Горан Марковић: Референдумска грозница тресе БиХ

За одржавање референдума у Републици Српској пресудила је потреба Милорада Додика да остане при првобитној одлуци о референдуму, како не би потпуно политички потонуо.

Goran Marković / 25. септембар 2016

 У Републици Српској се данас одржава референдум, упркос томе што је његово одржавање скоро до самог краја било неизвјесно. Пресудила је потреба Милорада Додика да остане при првобитној одлуци о референдуму, како не би потпуно политички потонуо. Разне врсте притисака овај пут нису уродиле плодом, јер је Народна скупштина, под контролом СНСД-а и његових партнера, донијела одлуку, од које није смјела одступити да не би изгубила и оно мало преосталог легитимитета. Брзопотезно доношење одлуке о референдуму вјероватно је и било изазвано жељом да се спријечи колебање српских политичких вођа кад дође вријеме притисака. Томе у прилог иде и изјава Александра Вучића да су Додик и Иванић донијели одлуку о референдуму прије савјетовања са званичним Београдом.

Нама који нисмо чланови различитих институција, као што су скупштине, владе или Уставни суд Босне и Херцеговине, могло је изгледати да није искључено да ова посљедња институција донекле измијени своју одлуку о неуставности Дана Републике, што би референдум учинило излишним, па би политичка криза била преброђена. Истини за вољу, ни најбољим правницима није могло бити јасно како би Уставни суд то оправдао. Јер, одлука је донесена у новембру прошле године, а могла је бити преиспитана само ако би у захтјеву за преиспитивање биле понуђене нове чињенице, па би Уставни суд на основу нових сазнања могао преиначити своју одлуку. То се, међутим, ипак није догодило, вјероватно из два разлога. Први разлог лежи у чињеници да Уставни суд није желио да сам себе уруши, тиме што би мијењао већ донесену одлуку, тим прије што најмање двоје судија, бивших високих функционера СДА, имају идеолошке разлоге да се држе већ донесене одлуке. Други разлог треба тражити у чињеници да Народна скупштина Републике Српске није учинила правно оправданим преиначење одлуке Уставног суда, не нудећи нове чињенице, тако да Уставни суд, чак и да је имао најбољу вољу, није могао одлучити другачије. На крају, чак су и хрватске судије, које прошле године нису гласале за спорну одлуку о Дану Републике, биле притјеране уза зид, па нису могле гласати за преиначење одлуке. Овај пут, Уставни суд је гласао са седам према два да остане при првобитно донесеној одлуци. Бијаше то још један аутогол српске политичке елите и режимских правника.

Знаковито је да су и Додик и његова премијерка значајно релативизовали референдум и оно што ће услиједити након њега, чиме су га, мада то нису непосредно рекли, и сами обесмислили. Прво је Додик рекао да референдум има карактер анкете. Ваљда је тиме хтио рећи да његови резултати никога неће правно обавезивати. Могао је то и љепше рећи – да је референдум савјетодавни. Заиста и јесте тако, јер Устав Републике Српске предвиђа само савјетодавни референдум. Другим ријечима, шта год народ каже путем референдума, то мишљење неће правно обавезивати Народну скупштину. То је разлог зашто је Додик могао тако комотно започети игру са референдумом. Знао је да резултати референдумског изјашњавања нису правно обавезујући, па ће моћи да касније донесе и другачију одлуку ако буде приморан да то учини.

Само, овдје постаје очигледно да није било ниједног оправданог разлога да се референдум расписује. Дакако, није најважнија ствар то што ће бити потрошен велики новац за одржавање референдума, мада је то оно прво што многим људима падне на памет. Далеко важније је то што је референдум искориштен у манипулативне сврхе промоције једног човјека и његове политике. Чак није било консензуса цјелокупне српске политичке елите о референдуму, већ је сва парламентарна опозиција, а њена снага није занемарљива, у више наврата истицала како референдум служи интересима владајуће коалиције. Зашто би га иначе било потребно расписивати, кад се већ зна шта Срби мисле о Дану Републике и кад се зна да референдумско изјашњавање не значи доношење коначне и обавезујуће одлуке? Референдум неће бити од користи Народној скупштини Републике Српске приликом извршавања одлуке Уставног суда, јер Народна скупштина нема право да на народ пребаци терет одлучивања о извршавању одлуке Уставног суда.

