ЕКСКЛУЗИВНО Тони Кукоч за Индеx се потпуно отворио и дао највећи интервју у животу

Интервју Тонија Кукоча за Индеx

Saša Čobanov / 13. октобар 2021

Почетни договор је био да направимо видеоинтервју у Сплиту након што се Тони Кукоч врати у Хрватску као нови члан кошаркашке Куће славних. Нажалост, план је пропао; Кукоч је остао у Америци па нам није преостало ништа друго него да разговор одрадимо телефонски. Добра три тједна трајали су преговори, тражење рупе у времену једног од најбољих еуропских кошаркаша свих времена и напосљетку смо је пронашли и договорили разговор од неких пола сата.

Тих се пола сата на крају скоро учетверостручило. Настојали смо га заинтригирати питањима с каквима се досад није сусретао, на каква досад није одговарао и упалило је. Кошаркашка се легенда распричала и прошли смо дословно цијелу каријеру. Тони Кукоч отворио се као никад досад и пружио нам ужитак да два сата слушамо што о кошарци мисли човјек који је био синоним за тај спорт.

У та два сата причао је о људима који су највише утјецали на његов животни пут, чули смо како гледа на успоредбу НБА лиге данас и у његово вријеме, а објаснио нам је и зашто сматра да је 11. рујна 2021. добио нову обитељ. Дознали смо о чему разговара с Јорданом тијеком партије голфа и какве везе голф има с Хајдуком. Говорио је и о Јордановим методама на тренингу због којих су га након Посљедњег плеса многи доживјели као насилника, али и искуствима играња уз другог легендарног НБА стријелца Аллена Иверсона.

Објаснио нам какав однос има с Кевином Дурантом, који је више пута приватно носио његов дрес, и изненадио одговором на питање коју данашњу НБА звијезду сматра најсличнијом себи. Дотакнули смо се и односа с Владом Дивцем, ере у Југопластици, тренерских афинитета и разлога краха хрватске кошарке. 

Свих ових осам година кад су вас прескакали у Кући славних причали сте како би улазак пуно више значио вашем оцу него вама. Данас, с прстеном на руци, мислите ли исто или се нешто промијенило? 

Као и сваком спорташу, значи ми да сам признат у свом спорту. Већег признања од уласка у Халл оф Фаме у кошарци нема. Тако да причати о томе значи ли ми то или не значи нема баш смисла. Рекао сам да ако уђем у Кућу - супер, али ако се то и не догоди, а живјет ћу и без тога... У својих 20 година играња направио сам што сам направио. Е сад, ако то нетко цијени и мисли да је довољно за Халл оф Фаме, онда сјајно, ако нетко мисли да није, ја на то више не могу утјецати. Данас, кад се то догодило сам пресретан. Та три дана су била предивна. Нашао сам се на мјесту у којем су у тај тренутак биле све генерације кошарке, 75 година НБА лиге. Сви који су у Халл оф Фамеу, мање-више све генерације су биле ту. Од Билла Русселла, Осцара Робертсона… Било ми је задовољство причати с тим људима, уживао сам слушати их и гледати како они размишљају о кошарци. Стојимо Дино и ја и нешто причамо, а одједном до нас дође Исиах Тхомас сав насмијан и крене нам причати како смо му ми омиљени играчи и тражи да се слика с нама. Морам признати да сам мало био у шоку јер је прије Јордана он био најбољи играч свијета, а прије Буллса Детроит је била најбоља екипа.

Но то је та драж, видјети све те генерације, причати са свим тим људима. Питали су ме многи је ли ме било страх одржати говор? Нимало. Та три дана сам провео с тим људима, причали смо о свему, највише о кошарци. Јаy Wригхт, легендарни тренер Вилланове, који је са мном ове године ушао у Халл оф Фаме, рекао ми је нешто невјеројатно. У неком разговору сам му казао да сам у својих 20 година каријере можда пет кошева забио десном руком. Само се насмијао и рекао је да то није точно те да погледам своје слике из каријере те да ћу видјети да је на већини њих лопта у мојој десној руци. Стварно, погледао сам и био је у праву. Значи, човјек је неке детаље о мени знао боље од мене. Такве ситуације ти дају дојам припадности. У једном тренутку ми је пришао Артис Гилморе, човјек који је играо за Буллсе у седамдесетима. Што ја имам с њим осим што смо обојица играли за Цхицаго? Али назвао ме братом. То је то, наши смо, ту припадамо. Зато ме није било страх говора јер сам знао да ми, ако и нешто зезнем, нитко од њих неће ништа замјерити. Јер смо обитељ.

Како уопће гледате на данашњу НБА лигу? Навијачи су по том питању доста подијељени. Неки тврде да су деведесете биле златно доба, док ће неки рећи да је данашња лига ипак пуно боља. Што ви кажете?

