Економско насиље: Уцјењене остављају посао и моле за новац од насилника

Често и за основне потребе дјеце жене морају да моле за новац.

Brankica Smiljanić / 14. август 2020

Foto: Ilustracija

 

Колико пута смо чули да су за исте или сличне послове жене мање плаћене? Често. Много пута нам је било необично да видимо да је жена рударка, возачица камиона, оджачарка и слично.

Само из разлога јер се жене више опредјелјују за “традиционалне” послове као што је то фризерка, козметичарка, учитељица, васпитачица.

Жене се и даље доживљавају као домаћице, гдје се њене професионалне способности и жеље стављају у други план или не придаје им се уопште значај. Управо из тих разлога долази до економске неравноправности о којој се мало прича, а која је за неке жене кључна да се избаве из психичког и физичког насиља те напусте насилника.

Драгана Миљковић, социјална радница Фондације “Удружене жене” указује да се појам економске неравноправности може да односи на неједнаку расподјелу кућног буджета, гдје се женама даје само нужни дио за задовољавање основних животних потреба, док мушкарци већи дио средстава задржавају за себе и самостално доносе одлуке о располагању са истим.

“Према истраживању Међународне организације рада из 2018. године (Тхе гендер гап ин емплоyмент: Wхат ис холдинг wомен бацк?, Интернатионал Лабоур Органисатион), које је обухватило све земље свијета утврђено је како су жене позициониране на тржишту рада, који су ограничавајући фактори за запошљавање жена, те који су приоритети жена када је посао у питању. Забрињавајући су подаци о глобалном учешћу жена на тржиту рада у проценту од 49%, у односу на мушкарце који учествују са 75%. У БиХ 35,2% жена учествује на тржишту рада, у односу на 58,7% мушкараца. Разлика у глобалној стопи незапослености жена је много мања ( 6,1% жене, 5,2% мушкарци) у односу на Босну и Херцеговину гдје је тај однос 37,6% стопа незапослености жена, а 18% мушкараца. Поражавајући податак, према истом истраживању, је да је 65% жена у БиХ изван тржишта рада, што значи да уопште не траже запослење”, нагласила је Миљковић.

Недостаје снажна системска подршка женама

Додаје да се у посљедњих двадесет година женска удружења у Босни и Херцеговини активно баве питањима економске неравносправности и промовишу и заступају веће учешће жена у свим сферама друштвеног и јавног живота. Међутим, негативних примјера и даље има.

“Жена НН, радила као складиштар у фирми, имала уговор о раду. Одласком на породиљско одсуство и по повратку са истог, премјештена је са свог радног мјеста и распоређена да обавља послове чистачице. На њено радно мјесто складиштара је распоређен мушкарац, а њој је додијељен ‘женски’ посао чистачице. Након извјесног времена добија отказ на послу, јер постоји вишак радника у фирми, а њен посао није од значаја за опстанак исте. Сматрам да се о овом питању недовољно говори, а самим тим се и даље јача улога мушкарца као доминантне личности како у породици тако и у друштву. Недостаје снажна системска подршка женама како би ускладиле породичне и професионалне обавезе и показале своје потенцијале и способности кроз већи ангажман у свим сферама живота и рада”, указала је Миљковић.

Фарук Хаджић, макроекономски аналитичар појашњава како многи економисти, као један примјер дискриминације наводе особе које су запослене у јавном и приватном сектору, а конкретно је везано како каже за остваривање права на породиљску накнаду.

“Уколико је једна породиља запослена у јавном сектору, њен послодовац ће уредно годину дана исплаћивати породиљску накнаду, јер се су приходи тог органа осигурани кроз плаћање пореза грађана. Са друге стране, за исто радно мјесто, гдје породиља има свој обрт, нпр. ординацију и гдје је једини запосленик, у стварности неће моћи остварити породиљску накнаду, јер нема других запослених особа. Алтернатива је да привремено запосли додатну особу, која би требала радити и за себе и за породиљу, али то није апсолутна никаква гаранција да ће обрт преживјети све силне намете који су постављени од државе. На овом примјеру се виде размјере дискриминације и неједнакости особа које раде исти посао, али са разликом јавног и приватног сектора”, казао је он.

Хаджић додаје да особа која ради у јавном сектору, радила или не, добит ће сигурну плату са свим привилегијама које јавни сектор нуди, за разлику од приватног.

“У тим случајевима, многе породиље и не могу бити са својим бебама, већ се одмах морају вратити на посао, након првог мјесеца. У овим и сличним ситуацијама, држава има на располагању инструменте фискалне политике и политике дохотка, које могу унаприједити социјалну праведност", указује Хаджић.

Економско насиље веома често остаје невидљиво

Джелила Мулић-Чорбо, психологиња и психотерапеуткиња наводи да је овај облик злостављања жена често прати физичко, психичко и сексуално насиље, но мање је видљив и о њему се  мање говори.

“Ми у сигурној кући сусрећемо се са женама којима је запосленост  забрањена, или уколико је било дозвољена, праћено је пријетњама, уцјенама, гдје су жене у већини случајева и одустајале од посла. Жене које су жртве економског насља често, поред тога што им није дозвољено да раде,  новац у кући контролисао је искључиво насилник. Често и  за основне потребе дјеце жене морају да моле за новац. Сусрећемо се и са случајевима у којима је женама контролисана и храна, количина хране, гријање и све основне потребе потребне за живот. Економско насиље веома често остаје невидљиво, јер босанскохерцеговачко друштво у великом броју случајева, још увијек његује врло јасно подијељене улоге на мушке и женске, у којима се подразумијева да су жене економски овисне о мушкарцима и да се брину о кући и дјеци”, упозорила је Мулић-Чорбо.

Она додаје да је за рјешење овог проблема потебна дугорочна стратегија која ће да укључи све секторе друштва од законодавног оквира који ће како каже осигурати строжије кажњавање починилаца насиља.

“Потребан је већи број активности и едукација међународних и организација цивилног друштва које ће указати на овај проблем, стварање заједница у којима се његује култура недискриминације и родне равноправности, као и поштивање женских права којима се омогућава да буду економски независне као мушкарци. Један од важних фактора су свакако и медији који би правовременим извјештавањем и препознавањем овог облика насиља, допринели подизању свести о превенцији и већем пријављивању економског насиља од стране оних које су жртве истог. Кад су у питању жене жртве насиља корсинице у Сигурној кући, ми кроз наше психососцијалне третмане оснажујемо жену да преузме проактивнију улогу на тржишту рада, посредујемо током запослења, а прије свега радимо психоедукацију о облицима насиља са посебним акцентом на економско насиље којег жене нису ни свјесне”, закључује Мулић-Чорбо.


Текст је настао у оквиру wебинара “Извјештавање о родно заснованом насиљу”. Садржај текста је искључива одговорност Удружења БХ новинари и Медицус Мунди Медитераниа и не одржава нужно мишљење АЦЦД.

 


Бука препорука

Женска права

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.