Горан Марковић: Једна секунда

Док стоји на клупици коју ће му џелат за неколико секунди измаћи, Филиповић верује да постоје важније ствари од голе егзистенције, да је за ту наду могуће положити и живот.

Goran Marković / 30. септембар 2016

 У згради Уједињених нација у Нјујорку налази се фотографија која у природној величини представља Стјепана Стеву Филиповића, југословенског партизана и народног хероја, неколико тренутака пред смрт. Са уздигнутим рукама и омчом око врата он кличе слободи. Око њега је окупљена група фашиста, Немаца и вероватно љотићеваца, који га гледају некако збуњено, рекло би се поражено. Ту фотографију познајем откако знам за себе и одувек ме је фасцинирала. Само што је нисам видео деценијама, све док пре неки дан нисам на интернету на њу случајно набасао. (Богу хвала што тако генијални изум постоји.)

Та фотографија је за мене важна из неколико разлога. Пре свега, зато што представља сведочанство о супериорности духа над материјом. Човек, који зна да ће за неколико тренутака умрети, има снаге да позива на отпор фашистима, да идеју о слободи стави испред сопственог живота. Треба имати на уму да је претходно заробљен од четника који су га предали Немцима, да је затим пребачен у затвор Гестапоа у Београду, где је истрпео двомесечну тортуру не одавши ни једно име својих сабораца. На крају је осуђен на смрт вешањем.

Док стоји на клупици коју ће му џелат за неколико секунди измаћи, Филиповић верује да постоје важније ствари од голе егзистенције, да је за ту наду могуће положити и живот. Видите ли ту неку разлику између прошлих и садашњих времена? Да ли неко данас има било какву идеју за коју би живео, а камоли због које би жртвовао живот? Коме су у овим временима уопште потребне идеје? Зар се људи нису претворили у створове налик бубашвабама којима је борба за опстанак једини смисао живота? Шта је са људскошћу?

Затим, ту је и чињеница да се догађај одиграо у Ваљеву а да је Стјепан Стево Филиповић родом из Опузена у Хрватској. Шта то говори? Да су постојала времена у којима није било важно одакле си и којој нацији припадаш. Да је неко ко је Хрват могао да се бори у Србији и да то сматра својим животним посланством. Уосталом, колико ли се само Срба борило и погинуло у Хрватској или Словенији, не размишљајући о томе да су на „туђем тлу”?

Данас, када је припадност нацији најважније питање, не само код нас него и у европским размерама, овакво размишљање чини се не само нелогичним него и немогућим. Сада, када је све подељено на „нас” и „њих”, када смо „ми” сигурно у праву а „они” засигурно у криву, занемаривање податка ком народу припадаш чини се на неки начин и богохулним. У тренутку када је национализам занимање а мржња према другима природно стање свести, бити космополита, размишљати о човеку и његовој слободи значи бити прокажен, у најмању руку осумњичен као издајник.

Још нешто. Стево Филиповић био је комуниста и са његовом смрћу умрла је и чистота његове вере. Већ тада су почели да се назиру они који ће ствари претворити у пакао стаљинизма или титоизам са свим својим дворским сплеткама и заверама, уз Голи оток приде. Они који ће посматрати херојску смрт једног правог левичара исто тако хладно као и његови џелати. Тек 1960, на брду Видрак код Ваљева подигнут је монументални споменик Филиповићу, дело Војина Бакића. Од тада је неколико пута оскрнављен исписивањем кукастих крстова. У центру града, на месту на коме је обешен, постављена је Филиповићева биста која је деведесетих неколико пута рушена да би најзад завршила у депоу локалног комуналног предузећа. Реплика ваљевског споменика постављена је и у херојевом родном месту Опузену, али је 1991. минирана од стране хрватских националиста. Починиоци, наравно, никада нису пронађени.

Прича о овој фотографији изгледа да неминовно прераста у причу о свету у коме данас живимо. Тај свет је десничарски, националистички, испуњен мржњом и нетолеранцијом, непоштовањем основне људске потребе да се буде оно што човек осећа да јесте а не оно што му налаже неко други. Како смо стигли до ове тачке? То није лако објаснити. Можда сопственом заслугом? Лаганим, неприметним одустајањем од идеала који су водили левичаре, занесењаке и наивчине који су веровали да је могуће живети боље, са више људског достојанства.

Али прича има још један аспект. Хиљаду речи не могу дочарати оно што понекад може учинити једна фотографија. Не само живот и смрт хероја, већ и крај целе епохе сабијени су у тој једној јединој секунди колико је трајала експозиција у фотографском апарату. Онај ко је начинио овај снимак такође се може сматрати, на неки начин, херојем. Према књизи Мирјане Белић-Корочкин-Давидовић и Радивоја Давидовића, фотографију Стјепана Стеве Филиповића начинила је Слободанка Васић, седамнаестогодишња радница у фото-радњи Косаре Антић из Ваљева. Припадници окупационих и квислиншких снага нису обратили пажњу на девојку са фотоапаратом.

*Редитељ

Политика.рс

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.