Горан Марковић: Шибицари

Пала ми је на памет више него упадљива аналогија између шибицарења и начина на који постојећа гарнитура влада.

Goran Marković / 07. септембар 2016

Једном приликом био сам у жирију међународног филмског фестивала у Валенсији. Имао сам доста слободног времена па сам сваког дана одлазио на градски трг, седао у некакву кафану и одатле посматрао како људи ту живе. Нисам имао било какву нарочиту идеју, само сам убијао време. А редитељи, кад немају паметнија посла, обично то и раде: посматрају како се људи на одређеним местима, у извесним околностима понашају.

Првог дана сам спазио групу шибицара која је „оперисала” на тргу, недалеко од мене. Била је изванредна дружина која је одмах задобила моје симпатије. Пре свега, због сличности мог и њиховог заната. И ја и они покушавамо да створимо привид нечега што личи на живот. Ја за то користим уметнички поступак, а они превару. Мој циљ је стварање илузије код гледалаца а њихов обмана пролазника. Оно по чему се битно разликујемо јесте резултат наших напора. Ја стварам један артифицијелан производ који нема било какву употребну намену а они пуне своје џепове пељешећи наивне. Састав дружине је био, да кажемо, класичан. Главни играч, виртуоз манипулације, који куглицу брзо премешта испод три празне кутије од шибица, непрестано откривајући где се куглица тренутно налази и поново је сакривајући, стално је викао, жалећи се на лошу срећу и сталне губитке које трпи. Нјегов компањон, у улози случајног пролазника који се ту задесио, успешно је погађао где се куглица налази и добијао партију за партијом, такође гласно ликујући. Човек поред њега је наговарао радозналце да играју „по пола”, јер нема довољно новца за улог у игри. Ту су били и епизодни ликови: навијачи, сви редом наводно окренути против манипулатора, међу којима су се истицале млада жена обучена у уредну школску кецељу, са ђачком торбом на леђима, радознала домаћица са зембиљем у руци и достојанствени, клецави старац. Другог дана сам открио и скривене чланове банде шибицара, неколико њих који су стајали на стратешким местима трга и давали неприметне знаке осталима у вези са могућом појавом полиције. Трећег дана сам их већ добро познавао, а и они су уочили мене па ми се главни манипулатор у једном тренутку чак конспиративно насмешио и саучеснички климнуо главом. Ја сам, међутим, размишљао како је за један такав занат неопходно познавање драматургије, режије и, нарочито, глуме. Ствари су биле увежбане али, у исто време, свака нова жртва коју је требало опељешити била је посебан случај па је у знања која су дружини била неопходна свакако спадала и психологија. Касније сам и код нас, понекад на Калемегдану, сретао шибицаре који су, међутим, недостатак поменутих знања и врлина надокнађивали углавном дреком. Узгред, из тога је вероватно настала моја аверзија према глумцима који недостатак снаге и импресивности надокнађују виком на сцени. То не подносим. Ово све помињем јер ми је на памет пала једна више него упадљива аналогија између шибицарења и начина на који постојећа гарнитура влада. Имате Великог манипулатора који на веома вешт начин, рекао бих као прави виртуоз, премешта наше судбине од шибице до шибице. Час открива о чему се ради, да би одмах затим сакрио своје намере. Чини то великом брзином од које нам се свима мути у глави. Стално прича, не престаје да говори, понављајући како ради у корист сопствене штете и непрестано тражи да га сажаљевамо. Сви су, наводно, против њега, а он жели само да игра поштено, отворено… Нјегов антагониста, најчешће оличен у неком политичком противнику, претвара се да делује против њега, иако је јасно да обојица представљају уиграни тандем који је само поделио улоге доброг и лошег полицајца. Све то служи да се већина становништва навуче на игру и да почне свеопште погађање где је сакривена куглица. Остварењу великог циља доприносе наговарачи преобучени у новинаре у контролисаним медијима, као и верни следбеници Великог манипулатора из редова његове партије расути по важнијим установама, јавним предузећима и свим оним местима у које су, гурани свемогућом руком, успели да упадну. Као и код шпанских колега, постоји систем обезбеђења који спречава да превара буде откривена. Потпуна контрола над службама безбедности, војском и судством обезбеђује да све делује регуларно и да они који треба да улете у игру не повежу два и два и не схвате о чему се ради. Када схвате, биће касно. Дружина шибицара ће међусобно поделити плен и – нестати у градској вреви. Једно ми, ипак, није јасно. Како је могуће да неко поверује у ту игру и постане жртва једне тако провидне обмане? Сваки пут када бих спазио шибицаре како „раде”, било би ми јасно да је реч о најобичнијој уличној превари и колико год они били уиграни, вешти и уверљиви, немогуће је сакрити да се ради о банди која жели да искористи наивне. И похлепне, то је важно. Можда је у томе тајна? Редитељ Политика.рс


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.