Гдје је запело са беболуцијом - Отказ у политичком обданишту

Злокобни баук кружи Босном и Херцеговином! Баук политичког обданишта! Све доминантне и маргиналне политичке опције имају користи од њега! И владајуће странке и опозиција и (не)владин сектор и (не)формалне групе и Додикове параслужбе и Радончићева полиција. Чак и успаничени Вјекослав Беванда и вазда сабурли Сулејман Тихић. Сви паразитирају на политичкој наивности мање-више, једних те истих “појединаца” и “појединки”, који ни послије готово 10 година протестовања и борбе за грађанска права нису схватили у чему, константно, гријеше.

Vuk Bačanović / 03. јул 2013

Данак позитиви

Заиста, како је могуће да се оно што је било несумњиво позитивно, као што су блокада заједничких институција, притисак за хитно доношење закона о ЈМБГ-у који не би био дискриминаторан и формирање фонда за тешко обољелу дјецу на државном нивоу (чији би почетни капитал био одбитак од 30 посто функционерских плаћа), претвори у посве бесмислени позив на једнодневни бојкот продавница и једномјесечно кашњење у плаћању комуналија? Како је могуће да организаторе који су најјасније истакли да се ограђују од политичких партија и невладиних организација на крају “превесла” маргинална “Антидејтон група” и протесте оконча уз искључиво своју симболику и антиуставне политичке поруке, које, као да је наручио сам Милорад Додик?

    Разлога је више. Главни је свакако недостатак кадра који би познавао основе директног и индиректног опорезивања у БиХ и који би организаторима “појединцима” и “појединкама” објаснио да би њихов бојкот (све да имају потребну инфраструктуру и политичку моћ да га спроведу у цијелој држави, тј. у оба ентитета), најприје био удар на ионако мизерне плаће у приватном сектору, а затим на најугроженије буџетске кориснике као што су пензионери, а затим и просвјетни и здравствени радници. Парламентарци БиХ и Вијеће министара су само дјелић државног буџета који је по својој уставној природи у великој мјери (иако не сасвим) “административног” карактера, за разлику од буџета на нижим нивоима власти који су структуирани као “класични буџети” (са развојном, социјалном и административном компонентом).

    Другим ријечима, баш као код свих буџетских “кресања”, највише би испаштали они који примају најмање. Не треба ни наглашавати шта смањена потрошња (дакле смањивање пензија и плата у јавном сектору) дугорочно значи за зараду државних и приватних компанија и одржавање радних мјеста и какве би катаклизмичке посљедице донијело смањење државних прихода, успоравање извршења буџета и дугорочно кашњење плата, пензија, социјалних давања. Јасно је да су такве мјере непроводиве. С друге стране позивање на бојкот продавница говори о врло површним схватањима друштвених односа, која своде човјека на потрошача, односно порезног обвезника, а не ствараоца додатне вриједности, односно радника.



“Једна наша марка је моћ. Нерадницима више не желимо дати ни ту једну марку”, поручује се у прогласу који позива на “отказ” парламентарцима, иако се не прецизира како то урадити. Организаторима протеста је постало нејасно да је новац протувриједност наше радне снаге и да, према томе, само организирана колективна борба на радним мјестима може расклимати аутистичну бирократску олигархију, која је у почетку била у довољно ослабљеној позицији да није знала шта ће са протестима који су се умножавали широм земље. Због чега се није радило на генералном штрајку? Јасно је да се ни на њега не може тек тако позвати, па онда остати “разочаран” јер се нико не одазива, као Младен Јеличић Трока, који је остао резигниран недоласком стотина хиљада мајки на протесте усред радног дана. И то у држави гдје, на примјер, продавачице у тржним центрима раде за мизерне плаће од 450 КМ, а отказом им се пријети и у случају болести, а камоли трудноће. Која организација би, у случају отказа стала иза ових жена? Она која не разумије ни порезни систем државе у којој живи, а нуди се као политичка алтернатива Историјска пракса када су у питању масовне организације је показала да људи у великом броју не реагују на позиве различитих, релативно непознатих група, а иако се, у складу са својим директним интересима, окупе у такве групе немају довољно повјерења да би им препустили водство (посебно уколико се не ради о добро организираним групама, већ “појединцима” и “појединкама”).

Народ не ваља?

За сваки ефикасан масовни отпор је потребан не само политички моменат, већ и логистика, врсна организација и челична дисциплина, а не група испрепаданих и збуњених појединаца и појединки који одустају након прве компликације која указује на то да револуција не бива као на филму. Постоје, дакако, и аргументи који би ишли у одбрану наших организатора: чињеница да се ради о малој групи људи, примарно везаних за послове од којих живе и који су сагорили носећи се са стварима које су сложене и за много веће политичке организације. Па ипак и тај аргумент се, у одређеној мјери, окреће против њих. Многи од њих су одавно активни у различитим бунтовничким групама и које су више пута, након почетне еуфорије, самодивљења и врло осионог односа према неистомишљеницима и критичарима, имале исто узвишено моралистичко “разочарење” у народ који, наводно, “не ваља” и којем је “све свеједно”, али се чини да нису научили ништа, а камоли прочитали нешто о основама политичке теорије, права, економије, историје и социологије што би им, у многоме помогло у схватању природе социо-економског система против којег се боре.


 

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.