Сватко ће рећи за своју генерацију да се тада играла најбоља кошарка и сватко има своје аргументе. Старија генерација ће рећи: "Ех, да сам ја имао приватне авионе, масере, нутриционисте, да сам могао дати милијун долара за коморе с кисиком, YоуТубе, да сам могао видјети како други играчи играју и тако напредовати…" Кад чујем то, а понављам, има ту аргумената за те тврдње, то ми је јако драго чути јер сам видио и код тих старијих играча да у њима и даље постоји компетиција и жеља да би се радо доказивали и с данашњим играчима.

У моје вријеме су се неке ствари више пуштале него данас. При томе мислим највише на обрану. Допуштала се физичка кошарка, могао си противника држати рукама. Детроит, Бостон, Неw Yорк, Индиана, све су момчади с Истока тада играле слично. Тада је важило да екипе с Истока играју бољу обрану, а са Запада бољи напад. Утакмице су некад биле пуно јаче, не брже, него баш јаче. Данас НБА ради на томе да се заштите најбољи играчи. Да више не гледамо тешке фаулове као што су некад били на Тхомасу, Бирду или Јордану. То је и нормално. Јако ми се свидјела једна реченица Кобеа Брyанта кад су га питали зашто игра са сломљеним прстом. Рекао је да су неки људи скупљали новац цијелу годину да би га могли гледати како игра и самим тим није смио дозволити да не буде на терену. Управо је та изјава била нека нит водиља НБА лиге данас да људи могу гледати најбоље играче кад већ скупо плаћају улазнице.

Ту сад долазимо до генерацијског проблема у перцепцији кошарке некад и данас. Навијачи који су гледали кошарку прије 20 или 30 година на данашњу гледају као на разоноду гдје нема фаулова, гдје сви само шутирају трице, а прекршај се суди за сваки мало опакији поглед. Но то није баш тако. Ова кошарка има такођер брзину и снагу те још неке елементе који некад нису били на тој разини. За примјер, лањски плаy-офф ми је био страшно занимљив. Велика је штета што су се Нетсима озлиједили Харден и Ирвинг па је Дурант сам морао играти против Буцкса. Па је онда Атланта држала у шаци Буцксе све док им се није озлиједио Yоунг. Да скратим, свака ера има неке своје бенефите и мане и то је нормално. Сјећам се да је код нас у Буллсима важило правило да су четворке и петице могле шутирати трицу само у задњој секунди. Ако би то направили раније, а промашили су, Пхил би их казнио с 500 долара. Данас се очекује од таквих играча да у петој секунди могу пуцати.

 

Све се мијења, све иде напријед, тако и кошарка. Некад су све екипе имале доминантног центра, а Буллси су били авангарда која тако није играла. Сад све више екипа игра на начин на који смо ми играли први, без центра који гуши рекет и с нижим, бржим играчима који би продорима и брзим пост-упом завршавали нападе. Умјесто доминантног центра и високе четворке, ми смо почели играти с ниском поставом брзу и раширену кошарку. Сватко је, овисно о ситуацији на паркету, могао преузети било коју позицију. У модерној кошарци је немогуће видјети да нетко узме лопту на врху рекета и леђима крене према кошу и при томе одради десет дриблинга да би освојио пола метра јер на леђима има мрцину од 150 килограма. Игра се брзо, лијепо за око и мени оваква кошарка паше, али при томе нећу рећи ни ријеч против оне која се играла некад. Све у своје вријеме.

Презентер у Кући славних вам је био Јордан. Је ли га било тешко наговорити и због чега је одмах отишао након што сте службено примљени? 

Ма какви... Давно смо се ми све договорили. Било је то онда кад је он био примљен у Халл оф Фаме. Играли смо голф и таман да ћу га питати би ли ми желио бити презентер ако икад уђем у Кућу, прекинуо ме је и само је довршио моју мисао. Обећао ми је да ће он бити тај који ће ме увести у Кућу. Од тада је прошло пуно година и кад сам сазнао да ће се то догодити, послао сам му поруку вриједи ли оно обећање. Одговорио ми је кратком поруком: "Ако сам ти обећао, онда знаш да нема проблема." Међутим, испоставило се да му се кћи удаје баш на 11. рујна. Назвао ме и замолио да му опростим, али да мора кћер одвести пред олтар. Наравно да му нисам замјерио то што му је кћи важнија од мене. Ипак, десетак дана након тога ми се опет јавио и рекао да су због цовида отказали вјенчање и питао ме вриједи ли позив и даље. Наравно да то није било упитно. Сјео је у авион, долетио је тамо, био је два сата колико је трајало моје представљање и отишао је.

