Горан Марковић: Мегакантони и мини-политичари

У ваздуху је промјена територијалне организације Федерације Босне и Херцеговине, а тиме и привремено рјешавање питања тзв. трећег ентитета

Goran Marković / 21. децембар 2015

Човић и Изетбеговић су предложили оснивање мегакантона, чиме би број кантона у Федерацији био смањен на четири. Разумије се, разлог за ово није просто смањивање и појефтињење државне управе, него рјешавање тзв. хрватског питања. Пошто хрватска политичка елита већ дуго времена инсистира на оснивању трећег ентитета, идеја мегакантона јавља се као нека врста компромисног рјешења. Човић и Изетбеговић нису предложили ништа ново. Ова идеја и није њихова. Она се већ годинама може срести у круговима академске заједнице, чији ставови нису ни широко познати ни много цијењени. Иако присутни најмање шест година (кад их је и писац ових редова изнио), ставови о смањењу броја кантона остали су незапажени, јер политичке елите нису биле заинтересоване да их разматрају. Садашњи планови поменутог двојца нису израз принципијелног става о томе како Федерација треба да буде уређена, а да буду задовољени различити интереси и могућности, већ тренутног става о томе како би могао бити постигнут компромис између СДА и ХДЗ. Тај компромис можда и не буде постигнут, а можда идеја компромиса буде напуштена и прије него што се почне озбиљно разрађивати. Другим ријечима, све је од данас до сутра. Трећи (полу)ентитет Идеја трећег ентитета има своје објективне и субјективне корјене. У њеној суштини налази се жеља хрватске политичке елите да има територију у Босни и Херцеговини коју ће сматрати својом и коју ће контролисати, као и жеља хрватске буржоазије да на тој територији несметано развија своју економску активност, у ослонцу на и у сарадњи са хрватском политичком елитом. Упркос томе што принцип конститутивности народа важи у цијелој Босни и Херцеговини, па би важио и у „хрватском“ ентитету, јасно је да би хрватска политичка елита обезбиједила своју доминацију, јер механизми консоцијативне демократије у ентитетима нису тако развијени као на нивоу државе. Недовољна развијеност механизама консоцијативне демократије на ентитетском нивоу доводи до тога да хрватска политичка елита има основа за тврдњу да је Федерација првенствено бошњачки ентитет. На примјер, Влада Федерације доноси одлуке већином гласова, а у њој се од шеснаест министара налази осам Бошњака (седамнаести члан Владе је премијер), у Представничком дому већина посланика су Бошњаци, а механизам заштите виталних националних интереса пати од извјесних недостатака, имајући у виду улогу Уставног суда Федерације. Истина је да ови недостаци не морају доћи до изражаја уколико коалиција владајућих бошњачких и хрватских странака добро функционише. У нестабилном политичком систему, међутим, није извјесно да ће тако увијек бити. Не треба посебно истицати, јер је то ноторна чињеница, да ни хрватска политичка елита не хаје много за конститутивност у „хрватским кантонима“. Иако их мора поштовати, јер је тако предвиђено уставима, њена доминација није упитна. Другим ријечима, хрватска политичка елита приговара бошњачкој да на федералном нивоу спроводи оно што она сама спроводи у „својим“ кантонима. Како год, политичке тензије постоје. Овакво уставно уређење Федерације ствара проблеме по више основа. Број кантона, чак и кад занемаримо тзв. хрватско питање, неумјесно је велики. Ради се о кантонима који су економски и финансијски неодрживи, без политичког и историјског утемељења, и без довољног броја кадрова који би квалитетно вршили јавне функције. Овој чињеници треба додати и чињеницу да се у више кантона на власти налази иста политичка странка и да већину становништва чини исти конститутивни народ, па је бесмислено постојање толиког броја кантона. У сиромашној држави је јако важно да се не троши непотребан новац на државни апарат, али то није једини, а можда ни најважнији, разлог за њихово стапање. Потпуно је нејасно чему служи толики број кантона, шта се позитивно постиже њиховим постојањем и какво је њихово објективно оправдање. У пракси, већина кантона служи само томе да политичке странке испуне очекивања својих вјерних активиста и функционера. Очигледно је да оснивање трећег ентитета није могуће. Да би се то догодило, морали би бити испуњени правни и политички услови. Прво, националне политичке елите би морале постићи сагласност о потреби да држава буде