Чињеница је да је одлука Уставног суда изазвала негативне реакције велике већине Срба. За то је првенствено одговоран Бакир Изетбеговић, који је покренуо поступак пред Уставним судом. Није ствар само у томе, па чак ни првенствено у томе, што је одлука Уставног суда значила удар на датум који за Србе има велики симболички значај. Проблем је далеко више у томе што је одлука донесена на основу прегласавања. Изетбеговић је тиме послао поруку да је спреман да намеће одлуке које му одговарају, макар се томе противили сви представници једног народа, а у овом случају чак и представници два народа, јер за одлуку Уставног суда нису гласале ни хрватске судије, а и хрватски политички вођи не гледају благонаклоно на ову одлуку.

Међутим, такво унитаристичко и хегемонистичко Изетбеговићево понашање није оправдање за организовање референдума, који доприноси заоштравању политичке кризе до крајњих граница и повећавању међунационалних тензија. Истина, ни националистичка политика више не може имати оне посљедице које је имала прије више од двије деценије, јер су значајни дијелови грађанства схватили да запаљива националистичка реторика служи искључиво интересима владајућих политичких елита. Ипак, није мали број оних који још увијек тврде, а након ове кампање тврдиће још снажније, да Босна и Херцеговина није могућа. То јачање неповјерења према могућности опстанка државе биће најважнији резултат Изетбеговићеве и Додикове кампање поводом Дана Републике, одлуке Уставног суда и референдума.

Колегиј Народне скупштине Републике Српске најавио је да ће 11. октобра бити одржана сједница Народне скупштине, на којој ће се одлучивати о извршавању одлуке Уставног суда. Другим ријечима, најављено је да ће одлука Уставног суда на овај или онај начин бити извршена. Не можемо поуздано знати како ће се то десити. Можда то не знају ни шефови владајућих странака. Ипак, могуће рјешење (да ли је оно већ утврђено?) могло се чути претходних седмица, а оно би се огледало у томе што би Дан Републике остао републички празник за оне који се с њим идентификују, што би рекло за скоро све Србе у Републици Српској. То би, ваљда, требало да значи да овај празник не би вриједио за Бошњаке, Хрвате, а вјероватно и одређени (или већи?) дио Осталих. Такво рјешење би, по мишљењу оних који су га представили јавности, вјероватно требало да значи некакав излаз из политичког ћорсокака у који је званична Бањалука упала. Наводно, тиме би Дан Републике остао, али нико не би могао да тврди да је дискриминаторан зато што се Бошњаци и Хрвати не би поистовјећивали с њим. Да ли то значи да то више не би био празник за њих? Очигледно, да, али то напросто није могуће. Републички празник по природи ствари не може важити за једне а не и за друге. Другим ријечима, он важи за све, или није републички празник.

Но, ако ово рјешење ипак буде прихваћено, значиће да Додик и његови партнери признају ауторитет Уставног суда, макар то чинили крајње невољно и из нужде. Та нужда не би била страх од кривичног гоњења, јер је неизвршавање одлука Уставног суда кривично дјело. Тешко да се Додик и остали плаше кривичног гоњења, јер оно није извјесно. У чему би се огледало кривично гоњење, односно извршење кривичног дјела неизвршења одлука Уставног суда, које предвиђа Кривични закон Босне и Херцеговине? Зар би било могуће да кривичном гоњењу буду подвргнути бројни функционери Републике Српске који су саботирали извршење одлуке Уставног суда? Тешко да се може помислити да је то случај, јер Тужилаштво Босне и Херцеговине неће имати петљу да то учини, нити је објективно могуће кривично гонити толике људе који су организовали један савјетодавни референдум.

Дакле, није у питању страх од апса, него од притисака који долазе са различитих страна. Западне силе не подржавају референдум, Инцко пријети економским санкцијама, Вучић је против референдума, а и Путин захтијева смиривање ситуације иако није изричито против референдума. Нема много маневарског простора, тако да владајућа група мора да припрема одступницу. То је најважнији разлог због којег ће 11. октобра доћи до повлачења. Зато, прилично је бесмислено излазити на референдум, само зато што владајуће странке сад не смију да се повуку из игре коју су саме започеле. Ко хоће да гласа, треба да зна да референдумско изјашњавање неће имати било каквог значаја за коначну судбину Дана Републике. Коначну одлуку донијеће владајућа групација, руководећи се својим уским интересима, кад процијени колико су страни притисци снажни.

Преузето са Нови пламен


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.