Тотално га разумијем и знам да му није лако у тим ситуацијама. Сватко ће пронаћи неки разлог да му приђе, да га пита нешто, да му исприча неку причу, да му ували неко дијете да се слика с њим. Кад смо га видјели у дворани прије церемоније, одмах је дошао до нас, јавио се Ренати и дјеци. Нисмо попричали ни минуту, а долетио је неки човјек који је дијете дословце бацио на њега и рекао му: "Ајде, сликај се с барба Јорданом." И што да направи? Одрадио је то, а одмах затим је долетио још нетко тко га је почео грлити и причати му неку причу отприје тко зна колико. Видио сам да му је већ пуна капа свега и нисам га желио више малтретирати. Није Јордан да неће, али постоји мјесто и начин за то. Сватко би желио провести двије минуте с њим и проћаскати, испричати му одакле га се сјећа, гдје га је у ресторану видио и слично. То је дневно сто тисућа људи који би потрошили двије минуте причајући с њим. Мени, који сам нитко у односу на Мицхаела, људи знају прићи и рећи ми: "Сјећаш ли ме се, сједио сам у трећем реду иза ваше клупе, сједало број 7?" И што да му ја на то кажем? И кад слушаш те приче сваки дан, онда испада да је пола Цхицага сједило иза наше клупе, а цијела дворана има 20 тисућа мјеста.

Сад сте рекли да је договор пао на голфу. Често с њим играте голф. О чему причате док играте? Претпостављам најмање о кошарци?

Ма која кошарка! Прича се само и искључиво о голфу. Тај спорт је таква зараза да не могу то објаснити и само причамо о голфу. С Мицхаелом у задње вријеме не играм тако често јер је јако ријетко у Цхицагу. Живи у Јупитеру на Флориди гдје је направио свој голф-терен и тијеком године, зими, на релацији је Флорида-Цхарлотте. Љети, ево, као ове године, дође до Далмације. Кад играш голф, причаш само о штаповима, лоптицама, теренима. У реду, можемо и причати о цигарама које ћемо запалити и о пићу које ћемо попити након партије. Али само је голф важан. У почетку би ме жена кад бих с голфа дошао кући питала гдје сам био. Рекао бих на голфу. А с ким? Онда бих ја рекао с тим и тим. А тада би она питала, а чиме се тај бави, што му ради жена, у коју школу му дјеца иду? Ја бих рекао да немам појма. Њој то није било јасно па би ме питала јесмо ли били на голфу или нисмо. Јесмо, али нисмо причали о томе, него о голфу. Што ја знам што му жена ради и какве му хобије дјеца имају? То се не прича. То је исто као кад у Сплиту идеш на Хајдука па да те жена пита јеси питао оног што је сједио покрај тебе што му ради жена и што му тренирају дјеца. Тко је то икад питао? На Хајдуку се прича само о Хајдуку, о Пољуду, Старом плацу, Жунгулу, Шурјаку, играчима некад и данас.

Кад сте споменули Хајдук, легендарна је ваша изјава након једне сјајне партије коју сте одиграли по доласку у Буллсе кад су амерички новинари рекли да сте одиграли савршено, а ви сте рекли: "Не, одиграо сам као Мики Рапаић." Каква је била реакција присутних?

Хахаха, можете мислити. То је било након оне утакмице кад је Мики против Динама ушао и одмах у првој секунди забио с 35 метара у рашље. Никад ја нисам рекао да не знам извалити глупост кад ми дође. Баш ме тада било брига знају ли тко је Мики Рапаић или не знају. Уосталом, па јесам ли погријешио? Је ли Мики тада одиграо феноменално? Је. Ето, био сам у праву, хахаха.

Новинар Сам Смитх је изјавио да бисте, да сте дошли у било који клуб осим у Буллсе у оно вријеме, били оно што је данас Лука Дончић. Како коментирате ту изјаву? 

Да на мојој позицији нису играли Мицхаел и Сцоттие, вјерујем да бих био пуно већа звијезда. Кад сам дошао у клуб, прије него ли се Јордан вратио, било је утакмица кад сам забијао и по 30 поена. Да сам имао више простора, нормално да бих се пуно боље развијао. И Дирк Ноwитзки у првој сезони није био Дирк Ноwитзки који је Далласу донио наслов, али што је више играо, што је добивао већу одговорност, логично да је напредовао и на крају је постао МВП. Није уопће било спорно јесмо ли ми знали играти кошарку, једино је битно било какву ћемо прилику добити да покажемо што знамо. У посљедње вријеме однос НБА-а према Еуропи се промијенио. Еуропљани играју, неки од њих доминирају, а имамо и МВП играче из Еуропе. Посљедњи је Јокић. Није да је моја генерација била слабија од ове данас, али вријеме је било другачије. Тешко ми је то назвати погрешном ером, али нетко је требао отићи први и пробити лед. Ми смо били први који су рекли: Идемо, па што буде. Отићи ћемо тамо и доказат ћемо им да и ми знамо играти.