преуређена на „тријалистичком“ принципу. Најмање једна, бошњачка, политичка елита се томе противи. Иако српска политичка елита пружа опрезну подршку идеји трећег ентитета, није јасно како би она на крају реаговала, због тога што хрватска политичка елита није отворено изјавила које територије би трећи ентитет обухватао. Друго, морало би доћи до промјене Устава Босне и Херцеговине, чији чл. И 3 изричито прописује да се Босна и Херцеговина састоји од два ентитета – Федерације Босне и Херцеговине и Републике Српске. Оснивање трећег ентитета подразумијевало би, прије свега, промјену ове уставне норме, а затим и низа других норми, којима се прописује како би три ентитета била представљена у институцијама Босне и Херцеговине. Није могуће постићи квалификовану већину за ове промјене Устава. Стога, реалније је говорити о преуређењу Федерације, које не задире у Устав Босне и Херцеговине. Истина, морале би бити извршене измјене Устава Федерације. Те промјене не би биле вршене у погледу територијалне организације, будући да Устав Федерације не уређује детаљно ову материју, него говори о кантонима уопште. Међутим, уставне норме о подјели надлежности између Федерације и кантона морале би се мијењати. Федерација не може имати исте надлежности са својих десет „миникантона“ и са два или, у крајњој линији, четири „мегакантона“. Ови други би имали знатно већу територију, број становника, одрживију економију и већа финансијска средства. Осим тога, ако мегакантони не би имали веће надлежности, не би се ни најмање приближили статусу трећег ентитета, што је суштина ове иницијативе. Измјенама федералног устава требало би предвидјети да Федерација изгуби највећи дио својих надлежности, које би прешле на кантоне. Природи овог питања одговара да Федерација буде сведена на два кантона. Но, имајући у виду комплексну националну структуру, можда буде потребно да тај број буде четири, како се не би прибјегавало новом прекрајању граница, макар оне имале кантонални карактер. Чак, територијални континуитет није нужан у овом случају, будући да се кантони успостављају унутар једног ентитета, у коме је слобода кретања људи, роба и капитала загарантована. Има ли ко шта против? Противници оваквог преуређења Федерације сматрају да се њоме наставља са етничким подјелама у Босни и Херцеговини, јер ће мегакантони де фацто бити засновани на етничким критеријима и да ће водити фактичком стварању трећег, „хрватског“ ентитета под маском мегакантона. Треба истаћи двије ствари. Прва је да смањивање броја кантона не мора нужно имати везе са етничким подјелама и стварањем „хрватског“ ентитета. Ирационално је да Федерација буде подијељена на десет кантона, од којих велика већина не испуњава услове да постоје као федералне јединице. Друга ствар коју треба истаћи тиче се етничких подјела. Објективно посматрано, оне постоје у друштву. Оно је подијељено, а етнички принцип доминира организацијом власти, саставом државних органа и процесима политичког одлучивања. То што ће бити успостављени велики кантони са бошњачком и хрватском већином неће погоршати ствари. Такви кантони већ постоје, само што су они мали, неефикасни и неповезани. У њима постоји фактичка доминација једне националне политичке елите. Изузетак представљају два кантона, у којима су снаге бошњачких и хрватских странака прилично изједначене (посебно у Херцеговачко-неретванском кантону). Дакле, „мегакантони“ засновани на доминацији једног народа само значе задржавање постојећег стања, у том смислу што је територија и даље етнички подијељена. Али, исто стање би било задржано и без „мегакантона“. Етничка подијељеност државне територије није питање било каквог преуређења Федерације (или чак цијеле државе), већ је проистекла из рата и доминације националистичке идеологије и политике. Да ли се, признавањем потребе да дође до укрупњавања кантона, иде на руку таквој идеологији и политици? Некима ће звучати парадоксално, али мислим да се не иде. Баш напротив. Наиме, земља је већ подијељена по националним шавовима, као што је овдје већ написано, а што је ноторна чињеница. Били кантони мали или велики, они постоје, и засновани су не само на бројчаној доминацији једног народа већ и на политичкој доминацији његове политичке елите. У том погледу, ништа се неће промијенити оснивањем мањег броја већих кантона. Принцип конститутивности народа је на ентитетском нивоу тако конституционализован да не обезбјеђује