показују да синдикат не може побјеђивати ако не постане и политички чинилац. У том смислу, истицање независне радничке листе на изборима, коју би подржавао синдикат, имало би револуционарни значај у нашем политичком животу, а синдикат би тиме добио свог истинског представника у парламенту.

 

 

 

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.