Били смо свјесни да вриједимо и да знамо играти. Некад је НБА лига била резервирана само за Американце, она је данас постала глобална и нормално је да сваки клинац који нешто зна и воли кошарку дође у НБА и добије шансу да покаже колико вриједи. Кад сам с 24 године дошао у Цхицаго, 80 посто људи у Буллсима није имало појма тко сам ја и никад ме нису видјели како играм. Данас клинац од 13-14 година који игра неко кадетско првенство и нешто зна већ је уписан у задаће НБА скаута. Интернет, друштвене мреже и сва ова технолошка чуда довела су до тога да је немогуће да се за неког талентираног дјечака не зна. Једино да га извучеш из Сибира или Амазоне, гдје га нитко никад није видио, а мали игра у некој шуми или шпиљи. Најбољи примјер је Дончић. Он је са 16 година био у Реалу. У моје вријеме у тој доби не би био ни у јуниорима.  

Тко вас у данашњој НБА лиги стилом игре највише подсјећа на вас? Јокић, Дончић, нетко трећи?

Јокић је сјајан, али сам ипак био мало бржи од њега и могао сам скочити више, хахаха. Наравно, шалим се. У доста играча видим неке сличности. Јокић сјајно чита игру, Дончић је страшан, али премда је физички знатно јачи од мене, некако ми се чини да је најсличнији мени Гианнис Антетокоунмпо.

Многи ће рећи да сте ви били ипак талентиранији, барем с лоптом у руци?

Сложио бих се с тим јер он нема шут. Његов шут је с пода, нема скок-шут. Није ми јасно зашто је тако, не знам може ли га уопће научити, али зато има све остало. Какав је то аргумент за некога тко у финалу забије преко 50 и постане МВП да нема шут и да зато не ваља? Можемо само замислити колико би забијао да има скок-шут и да може погодити трицу и бацања. Једина утакмица кад је погађао пенала била је задња у финалу, а утакмицу прије тога није желио ни доћи близу лопте да судац не би свирао фаул.

Споменули сте слободна бацања. Сјећате ли се какав сте постотак с линије слободних бацања имали у финалу Купа првака 1989. против Маццабија у Мüнцхену?

Нисам убацио ни једно једино. 0-5 сам шутирао. Увијек то причам. Кад сам шутирао прво, толико сам био под притиском због важности утакмице да то није било нормално. Уочи почетка нервоза је била велика, али кад је утакмица почела, било је супер. Све је ишло брзо, адреналин нас је прао, а онда сам стао на то бацање. Судац ми је кренуо дати лопту па се повукао, а то ми је било довољно да ме потпуно пребаци. Све ми се кренуло вртјети по глави - навијачи, важност утакмице, ово, оно… И одједном сам стојим на тим бацањима, а сви у мене гледају. Мислим да сам промашио цијели обруч, да је лопта пала на средину рекета. Од тога тренутка на бацањима сам се осјећао као Пале сам на свијету. Не знам, нисам се на пеналу осјећао угодно ту утакмицу. Молио сам бога да лопта барем погоди обруч. Трице и све остале шутеве ми није био проблем. Све је то било из игре, нисам имао времена размишљати, али ово... Задње пенале сам пуцао кад је утакмица већ била готова, имали смо седам-осам разлике пола минуте до краја. Долазим ја на линију, а у глави ми паника, немам појма хоћу ли обруч погодити. Наравно да сам промашио оба. Та ми је утакмица помогла да из главе избацим негативу. Након тога сам имао свој ритуал. Два-три ударца лоптом од паркет и шут. Касније сам био на 75-80 посто, али ме та утакмица толико опекла да и данас свима причам да ту ноћ не би убацио у обруч да сам имао 40 пенала. Могу само замислити како је било Схаqу или сад Антетокоунмпу кад би му 20 тисућа људи одбројавало: 1, 2, 3, 4, 5… Мука ми је и сад кад се сјетим. Та бацања су ми и сад ноћна мора.

Причали сте 1989. да се не видите у Америци те да вам је жеља након каријере возити брод, ловити рибу и уживати на мору. Како Американац Тони Кукоч из 2021. гледа на ту изјаву Сплићанина Тонија Кукоча из 1989.? 

Ма неш ти мене правог Американца. Далеко сам ја од правог Американца. Стјецајем околности већину године живим ту, али да могу бирати, био бих шест-седам мјесеци у Сплиту. Овдје радим за Буллсе па не могу им баш рећи да усред сезоне идем у Сплит на пола године ловити рибу. А ништа, кад одем у пензију, негдје иза 65., ако будемо живи и здрави, ето мене на море.

У Спрингфиелд су вам дошли дати подршку и бивши суиграчи Дино Рађа и Владе Дивац. Јесте ли тијеком пентрања на оних 250 степеница на Старој планини могли замислити да ће три клинца из те екипе из Бормија завршити у Кући и то готово један за другим?