сва средства заштите која постоје на државном нивоу. Рјешавање тог проблема, о коме се чак и не разговара, очигледно ће дуго потрајати, сада уопште није актуелно због других, за политичке елите важнијих, питања којима се баве, а, у сваком случају, није непосредно повезано са питањем територијалне реорганизације Федерације. Међутим, удруживањем малих кантона у велике кантоне „коначно“ би се дала прилика хрватској политичкој елити да покаже шта може учинити у „свом“ кантону, који би имао надлежности скоро колике и ентитети. Нјој би био избијен важан адут из руку којим оправдава своју спасилачку мисију у погледу националних интереса Хрвата. Она би се, у већој мјери него досад, морала оријентисати на рјешавање свакодневних животних проблема и стратешких економско-социјалних питања. А она нема рјешење ни за једне ни за друге. Докле год се води расправа о трећем ентитету или „мегакантонима“, хрватска политичка елита ће имати изговор за катастрофалну политику коју води „испод жита“. Притом, мислим на чињеницу да посљедице њене економско-социјалне политике не долазе у довољној мјери до изражаја јер се Хрватима ставља поставља на дневни ред политичке борбе проблем трећег ентитета. Још једном треба истаћи да би „мегакантони“ имали (мулти)етнички карактер у истој мјери у којој га имају ентитети или садашњи кантони. Уставноправно, они би били мултиетнички, јер би почивали на идеји конститутивности народа и били би конституционализовани механизми за заштиту виталних интереса конститутивних народа. С те стране, нови кантони не би представљали ни корак напријед ни корак назад у односу на садашње стање. Ако би у њима постојала политичка доминација једне националне политичке елите, што би сигурно био случај, то би било зато што је структура становништва током рата толико промијењена (а послије рата је углавном задржана) да свака национална политичка елита може контролисати „свој“ дио територије. Оснивање неких више мултиетничких политичко-територијалних јединица није могуће, јер о томе не постоји било каква сагласност политичких представника три народа, који одлучују о промјени Устава или доношењу новог. У овом тренутку, једино што се може урадити јесте да се у задатим правно-политичким оквирима државна организација учини једноставнијом, оперативнијом, па и јефтинијом. Ако бисмо се, уз то, примакли рјешавању тзв. хрватског питања, створили би се услови за већу политичку стабилност. Више од тога објективно није могуће. А и искуства блиске прошлости нас уче да треба мијењати само оно о чему је могућ консензус. Противници овог рјешења сматрају да ће оно довести до политичке нестабилности и да ће учврстити етничке подјеле, кроз подјелу територија на етничком принципу. Ови аргументи су неосновани. Укрупњавање кантона нема никакве везе са новим већ са постојећим етничким подјелама. Оне постоје без обзира на број кантона и нећемо се ни најмање одмаћи од етничких подјела ако се противимо укрупњавању кантона. Било би крајње наивно вјеровати да етничке подјеле зависе од броја кантона, макар они били засновани на етничким мјерилима. Етнички заснована подјела територије је посљедица а не узрок етничких подјела у друштву. Одржавање етнички подијељене територије посљедица је етнички подијељеног друштва и доминације национализма. С друге стране, укрупњавање кантона не изазива политичку нестабилност него управо обрнуто. Оно омогућава да буде постигнуто компромисно рјешење хрватског питања, које је објективно могуће у датим уставноправним оквирима. Оно омогућава Хрватима да, истина искључиво путем своје политичке елите (што је основна мана нашег изразито елитистичког модела демократије), имају већи степен аутономије (којег они фактички већ имају у „својим“ кантонима, који су сада мали, формалноправно неповезани и са мањим надлежностима него што би их имали велики кантони) и да направе, барем у одређеној мјери, отклон од сталних ХДЗ-овских јадовки о угрожености хрватског народа у Босни и Херцеговини и Федерацији. Дакако, укрупњавање кантона неће омогућити радикално побољшање у било којој сфери државног организовања или друштвеног дјеловања. Оно ће бити корисно због тога што ће поједноставити и појефтинити државни апарат и, што је још важније, барем за неко вријеме ставити у други план идеју о „хрватском“ ентитету. У оваквим политичким приликама, ни то није занемарљиво.

 

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.