То је само потврда какву смо генерацију имали, како се овдје некад добро радило, колика је била наша воља и жеља за доказивањем, за освајањем. Наши циљеви су били плафон. Никад није било да идемо на првенство па је четврто или пето мјесто добро. Ако не би били први, цијела би момчад данима плакала од туге. Тако је било од кадета па преко јуниора све до сениора и кад ти такав став постане стандард, онда је то сасвим нормално. Дражен и Цибона први су нам били мјерило колико заправо вриједимо. Затим Партизан. Па у Еуропи Маццаби и Барцелона. Љествица се само подизала. У Буллсима сваки тренинг с Мицхаелом и Сцоттијем био је тест колико можеш и колико си спреман. Ментално, физички, технички. Једноставно, стандард те наше генерације било је само побјеђивање и сваки кикс или пораз сматрали бисмо тешким неуспјехом. У Буллсима не би изгубили утакмицу мјесец дана, а онда би у идућем мјесецу изгубили једну или двије утакмица и то би била катастрофа. "Ужас, какав очајан мјесец је иза нас. Пали смо, ово се више не смије догађати." А од 20 утакмица изгубили бисмо једну или двије. Тако ми је било цијелу каријеру, Влади и Дину исто, и зато сматрам да је прстен који сад сва тројица имамо само потврда вриједности једне сјајне генерације и рада те љубави према кошарци. А ми смо је заиста вољели.

У филму Једном браћа, док сте причали о односу с Дивцем у Америци, у једном тренутку сте рекли да су вам људи из ваше околине у Хрватској дословце наредили да се не дружите с њим и немоћно сте слегнули раменима. Какав данас однос имате? 

У оно вријеме је било стварно тешко причати, комуницирати. Била су таква времена и за мене и за њега. Данас најнормалније причамо. Владе није лоша особа, дапаче, увијек је био тешки позитивац, зајебант. Али знамо што се тада догађало. Није било лако онда комуницирати о тим стварима.

У каријери су вас водили неки од највећих тренера свих времена. Визионар Ћосић, па Маљковић, покојни Дуда Ивковић и Пхил Јацксон. Можете ли их успоредити? 

Кад овако поставите ствари, видим да сам имао част да су ме кроз каријеру водили кошаркашки генијалци, али највећу сам срећу имао кад ме је покојни Игор Карковић видио на купању на Бенама и рекао ми да се оставим Хајдука те да дођем на тренинг. Да није било њега, тко зна би ли се икад ишта догодило... То је прва ствар. Затим Безељ, па Грашо. То су били људи који су се у мом животу појавили кад ја нисам имао појма ни што је кошарка, ни што ће ми она значити. Искрено, тада ми је кошарка значила само да не будем на улици и да осим школе имам неки хоби. Ништа више. Ти су људи у Дину и мени видјели неку будућност. Све се почело мијењати кад је дошао Славко Трнинић. Немам појма колико је он добар тренер јер ми технички никад то није ни био, али као учитељ који зна како научити клинца фундаментима кошарке и дати му читаво кошаркашко знање овога свијета, ту није било идеалније особе од њега. Славко је од нас направио играче који могу играти на различитим позицијама, направио је од нас комплетне кошаркаше. Физички спремни, ментално моћни, тактички одлични. Онда је дошао Крешо, који нам је дао идеје како се кретати по терену. Да није било тих људи, тко зна какви бисмо ми били играчи... Било је море талената у оно вријеме, а велика већина није направила ништа јер нису имали срећу да имају такве људе око себе.

Такођер, имао сам и срећу да се потрефила и невјеројатна генерација. Дино, Владе и ја. Тко зна што би било да је нетко био 64. годиште, а нетко 71. Сва тројица смо били генерација 67./68. и сву тројицу су гурали заједно још од кадета. То је био разлог зашто смо направили то што смо направили. Далеко од тога да смо ми са 16 година знали што требамо направити и били свјесни да ћемо ући у Халл оф Фаме. Вјерујте ми на ријеч, тко је год у спорт ушао с мишљу да ће за 20 година ући у Халл оф Фаме, тај сигурно тамо није ушао. Талент је неопходан, али фанатични рад и упијање кошаркашких фундамената су кључни за успјех. Узмимо на примјер Јордана као највећег икада. Мисли ли стварно нетко да је он, онда кад су га брутално тукли, да је онако из зезанције бацио "фадеаwаy" па ако уђе, уђе, а ако не, смислит ће нешто друго? Сваки дан неколико мјесеци је по пар сати дневно вјежбао тај шут док га није довео до савршенства и тек га је онда убацио у свој репертоар шутева. Да се надовежем на Мицхаела, недавно сам налетио на један стари интервју с њим, након финала против Портланда кад је убацио за њега рекордних шест трица. Рекао је како је све то супер, али кад је почео убацивати те силне трице, схватио је да га то деконцентрира јер му одузима оно у чему је најбољи, а то су продори. Казао је како је ту утакмицу само стајао на трици и чекао лопту да би могао шутнути. Није слиједио свој инстинкт и зато је био љутит. Само та изјава доказује о каквом се играчу ради. Човјек је забио шест трица и био је незадовољан јер га је то ометало да игра праву кошарку која је била пуно важнија за његову момчад од стајања са стране и чекања лопте за трицу.

Јесте ли икад имали тренерски афинитет?

У каријери су ме водили заиста фантастични тренери и мислим да сам од сваког од њих јако пуно научио. Међутим, јако је мали број врхунских играча који су касније постали добри тренери. Прави играчи су углавном перфекционисти и због великог броја понављања неких ствари на тренинзима, на утакмицама су лагано могли остварити све оно што је тренер тражио од њих. Но кад ти као тренер неком играчу пет пута кажеш да не направи то, него нешто сасвим друго, а он чим стане на паркет направи баш оно што си му ти рекао да не направи, то је за полудјети. Мислим да би ме то излудило. Гледајући снимку неком играчу тумачиш упорно да не ради нешто што му није јача страна, да се фокусира на оно у чему је јак, а онда дође утакмица и мајстор направи сасвим супротно од договора. И што да му кажеш након тога?

Покојни Крешо кад би нам нешто рекао да направимо, а то се не би догодио, штипао би нас, урлао би. Онако висок кад би се дигао, изгледало је као да има седам метара. Чисто из разлога јер зна што говори, а ти као 17-годишњак мислиш да си паметнији и идеш нешто своје па направиш глупост. Његова величина била је у томе што, иако га некад нисмо слушали, и даље је вјеровао у нас и као клинце нас је водио на првенства. Имао је визију да бисмо Дино, Владе или ја могли бити као он и са свима нама је радио и индивидуално. Особно, не волим гледати кошарку на ТВ-у. Сад, за вријеме пандемије, тотално сам се одвикао од гледања. Већ након прве четвртине ми, да опростите на изразу, допизди. Сасвим је нешто друго кад си у дворани, кад видиш сваки детаљ игре, како се играчи крећу и што раде. Тада могу већ након пет минута процијенити која је екипа боља, која екипа добро стоји на терену, који играчи раде оно што би требали радити. Али због горе наведених разлога нисам сигуран да бих могао бити добар тренер.

У једном старом интервјуу сте рекли да је цијела Југославија обожавала Југопластику јер сте уз квалитету били и фино одгојени момци. Како данас гледате на ту екипу?

Били смо екипа без грубијана који ударају. За нас се није говорило да смо добри само зато што смо имали она три тучароша који ломе кости. Били смо добри јер смо играли савршену кошарку. Једноставно смо с тим начином наше кошарке, креацијом и додавањем били нешто тотално другачије. У Југопластици нисте могли видјети да нетко дрибла пола сата и малтретира лопту. Играли смо на шарм, брзину, с пуно додавања и маште, а људи су то знали препознати. Сјећам се да смо имали неколико акција које смо знали одиграти без иједног дриблинга, само на чисто помицање, кретање и проток лопте. Од Словеније па све до Македоније, свугдје су нас вољели и цијенили су начин на који смо играли. Можда на папиру и нисмо имали најбоље играче, али и данас бих се окладио с било ким да су наши тренинзи били далеко бољи од тренинга Цибоне, далеко бољи од тренинга Партизана. Крваво смо радили да бисмо постигли то што смо постигли.

У прољеће 1991., кад је рат већ почео, цијела дворана у Београду вас је испратила овацијама, унаточ томе што сте разбили Партизан у финалу. Какав је то био осјећај с обзиром на околности у држави у том тренутку?

Наравно да ми је било драго. Разбијамо највећег ривала у финалу у њиховој дворани, а десет тисућа њихових навијача нам одаје признање. Претпостављам да су то све били људи који ни сами нису могли вјеровати да нас чека лудило, него су само уживали у мојој и кошарци коју је Југопластика тада играла. Такођер, желио бих се присјетити и једне утакмице с Босном након што смо освојили наслов првака Еуропе. Иначе је Босна тада играла у Скендерији, али су само из разлога јер долазимо ми, а интерес је био голем, одлучили утакмицу пребацити у Зетру како би што више људи могло уживо гледати Југопластику. Мислим да смо изгубили у продужетку, али тај дочек, ту топлину, то не могу никад заборавити. У тренутку кад смо изашли на паркет спикер је рекао да улази Југопластика, нови првак Еуропе, а тада је 14 тисућа људи устало и неколико минута је скандирало "Југопластика, Југопластика", Били су то заиста прекрасни тренуци.

И Јордан и Дражен су ишли преко својих граница и нису никоме попуштали ни на тренинзима, најмање себи. Колика је сличност између њих двојице и је ли та глад за побједама одлика највећих? 

Споменуо сам тренинге Цибоне. Мало ми је глупо то спомињати јер нисам никад био на њима, али њихови играчи су ми причали да би они одрадили мало разгибавања и шутерски тренинг да би били фришки на утакмици. Дражен није био такав. Знао је да то није довољно за оно што он жели и зато је радио индивидуално. Такве тренинге сам ја имао сваки дан. Нисам требао радити индивидуално јер смо са Славком били у тој проклетој дворани од седам до девет сати дневно. Што сам требао, тренирати и она три сата које сам имао за ручак и за спавање? Зато кажем хвала Славку што нас је направио играчима какви смо постали. Нисам сигуран да смо од првог дана били 100 посто у томе, али мало по мало, заинтригирао нас је, навукли смо се на такав рад, а кад су дошле прве велике побједе, постали смо прави овисници о кошарци. Такав је био Дражен, такав је био и Мицхаел. Знам Јорданов начин размишљања. На тренинзима је умирао, али често би ми рекао: "Знам да ћу на крепати, али онај против кога играмо ће сигурно крепати прије мене."

У серији Посљедњи плес могли смо видјети да су се Јордана суиграчи баш бојали те да га нису баш претјерано вољели. Јесте ли ви икад с њим имали неку неугодност? 

Мицхаел није био никакав насилник. Милијун пута ми је знао рећи да ће ићи на мене што јаче може само да види како ћу реагирати. Била је то чисто његова провјера суиграча, тко ће му кад дође плаy-офф, јер му није била битна регуларна сезона, моћи помоћи и на кога ће се моћи ослонити, а тко ће се повући у себе и нестати. Сцоттие је рецимо био увијек благ и добар према суиграчима. Њих двојица су били јин и јанг. Сцоттие био бијели, а Мицхаел је био црни. Било је пар пута да се Јордану приговарало да неком играчу не додаје. Онда би му додао, а овај не би шутнуо. Тада га је Мицхаел био у стању сатрати. "Два мјесеца пиздиш што ти нисам додао, а сад кад јесам, ниси шутнуо." Никакав насилник није био, само је тражио од суиграча да дају све од себе. Ништа више, ништа мање.

Многи ће рећи да сте били највећи виртуоз с лоптом у рукама, али да вам је недостајала лидерска црта коју су имали Јордан или Дражен. Слажете ли се?

У свакој екипи у којој сам играо био сам најмлађи. Нису ни Јордан ни Дражен први пут кад су почели играти одмах викали и галамили. Никад у себи нисам имао гард неког викача. Своје лидерство сам показивао на терену начином игре, респектом према суиграчима, додавањем, нефорсирањем, помагањем у обрани, затварањем, блокадама. У Југопластици нитко није био, ајмо то тако назвати, вокални лидер. Ако је то нетко и био, онда је то био Божо. Ни у репрезентацији Дражен није био та врста лидера. Никад он није дошао мени или Дину и нешто викао или нам приговарао. Није било потребе јер смо били итекако свјесни за кога играмо и што морамо направити.

На страну то јесте ли требали добити више простора у серији, је ли вам ипак криво било кад сте видјели фотошопиран плакат с којег су макнули вашу слику? Сматрате ли да је то била нека врста подцјењивања?

Само један доказ колико је Стеве Керр дивна особа - рекао ми је да му није јасно што уопће ради на том плакату и да сам ја требао бити тамо, а не он. Мислим да је Керр том реченицом најбоље описао ту ситуацију. Мада, стварно немам ништа против тога да је Стеве на том плакату јер, реално, он је данас као тренер Wарриорса ипак најпрепознатљивији млађој генерацији. Сасвим логично.

Знате ли да је Кевин Дурант више пута причао да сте му идол и да је у неколико наврата на тренинге долазио у вашем дресу? 

Знам, он ми је то рекао. Прије неколико година, још кад је играо за Оклахому, дошао је у Цхицаго, гдје су имали утакмицу. Видио ме како сједим уз сам паркет и кренуо је према мени те ме питао смије ли ми нешто испричати. Прекинуо сам га и рекао сам му како га сматрам можда и најбољим играчем лиге и да никад у животу нисам видио тако меку руку. На то ми је захвалио и рекао је да сам му сад још и дражи. Признао ми је да би након сваке утакмице мојих Буллса он и пријатељи изашли на улицу играти баскет и да би се сви тукли тко ће бити Јордан, Пиппен или Родман. Само су се он и његов брат тукли тко ће бити Кукоч. Тада сам му само рекао: "Ниси један од најбољих, најбољи си."

 

Док је Родман играо у Детроиту, био је можда најмирнији, најпристојнији и најсрамежљивији играч у цијелој лиги, а у тренутку кад су се Пистонси распали, а он остао без једине праве обитељи, постао је симбол екстраваганције. Какав је Деннис Родман лик?

Деннис је у тој екстраваганцији пронашао начин да се сакрије од реалног живота. Прије неких двадесетак дана смо се видјели у Хоустону на неком потписивању. До мене је дошла нека жена и рекла ми је како ми Деннис поручује да случајно не отиђем прије него што му се јавим. Међутим, кад сам дошао до њега, изгледало је као да се први пут видимо. Сав се збунио, није знао што би с рукама и гледао је само у под па се онда кренуо испричавати. Увијек сам знао да је такав. Деннис је душа од човјека, толико је добра особа, али је такав. На такве ствари не можеш утјецати. Њему је неугодно некога гледати у очи и разговарати, осим ако није онај Деннис Родман с оном перушином на глави. То је онда друга прича, хахаха. Постоји један Деннис који се ујутро пробуди и други који оде тек тако причати тко зна с ким и тко зна гдје. Не знам има ли алтер его, али знам да је као играч имао толико срце да је то невјеројатно. Није му било тешко и погинути за екипу, бацао би се главом у трећи ред трибина, а таквих играча нема пуно.

Како је било након три наслова првака играти за Буллсе сљедеће године, кад се све распало? Из најбоље екипе у можда најгору у лиги?

Ајде, нисмо били баш најгори, било је и горих екипа од нас, хахаха. Проблем с Буллсима те сезоне је био лоцкоут и то што се на почетку мислило да се сезона неће ни одиграти, тако да до сијечња нисмо имали читав ростер. Након што су отишли Деннис, Мицхаел, Сцоттие, остало нас је четири или пет из старе екипе и дошла су два роокиеја. Баш због тога што се није знало хоће ли бити сезоне. Тек у сијечњу кад је потврђено да ће се ипак играти, Јеррy Краусе је некако ископао пар играча и с том смо екипом одиграли неких 50-ак утакмица. Само смо прве двије утакмице те сезоне играли на Западу. Прву против Уте, коју смо изгубили густо, а ја сам одиграо одлично, и онда одмах против Цлипперса, коју смо добили. Све остало смо играли на Истоку. Било ми је жао што се екипа распала, сви смо вјеровали да имамо још барем годину дана. Међутим, треба рећи и то да је Мицхаел тада имао 35 година, Деннис 37, Сцоттие је у финалу против Уте имао великих проблема с леђима, ја сам имао озљеду кука… Да смо остали скупа, а сезона се играла по том скраћеном програму због лоцкоута, можда бисмо нешто направили, но то никад нећемо знати јер се није догодило.

Како је било играти с Иверсоном у Пхиладелпхији, у успоредби с Јорданом? Је ли вам криво што су вас трејдали оне године кад су ушли у финале и мислите ли да би с вама били прваци?

Аллен је један од најбољих играча НБА лиге ако узмемо у обзир висину и снагу. Лакоћа којом је забијао и неустрашивост којом је улазио у рекет, а сви би једва чекали да га могу закуцати у паркет, биле су фасцинантне. Једина мана му је била та што никад није до краја вјеровао суиграчима. Мада, та екипа Сиxерса осим њега и Аарона МцКиеја није имала правог шутера и стријелца. Сви остали су били одлични обрамбени играчи, али нису могли сами себи креирати шут. Тако да ме стварно изненадио и помало чак и шокирао тај трејд у Атланту. Мислим да је тешка озљеда Тхеа Ратлиффа највише кумовала трејду. Како није било сигурно хоће ли се вратити до плаy-оффа, Ларрy Броwн је одлучио да му треба јаки центар и послао је Тхеа, мене и Назра Мохаммеда за Мутомба. До тада смо били најбоља екипа у НБА лиги. Били смо бољи од Лакерса. Онда су Лакерси до краја регуларног дијела узели прву позицију и у финалу су с лаганих 4:1 добили Сиxерсе.

Због чега смо уништили хрватску кошарку? Зашто Срби могу, а ми не можемо? Гдје смо погријешили?

Не знам, али очито ни Срби нису више елита као што су били. Сад се нису успјели пласирати на Игре. Тешко питање, ми смо мала држава и једноставно не можемо пронаћи праву генерацију. За добру репрезентацију треба добра генерација. Није довољно само неколико добрих играча. Имамо НБА петорку, значи имамо квалитетних играча, али не могу они пуно тога направити кад дођу пар дана прије утакмице сватко из свог система. Један игра у Ути, други у Цлипперсима, трећи у Сунсима, и сад би се они требали појавити и без правих тренинга и припрема шамарати све редом. Не иде то тако. С друге стране, мислим да је проблем и у томе што су наши људи навикли на успјехе које смо ми имали па су мислили да ће то заувијек бити тако. Данас сви играју. Погледајте што се догађало у Токију. Американци јесу освојили злато, али нема више као некада 40 разлике. Словенци играју, Аустралци, Бразилци, Аргентинци, Французи... Мислим да никад мања разлика у кошарци није била него данас. Нема више моћне Русије и моћне Југославије, али сад свјетски прваци могу бити Словенци, Шпањолци, Аустралци, Французи, заиста сватко.

Дино Рађа је у једном интервјуу признао како је након дебакла у Атланти сва кривња бачена на леђа Аријана Комазеца. Што се заправо догодило у Атланти, јер тада је кренуо пад наше кошарке? 

Ништа се није догодило а да на неки начин није


Бука препорука

Вијести

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.